Fascinantna mladost hip-hopa – (T)repolucija „trećeg talasa“ (II deo)

Prethodni deo teksta možete pročitati ovde.

 

Levica za mlade

Hip-hop kulturi u Srbiji odnedavno pripada još jedan punopravni noseći element koji nije ništa manje „tvrdokoran“ i ništa manje „kurčevit“ u odnosu na bitove i liriku. Reč je o tzv. „bekpekerima“ (eng. backpacker), odnosno onim fanovima hip-hopa koji su svoje zanimanje za vlastitu kulturu razvili u (para)akademskom kontekstu. Pojava insajderske diskurzivne armature velika je novost u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva i toj oceni posebno doprinosi sposobnost hip-hop esejistike da i sama – dakle, mimo muzike – proizvede kontroverze jednakog, ako ne i većeg intenziteta kao što su to kontroverze izvođača na sceni.

Kadar iz spota “Turbo Folk Me Je Naterao” (izvođači: Polo Čare i Mimi Mercedez) iz 2015. Izmišljanje tradicije i estetike splavovske dizel kulture 90-ih kroz izvođenje u savremenosti. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Kadar iz spota “Turbo Folk Me Je Naterao” (izvođači: Polo Čare i Mimi Mercedez) iz 2015. Novo izvođenje tradicije i estetike splavovske dizel kulture 90-ih. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

I među reperima „drugog talasa“ bilo je (visoko) obrazovanih repera koji su svoje „ideje“ sa manje ili više uspeha izražavali u susretima sa medijima, kao i u redovnim kolumnističkim člancima (npr. Marčelo i Beogradski sindikat). Doduše, ni „trećem talasu“ ne manjka obrazovnog kadra. Ali u novoj hip-hop taktici obrazovani ljudski resursi nešto su drugačije raspoređeni nego što je to bio slučaj sa „drugim talasom“. Ono što je, dakle, trap generaciju odredilo kao poseban slučaj u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva jeste potpuno odsustvo izvođača conscious provenijencije; ali – na drugoj strani – i odlučujuća uloga esejistike. Taj neočekivani, satelitski „govor o kulturi i društvenim pitanjima“ odvažio se, dakle, da razuzdanim triksterima na sceni i njihovoj performativnoj protivrečnosti obezbedi izvesnu serioznost, politički smisao i značenje. I više i dalje od toga, zahvaljujući njemu čitava je jedna generacija, začeta i porođena u okolnostima vanrednih društvenih, političkih i ekonomskih napetosti, dobila neočekivano dostojanstvo.

(more…)

Ceo članak

Fascinantna mladost hip-hopa – (T)repolucija „trećeg talasa“ (I deo)

Tattoo na levici

 

Podelimo za početak nešto od hiljadu reči koje prosto hrle na usta zbog priložene fotografije. Studium foto-priloga je ovaj: pred nama je portret beogradskog repera Ivana Ivanovića Đusa (FU93); ono što „probada“, ono što je punctum fotografije jeste tatoo na reperovoj levici, mastiljavi prikaz Svete Trojice beogradskog „novog talasa“: Dušana Kojića Koje (Šarlo akrobata, Disciplina kičme), Milana Mladenovića (Šarlo akrobata, EKV) i Zorana Kostića Caneta (Partibrejkers). Kada uzmemo u obzir činjenicu da je ovde reč o levici jednog repera, kada zatim prizovemo u svest i brojne kompozicije koje je pomenuti reper izveo sa doajenima i doajenkama folk-scene (Ivan Gavrilović, Nina Kostić, Milena Ćeranić, itd), pa i činjenicu da je Đus bio prvi reper koji je podignute glave zastupao nepopularno stajalište da je dizel-potkultura devedesetih legitimno kulturno nasleđe – neko od otmenijih i uglađenijih posmatrača (razume se, sklonih idejama o visokim vrednostima rokenrola…) očekivao bi unajmanje da ove tetovaže čudesno ožive i da sa gađenjem napuste nabildovanog vlasnika.

 

unnamed

(more…)

Ceo članak

Grobnice postmoderne (III deo)

Prethodni deo videti ovde.

 

Konceptualni činovi i predigre

 

Dogodilo se (i još se događa) da je Rečnik tehnologije, nažalost, znatno ozbiljnije želeo da promoviše svoju „zajebanciju“ i „čačkanje mečke pod plećku“ – bez svesti o sračunatom porazu, gubitku i nestanku. U jednom, tek nešto starijem slučaju sukoba Levijatana sa onovoremenim ekstatičarima, Miroslav Mandić je u svoj zatvorski dnevnik, u jesen sedamdeset i druge godine, uneo sledeće rečenice, koje se i dandanas čuju: „Kriv sam bio i ostao. Ali, ja sam mnogo više kriv nego što sam bio osuđen“. I Slobodan Tišma će se u knjizi priča, Urvidek (2005) podsetiti tog Levijatanovog napada na Index, Polja, Új Simposion, beogradski Student; raspuštanja rukovodstva novosadske Tribine mladih (Judita Šalgo i Darko Hohnjec), zabrane delovanja grupe KÔD i odlaska u zatvor Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića. Kako Tišma svedoči o ovom davnom slučaju sistemske represije, na pomenuta dešavanja odreagovao je i „Dobriša Ćosarić“:

„Početkom sedamdesetih godina pripadao sam grupi mladih umetnika koja je imala ozbiljnih problema sa Titom, tj. sa ’njima’, a sve zbog toga što su Titov lik i delo bili predmet umetničkih radova nekih članova te grupe, koji su kasnije zbog toga optuženi i osuđeni na ozbiljne zatvorske kazne, koje su i izdržali u sremskomitrovačkom zatvoru. U svojoj knjizi o disidentstvu u Jugoslaviji, iako mi nismo bili nikakvi disidenti, pre bi se moglo reći da smo bili ’domaći izdajnici’, veliki jugoslovenski pisac Dobriša Ćosarić, spominjući te moje prijatelje koji su dospeli u zatvor zato što su uvredili predsednika države, a što im uopšte nije bio cilj – daleko bilo, nije uspeo čak ni da se seti njihovih imena. Oslovljavao ih je u množini, kao ’ti mladići’ ili što bi rekli njegovi gorštaci: ’nijeme stvari’, pritom braneći ih na jedan sasvim pogrešan način, pokazavši da uopšte ne razume njihove postupke i njihove činove. Njegova odbrana je bila molba za milost. Kao, pogrešili su, mladi su, treba im oprostiti, iz radničkih su porodica i slično. Zbilja, bedno. Braneći načelo umetničke slobode, Ćosarić je zaboravio da je suština odbrane umetnosti i umetnika u razumevanju i tumačenju te umetnosti bez obzira na posledice. Najcelishodnija odbrana je bila, otići sa „tim mladićima“ u zatvor. (…) No, očigledno, on te naše radove nije smatrao za umetnost. Umetnost je za njega bila nešto jako ozbiljno, uzvišeno, nešto što nije za svakog“.

IMG_0450
Skup odbrane povodom najavljenog dolaska inspekcije u vezi spora umetnika Dragana Papića sa jednim stanarom zgrade u Palmotićevoj 6 u Beogradu u kojoj se nalazi njegov rad “Unutrašnji muzej”. “Unutrašnji muzej” je pokušao da poništi granicu između javnog i privatnog tako što je privatni stan umetnika proglašen orginalnim umetničkim radom samog umetnika, a isti je time postao i jedan od zvaničnih izlagačkih prostora na 47. Oktobarskom salonu (javni prostor). U “odbranu umetnosti” stali su neki od pobornika Novog talasa, čiji je Papić značajan protagonista. “(Post)Novotalasne aktiviste” na fotografiji čine (s leva na desno): Miroljub Mima Marjanović (urednik i osnivač portala “Seecult”), Zoran Petrović Piroćanac (novinar i autor knjige “Nomenclatura serbica 1982-2013″), Uroš Đurić (umetnik i medijska ličnost) u odori pravoslavnog sveštenika, Vojislav Bešić (stomatolog, pisac i muzičar benda “Bezobrazno Zeleno”), Jovan Jovanović Grof (jedan od muzičara grupe “Električni orgazam” i stalno zaposleni u Sekretarijatu za kulturu u Upravi grada Beograda) i Dragan Papić (umetnik). Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

 

(more…)

Ceo članak

Grobnice postmoderne (II deo)

Prethodni deo videti ovde.

 

Sveta istorija aistorijskog

 

Odveden na aksiološku granicu razmatranja uspeha ili neuspeha projekta Rečnik tehnologije, govor o ovom pitanju zavisi od toga da li advokatura ove, one ili neke treće strane konstatuje neozbiljni ili ozbiljni karakter Rečnika tehnologije. Međutim, zahvaljujući tome što poslednjih godina Rečnik tehnologije sve češće nalazi mesto na naučnim skupovima (kao što je, recimo, i onaj održan 2014. godine na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, „Rečnik tehnologije – 33 godine posle“, ili međunarodni skup u Kragujevcu, novembra 2015, posvećen rokenrolu) – neodoljivo se čini da bi neozbiljni karakter ovog projekta trebalo prenebregnuti, te još i reč povesti o tobožnjoj ozbiljnosti rečene dioniske diverzije.

20160710_130752
Stranice “Rečnika tehnologije”, časopis “Vidici”, 1981. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

 

Ali kao da uopšte nešto ima da vredi pribavljanje teorijskog ili akademskog digniteta Rečniku tehnologije i „novom talasu“. Nije li to ponovno sastavljanje razbijenog ogledala, uskrsnuće tehnologije, grozno sastavljanje pojedene istorije iz njenih polusvarenih ostataka? Zar to nije priznavanje upravo istorijskih zasluga nečemu što je stupilo u negativno-dijalektički svet negiranjem istorije, kao što to, uostalom, ilustruju rane poetske objave Svetislava Basare, objavljene u Vidicima, 1977:

 

„Čekam te ispred kasapnice

U svečanom nedeljnom

Prvom licu jednine

I tako divno

Ne postojim“.

(more…)

Ceo članak

Grobnice postmoderne (I deo)

 

Čini mi se, rođače,

da je standard pokvario ljude:

jedu govna i sanjare

Branimir Štulić, 1981.

 

Ja ne postojim,

jer mene nema,

Električni orgazam, 1986.

 

 

Rečnik tehnologije – koncept i totalna umetnost

 

Broj časopisa Vidici, pod imenom Rečnik tehnologije, iz 1981. godine, predstavlja krunski dokument novotalasnog total-art koncepta razvijanog unutar pomenutog časopisa u periodu od 1979. do 1982 godine. „Totalno“ ove znamenite umetničke zamisli ogleda se u sadejstvu različitih „taktičkih“ izraza, artističkih provokacija onovremenog socijalističkog režima, i to u periodu nakon smrti doživotnog predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita (maj, 1980). U samoj osnovi koncepta nalazila se diskurzivna platforma kojom se insistiralo na „anti-tehnološkim“, tačnije anti-ideološkim stavovima koji su pretežno dolazili iz mističke i ranohrišćanske tradicije. Na taj način temeljeno je mišljenje koje je bilo sasvim suprotstavljeno vladajućem negativnodijalektičkom modelu. Ta „izmontirana“ filozofija koju je artikulisao Aleksandar Petrović, jedan od tadašnjih urednika Vidika, dobila je svoj odgovarajući izraz u pesništvu Slobodana Škerovića (takođe jednog od urednika onovremenih Vidika), zatim, u ranoj poeziji i potonjoj prozi Svetislava Basare kao i u izvođačkoj umetnosti Živojina Stojkovića (Laughin’ Coyote) i njegovog Satirsko-gerilskog pozorišta. U predstojećim godinama i nakon sleganja podignute prašine, Petrovićeva „filozofija tehnologije“ još uvek se mogla jasno očitovati u književnim ostvarenjima Tomislava Longinovića i Sretena Ugrinovića, pa čak i u esejistici Vladimira Đurića Đure. U ovom uvodnom predstavljanju naznačenog koncepta ne zaboravimo ipak ono najvažnije: od Rečnika tehnologije neodvojiv je i multimedijalni projekat Dragana Papića, „Dečaci“, koji je bio realizovan u nekoliko faza i uz korišćenje različitih medija: fotografije, grafita i konačno popularne muzike. Prva singl-ploča njegovih Dečaka, „Retko te viđam sa devojkama“/„Pomoć, pomoć“, objavljena pri Vidicima, smatra se prvim samostalnim muzičkim izdanjem nekadašnje jugoslovenske kulture, a za njim je došlo još nekoliko jednako uspešnih singlova, među kojima i kompozicija „Maljčiki“ (rus. „dečaci“), kojim je zvanično oglašena jedna od najzanimljivijih potkulturnih (i)storija nekadašnje zajedničke južnoslovenske države.

_20160708_192048
“Unutrašnji muzej” (detalj) Dragana Papića na Oktobarskom salonu, 2006. Rad podrazumeva originalnu kolekciju najraznovrsnijih objekata koje je umetnik sakupio prema svom ličnom nahođenju, a koji treba da pobude reminiscencije na protekle periode. Kolekcija je smeštena u privatnom stanu umetnika i u tom smislu podrazumeva radikalni vid anti-institucionalizma i skretanje ka intimističkim politizacijama institucije. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

(more…)

Ceo članak