Drugi deo teksta videti ovde.

Štukatura

Pokušaj da se razgovorima nekako izobraze i razmrdaju komfor i konformizam izložbe nije prošao slavno. Zvezda partibrejkinga na razgovoru u vezi rada Borisa Postnikova je bila jedna borbena profesorka sa FMK. Dobivši reč obrušila se žestinom i žustrinom štuke (plivajuće) na vladajućom monotonijom i komforom uspavane paneliste. Moderatorka Jelena Lalatović je pokušala da je prizove feminističkoj solidarnosti, apelovala na neke njene davne tekstove i tamošnje stavove ali profesorka je nastavila da pegla i vergla svima i svakom o svemu i svačemu, sjajno ilustrujuću break-neck kompeticiju različitih frakcija srednjeklasnog kognitarijata. Tu se ona trenutno profesorujuća frakcija oseća očigledno ugrožena bilo kakvim pokušajima ekspertize, edukacije ili kritičkog mišljenja van (privatno-)univerzitetske pridikaonice. U borbi za opstanak i dominaciju na tržištu akademskih znanja-imanja obavila je očekivane ofanzivne operacije: diskvalifikovala je mlađe sagovornike sugerišući da im da u njihovim godinama ni ne mogu imati dovoljno raznoraznog znanja (koja se valjda stiču na njenom kursu), manipulisala i bombardovala skup konfuznim stavovima i podacima podižući mulj kroz koji se više nikakav racionalni argument nije dao nazreti; tvrdila da je tekst neprisutnog kolege glup, ili loš, svejedno. Kao neka turbo babaroga je raspršila nesigurne i nepripremljene organizatore i da ne beše par razložnih komentara samog Postnikova stvarno bi bio veliki blam. Ovako je bio samo transfer blama.

Drugi razgovor koji pominjemo je onaj sa Lidijom Krienzer-Radojević. Predstava o temi koju je obradila sa Anom Podrvršič (pojednostavljeno rečeno: slovenačka omladina kao avangarda neoliberalizacije) u kritičkoj javnosti Srbije je uglavnom bila a u mnogome i ostala uslovljena: ili snobovskim divljenjem virtuoznim antikomunističkim (antitotalitarnim wannabe antisistemskim) nestašlucima i šarenišu kultur-ideološkog repertoara raznih inkarnacija SSO Slovenije kao inkubatora buržoaski shvaćenog civilnog društva; ili četničko-mitingaškim doskočicama i prostaklucima; ili akceleracijom svakojake mržnje, paranoje i ratnohuškačkog iživljavanja na stranicama ugledne Politike – posebno u tada čuvenoj rubrici Odjeci i reagovanja (danas autsorsovane npr. u novine Informer). Krienzer-Radojević je otvorila vrlo razumne i poučne rakurse kritičkog posmatranja date teme, nudeći, kroz ideološku analizu glavnih aktivističkih i teorijskih (a time i klasnih) borbi i tokova u Sloveniji mogućnost refleksije istih tokova i u ovdašnjim političkim akcijama i reakcijama (jer i sve nabrojane predstave su reflektovale pozicije frakcija ovdašnje srednjeklasne publike i kritike) ali, da skratimo, jednostavno nije imala ambicioznije slušaoce i sagovornike u publici. (Ako izuzmemo dužu tiradu šezdesetosmaškog korifeja Dragomira Olujića Oluje, u obliku ponornice reči i smisla, u kojoj postepeno nestaju tokovi teza i njihovih objašnjenja a zatim i proširena objašnjenja tih objašnjenja. Verovatno je da se ovom metodom postepenog iščezavanja narativa Olujić branio u istražnim postupcima, efikasno rasipajući pažnju i uspavljujući reflekse i interesovanje istražitelja, pa mu je vremenom prešlo u naviku?)

(more…)

Prvi deo teksta videti ovde.

Izlagački komfori i konformizmi

Treba napomenuti da se izložba u tekstu u vodiču predstavlja kao (tako reći) ilustracija knjige-kataloga od nekih 250 strana, čime autori od publike kao da očekuju da ista bude pročitana da bi se shvatila celina teze projekta i poruke izložbe?! Razume se, teme su obimne, raznovrsne i kompleksne, ali ako to sve mora da se pročita, čemu uopšte izložba? Možemo biti zagovarači i pristalice principa slikovnice ali slikovnica ne može imati 20 slika a 200 strana teksta. Podvucimo, ovde ne govorimo o kapacitetu i kvalitetu pojedinačnih radova, tekstova i analiza, kao ni o celini projekta već o samoj izložbi kao mediju projektnih teza ili rezultata.

(more…)

U očekivanju otvaranja izložbe o “protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma“ bilo je opravdanog optimizma i radoznalosti. Kako će jedan već iskusan kustoski, aktivistički i produkcijski tim obuhvatiti i obraditi dobro odabranu i definisanu temu? Svakome ko se bavi i zanima aktuelnom politikom, jasno je da se upravo u protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma, kao i u nevoljnosti, nesposobnosti ili prosto zlonamernosti političke i intelektualne elite prilikom njihovog – bilo u ondašnjem ili sadašnjem vremenu – definisanja i tumačenja, krije veliki politički kapital i propagandni resurs anti-socijalističke ere i hegemonije. Relativno velika očekivanja bila su uslovljena kako poverenjem u autorke i autore obavljenih istraživanja i same izložbe, tako i dosta bitnim i produktivnim postignućima kritičke prakse i teorije po ovoj temi, na doduše marginalizovanoj ali diskurzivno stabilnoj i čujnoj levici u gradu, zemlji, regionu (levici – u kolokvijalnom smislu te reči). Sa mesta takvih očekivanja vrši se osvrt na ovaj projekat, dakle sa tačke gledišta potencijala i imperativa koji su stajali pred autorskim timom, namerenim da izabranu tematiku razmatra i prikaže (i) u formatu izložbe, što je, naglasimo, donekle i pionirski pokušaj, vredan svake pažnje i podrške. Uslovi koncipiranja i produkcije ovog projekta su, u smislu njihovog objašnjenja, bilo u katalogu, bilo tokom vođenja kroz izložbu i tribinskog programa, ostali relativno nepoznati (publici). Konkretni produkcioni i tematski okvir projekta (godišnjica izložbe „Pertej“) bio je skoro neprimetan u samoj izložbi zbog čega će i u ovom tekstu biti pretežno i zanemaren. Kao prevashodni kriterijum za sagledavanje i razmatranje rezultata, izdvajamo, u datim kontekstualnim okolnostima, kapacitet projekta da doprinese razvoju kako aktivističke tako i opšte-društvene imaginacije i motivacije za politizaciju i politički rad. Taj kriterijum je primenjen u kritičkim promišljanjima i (u konkretnom slučaju svakako zakasnelim) predlozima i sugestijama, moguće upotrebljivim za eventualni budući rad na ovakvim projektima.

(more…)

Od koga i čega zavise nezavisni

Tekst Danila Prnjata „Povratak nezavisnih“ u onim danima nakon objavljivanja, po svemu sudeći nije proizveo reakcije i diskusije koje je mogao ili trebao da proizvede, barem unutar članstva Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS). Podsetimo se ukratko šta je Prnjat analizirao i ustvrdio u tom tekstu: da jedan deo istaknutih aktera savremene kulturne produkcije, čvrsto povezan sa prethodnom vladajućom političkom elitom (gde su prethodna i aktuelna takva elita takođe na različite načine povezane) a pod maskom nevladinog, nezavisnog sektora, ekskluzivno polaže pravo na, ili ekskluzivno crpi i one male javne resurse i fondove za kulturu koji „nezavisnim“ mogu biti na raspolaganju. Ovaj Prnjatov tekst je na neki način i nastavak njegove prethodno objavljene kritike rada jednog broja ovdašnjih savremenih umetnika i producenata a izgleda da je ostao u senci tog prethodnog teksta, o čijim je tezama bilo nešto diskusije ali mnogo više okolišanja tj. izbegavanja diskusije na ambiciozno koncipiranom razgovoru u galeriji U10.

Manji broj neformalnih reakcija, opaski na inače opširan i provokativan Prnjatov tekst „Povratak nezavisnih“, mogao se pročitati na fb stranici Asocijacije NKSS a iste su izgleda ostale nezapažene čak i od samog Prnjata, koji je na tu stranicu postavio link na stranicu sa tekstom. Ako ih sažeto interpretiramo, jedna od tih opaski sa indignacijom je okarakterisala Prnjatov istraživačko-kritički pristup kao „DB-ovski“; druga je opominjala na problematičnost moguće esencijalističkog pristupa kritikovanim osobama i njihovim organizacijama, jer npr. to što neko potiče iz kulturne ili političke elite ne mora po automatizmu da bude ključni faktor ponašanja i delovanja date osobe; treća opaska je kritikovala dovođenje u vezu cele Asocijacije NKSS sa delovanjem predsednice Upravnog odbora NKSS (Milice Pekić) ili neke od organizacija u kojima ona radi (Kiosk, Mikser House itd.).

Ovaj tekst ima oblik daljeg komentarisanja Prnjatove istraživačke intervencije kao i oglednog proširivanja teza ili kontrateza iz pomenutih neformalnih opaski. Prva opaska, o „DB-ovskom“ pristupu autora, asocira pre na paranoičnu idealizaciju delovanja nekadašnje Službe državne bezbednosti bivše Jugoslavije (za koju ćemo koristiti neformalnu skraćenicu upotrebljenu u pomenutom komentaru – DB) nego na detektovanje neke kompromitujuće prirode Prnjatovog istraživačkog i aktivističkog pristupa. Sudeći po svemu viđenom i doživljenom za vreme njenog formalnog postojanja, famozna DB uglavnom nije ni radila svoj pretpostavljeni posao – ako je taj posao uopšte i bio očuvanje zvaničnog državnog poretka tj. (samoupravnog) socijalizma. Po svemu sudeći, tajna služba to nije činila jer je postepeno srastala sa interesima sve više i više uzurpatorski i sve više i više konzervativno orijentisanih državnih elita SFRJ, koje su na kraju isti taj socijalizam i razbucale, ne isključivo a možda ne ni prevashodno svojom krivicom, zadržavši međutim prevashodno za sebe i svoje porodice njegove  najveće materijalne blagodeti. U tom smislu, ova opaska o tobož DB-ovskom pristupu bi bila nešto suprotno kleveti, nešto kao neosnovana pohvala te sa razlogom proskribovane službe; jer stvari o kojima Prnjat raspravlja, a to su ipak nekakve privredno-kulturne, privatno-javne ili kako god ih prigodno nazvali – malverzacije, trebale su ali očigledno nisu bile predmet dovoljnog ili adekvatnog interesovanja nikakvih službi odlazeće SFRJ pa ni onih tajnih. Mogle bi dakle te službe eventualno biti optužene za ignorisanje malverzacija ili za saučestvovanje u njima ali nikako za njihovo istraživanje, analiziranje i objavljivanje, oko čega se Prnjat zaista potrudio.

Druga opaska u kratkoj fb raspravi, u vidu opomene za esencijalistički pristup, načelno je na mestu, jer zaista, sama činjenica da neko poreklom potiče iz viših/vladajućih klasa ili kulturne elite ne znači da automatski hoće ili mora da zastupa ili reprodukuje ideologiju i interese tih klasa i te elite. Ako to ipak biva slučaj, onda bi skretanje pažnje na takvu okolnost moglo da bude samo uslovno opravdano, jer niko takvo zastupanje i reprodukovanje ne mora da čini samo zato što se slučajno rodio u datom socijalnom okruženju već pre svega zato što je svesno usvojio njegova dominantna načela i paradigme. Treća opaska je takođe na mestu, odnosi se na izjednačavanje delatnog profila cele asocijacije NKSS sa delovanjem jedne članice ili predsednice na određeno vreme izabrane uprave. To generalno povezivanje zaista može biti neosnovano ali veza svakako jeste indikativna jer ne može tek slučajno neko da postane član ili predsednik upravnog odbora udruženja od više desetina organizacija. Kritičke reakcije na profesionalni rad i delovanje funkcionera ili uprave (ili samih članica tj. njihove produkcije) su retke, pre svega jer je NKSS asocijacija vrlo raznolikih, i prostorno i poziciono raštrkanih organizacija a članovi-ce UO svoj rad obavljaju volonterski i fokusirani su na goli opstanak i minimalno funkcionisanje asocijacije. Osim toga, bilo kakva kritička debata o ovdašnjoj kulturno-umetničkoj produkciji nije kontinuirano javno prisutna niti uobičajena. Takva konstelacija otežava sagledavanje i evaluaciju koncepata, smisla i ishoda produkcije na sceni koja sebe smatra nezavisnom. Može se međutim sa razlogom pretpostaviti da konkretne osobe u upravnim organima asocijacije na neki način odgovaraju opštim zajedničkim interesima najvećeg broja zainteresovanih članova/ica, ili da barem te interese svojim delovanjem ne dovode u pitanje.

Pretpostavimo nadalje, kritičkog ogleda(nja) radi, da se interes većine organizacija NKSS može u manjoj ili većoj meri reflektovati i u redovnoj ili uobičajenoj praksi nekoga ko tu organizaciju makar i privremeno predstavlja. Uostalom, zbog čega je određena osoba izabrana da predstavlja neku strukovnu organizaciju ako ne (i) zbog svog rada u struci? Ako je dakle takva pretpostavka iole tačna, radi razumevanja prirode tog obostranog interesa može nam možda pomoći ovaj zakasneli osvrt na jedan skoriji projekat platforme za savremenu umetnost Kiosk tj. na izložbu „Plameni pozdravi“. Osvrt nam nadalje može pomoći i da odgovorimo na pitanje iz podnaslova – Od koga i čega zavise nezavisni?

(more…)