Plameni pozdravi (Vašingterni)

 

Od koga i čega zavise nezavisni

Tekst Danila Prnjata „Povratak nezavisnih“ u onim danima nakon objavljivanja, po svemu sudeći nije proizveo reakcije i diskusije koje je mogao ili trebao da proizvede, barem unutar članstva Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS). Podsetimo se ukratko šta je Prnjat analizirao i ustvrdio u tom tekstu: da jedan deo istaknutih aktera savremene kulturne produkcije, čvrsto povezan sa prethodnom vladajućom političkom elitom (gde su prethodna i aktuelna takva elita takođe na različite načine povezane) a pod maskom nevladinog, nezavisnog sektora, ekskluzivno polaže pravo na, ili ekskluzivno crpi i one male javne resurse i fondove za kulturu koji „nezavisnim“ mogu biti na raspolaganju. Ovaj Prnjatov tekst je na neki način i nastavak njegove prethodno objavljene kritike rada jednog broja ovdašnjih savremenih umetnika i producenata a izgleda da je ostao u senci tog prethodnog teksta, o čijim je tezama bilo nešto diskusije ali mnogo više okolišanja tj. izbegavanja diskusije na ambiciozno koncipiranom razgovoru u galeriji U10.

Manji broj neformalnih reakcija, opaski na inače opširan i provokativan Prnjatov tekst „Povratak nezavisnih“, mogao se pročitati na fb stranici Asocijacije NKSS a iste su izgleda ostale nezapažene čak i od samog Prnjata, koji je na tu stranicu postavio link na stranicu sa tekstom. Ako ih sažeto interpretiramo, jedna od tih opaski sa indignacijom je okarakterisala Prnjatov istraživačko-kritički pristup kao „DB-ovski“; druga je opominjala na problematičnost moguće esencijalističkog pristupa kritikovanim osobama i njihovim organizacijama, jer npr. to što neko potiče iz kulturne ili političke elite ne mora po automatizmu da bude ključni faktor ponašanja i delovanja date osobe; treća opaska je kritikovala dovođenje u vezu cele Asocijacije NKSS sa delovanjem predsednice Upravnog odbora NKSS (Milice Pekić) ili neke od organizacija u kojima ona radi (Kiosk, Mikser House itd.).

Ovaj tekst ima oblik daljeg komentarisanja Prnjatove istraživačke intervencije kao i oglednog proširivanja teza ili kontrateza iz pomenutih neformalnih opaski. Prva opaska, o „DB-ovskom“ pristupu autora, asocira pre na paranoičnu idealizaciju delovanja nekadašnje Službe državne bezbednosti bivše Jugoslavije (za koju ćemo koristiti neformalnu skraćenicu upotrebljenu u pomenutom komentaru – DB) nego na detektovanje neke kompromitujuće prirode Prnjatovog istraživačkog i aktivističkog pristupa. Sudeći po svemu viđenom i doživljenom za vreme njenog formalnog postojanja, famozna DB uglavnom nije ni radila svoj pretpostavljeni posao – ako je taj posao uopšte i bio očuvanje zvaničnog državnog poretka tj. (samoupravnog) socijalizma. Po svemu sudeći, tajna služba to nije činila jer je postepeno srastala sa interesima sve više i više uzurpatorski i sve više i više konzervativno orijentisanih državnih elita SFRJ, koje su na kraju isti taj socijalizam i razbucale, ne isključivo a možda ne ni prevashodno svojom krivicom, zadržavši međutim prevashodno za sebe i svoje porodice njegove  najveće materijalne blagodeti. U tom smislu, ova opaska o tobož DB-ovskom pristupu bi bila nešto suprotno kleveti, nešto kao neosnovana pohvala te sa razlogom proskribovane službe; jer stvari o kojima Prnjat raspravlja, a to su ipak nekakve privredno-kulturne, privatno-javne ili kako god ih prigodno nazvali – malverzacije, trebale su ali očigledno nisu bile predmet dovoljnog ili adekvatnog interesovanja nikakvih službi odlazeće SFRJ pa ni onih tajnih. Mogle bi dakle te službe eventualno biti optužene za ignorisanje malverzacija ili za saučestvovanje u njima ali nikako za njihovo istraživanje, analiziranje i objavljivanje, oko čega se Prnjat zaista potrudio.

Druga opaska u kratkoj fb raspravi, u vidu opomene za esencijalistički pristup, načelno je na mestu, jer zaista, sama činjenica da neko poreklom potiče iz viših/vladajućih klasa ili kulturne elite ne znači da automatski hoće ili mora da zastupa ili reprodukuje ideologiju i interese tih klasa i te elite. Ako to ipak biva slučaj, onda bi skretanje pažnje na takvu okolnost moglo da bude samo uslovno opravdano, jer niko takvo zastupanje i reprodukovanje ne mora da čini samo zato što se slučajno rodio u datom socijalnom okruženju već pre svega zato što je svesno usvojio njegova dominantna načela i paradigme. Treća opaska je takođe na mestu, odnosi se na izjednačavanje delatnog profila cele asocijacije NKSS sa delovanjem jedne članice ili predsednice na određeno vreme izabrane uprave. To generalno povezivanje zaista može biti neosnovano ali veza svakako jeste indikativna jer ne može tek slučajno neko da postane član ili predsednik upravnog odbora udruženja od više desetina organizacija. Kritičke reakcije na profesionalni rad i delovanje funkcionera ili uprave (ili samih članica tj. njihove produkcije) su retke, pre svega jer je NKSS asocijacija vrlo raznolikih, i prostorno i poziciono raštrkanih organizacija a članovi-ce UO svoj rad obavljaju volonterski i fokusirani su na goli opstanak i minimalno funkcionisanje asocijacije. Osim toga, bilo kakva kritička debata o ovdašnjoj kulturno-umetničkoj produkciji nije kontinuirano javno prisutna niti uobičajena. Takva konstelacija otežava sagledavanje i evaluaciju koncepata, smisla i ishoda produkcije na sceni koja sebe smatra nezavisnom. Može se međutim sa razlogom pretpostaviti da konkretne osobe u upravnim organima asocijacije na neki način odgovaraju opštim zajedničkim interesima najvećeg broja zainteresovanih članova/ica, ili da barem te interese svojim delovanjem ne dovode u pitanje.

Pretpostavimo nadalje, kritičkog ogleda(nja) radi, da se interes većine organizacija NKSS može u manjoj ili većoj meri reflektovati i u redovnoj ili uobičajenoj praksi nekoga ko tu organizaciju makar i privremeno predstavlja. Uostalom, zbog čega je određena osoba izabrana da predstavlja neku strukovnu organizaciju ako ne (i) zbog svog rada u struci? Ako je dakle takva pretpostavka iole tačna, radi razumevanja prirode tog obostranog interesa može nam možda pomoći ovaj zakasneli osvrt na jedan skoriji projekat platforme za savremenu umetnost Kiosk tj. na izložbu „Plameni pozdravi“. Osvrt nam nadalje može pomoći i da odgovorimo na pitanje iz podnaslova – Od koga i čega zavise nezavisni?

osvezivaci prostora
“Osveživači prostora” na izložbi “Plameni pozdravi-Reprezentativni portret detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji”, Muzej Istorije Jugoslavije, februar-mart 2015. Foto: Nebojša Milikić

(more…)

Ceo članak