Od slobode do slobode: SUZDRŽANA ENERGIJA – ILIJA ŠOŠKIĆ

Ostao sam slobodan u kreativnom smislu. Radim šta mi dođe na pamet, beležim, pišem. Nikoga ne slušam…

Ilija Šoškić

Ilija Šoškić, Specchiologia, performans, Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1982. Foto: Slavko TImotijević (Arhiv Muzeja u Senci), 1982.
Ilija Šoškić, Specchiologia, performans, Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1982. Foto: Slavko TImotijević (Arhiv Muzeja u Senci), 1982.

 

Kada se retrospektivna izložba jednog umetnika, u ovom slučaju Ilije Šoškića, postavi u dva muzeja, a skoro četvrt veka posle njegovog jedinog kompleksnijeg predstavljanja u Srbiji, onda je jasno da je razbijen stereotip o kumulativno sticanom pravu na retrospektivu. To znači da su kustosi imali ozbiljne razloge da ukažu na umetnika čiji je rad čak i užoj struci manje poznat, a čiji se značaj ipak meri evropskim parametrima. O razlozima Šoškićevog odsustva sa scene, to jest njegovog retkog pojavljivanja mogla bi da se izvede studija slučaja. No 1995. neposredno nakon nastupa na izložbi Prirodno u centralnoj Evropi (Budimpešta, 1994. / kustos Biljana Tomić) Ilija Šoškić je imao veliku izložbu u Vršcu (KC Konkordija, 1995. / kustos Živko Grozdanić Gera), u prostoru gde je baš započet (1994.) najznačajniji postjugoslovenski projekat – Jugoslovensko bijenale mladih. Osam radova, postavljenih u sedam odvojenih prostora pod zajedničkim nazivom Disciplinovani poezis, i danas vibriraju postkonceptualnim minimalizmom, što ovu vrstu radova principijelno dovodi u vezu sa njegovim najznačajnijim radom maksimalna energija – minimalno vreme budući da on kroz čitav svoj opus veoma precizno balansira dihotomije; maksimalno–minimalno, monumentalno–konceptualno, vidljivo–nevidljivo, kreativno–destruktivno, geometrijsko–filozofsko, savremeno–istorijsko itd.

(more…)

Ceo članak

50 umetnika u raljama istorije umetnosti

Iako je već iz samog naslova izložbe „50 umetnika iz zbirki MSU – Jugoslovenska umetnost od 1951 do 1989“ jasno da se radi o pregledu, o revijalnoj izložbi ili o izložbi koja se, kako kaže njen autor Zoran Erić, „može posmatrati i kao skica i uvod u buduća kompleksnija promišljanja razvoja jugoslovenske umetnosti“ ona ipak, imanentno svakoj izložbenoj postavci, pokreće i druga pitanja osim onih koja stoje u osnovnim namerama organizatora.

Pitanja koja je autor izložbe želeo da razmatra izneta su u katalogu izložbe i uvodnim govorom na samom otvaranju. Ja ću, shodno nekoj sve ređoj logici nezavisnog interpretiranja, razmatrati ova druga pitanja. To su: karakter postavke i periodizacija, hijatusi ili rupčage u sadržaju, kompatibilnost sa realnim istorijskim tokovima, profil institucije, način pribavljanja dela, otkud oblaci fantazmi i tako dalje.

Dragan Papić u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, početkom 80-ih
Dragan Papić, “Selfi sa Kendžom u Happy Gallery, rane osamdesete. Ljubaznošću arhiva “Drugom stranom”.

(more…)

Ceo članak