Polifonični razgovor o društvenosti, emancipaciji i kulturi
x: Posle Drugog svetskog rata domovi kulture su imali veliku ulogu u izgradnji celokupnog posleratnog društva… Rat je doneo haos i prekid u obrazovanju i sve te narušene cikluse je bilo potrebno nadomestiti, te osposobiti ljude za radni proces u novonastalim okolnostima. To je bila, na primer, svrha nastanka prvih oblika domova kulture, koji su, pre svega, imali ulogu da ljude, čiji je obrazovni sistem zbog rata prekinut, doškoluju. Međutim, da bi se razumela ova struktura, moramo se upitati kako su oni uopšte osnovani, od kojih sredstava i sa kojim osnivačkim kapitalom.
Dom kulture Studentski grad, 1975. Modernistički kompleks je projektovan tako da nekoliko objekata formiraju mali trg za druženje i okupljanje studenata. Sagrađen je od najkvalitetnijih materijala (prirodni granit) kako bi studentskom političkom životu obezbedio trajanje, a moglo bi se reći da je kompleks zamišljen kao neki vid spomenika studentskim demonstracijama 60-ih. Tri korpusa Velike sale, šest korpusa čitaonice i ceo trg bili su mesto okupljanja hiljade studenata 3. juna 1968, kada je zbog nezadovoljstva trenutnom situacijom u zemlji i velikom nezaposlenošću nekoliko hiljada studenata krenulo u protesnu šetnju prema Beogradu. Isto je bilo i sa studentskim protestima 90-ih. Danas je ovo mesto pod udarom neoliberalne “reformske” Vlade koja je započela procese privatizacije kulturnih centara, njihovog pretvaranja u poslovne objekte i gušenja svega što bi imalo ikakav kapacitet da artikuliše prostor otpora dominantnoj kulturi. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Otvaranje pitanja ideologije u umetnosti i odnosa levice i desnice, pogotovo kada se isto dotiče teme rata i nacije, veoma je osetljivo i temi se teško prilazi. Sa druge strane, ovu osetljivost polja (pitanje rata) umetničke i izložbene prakse umeju vešto koristiti s ciljem maskiranja dominantnih ideoloških pozicija sa kojih nastupaju i koje kao kulturne prakse proizvode ili reprodukuju. Koristeći se „nemuštim” govorom o ratu, za koji se područje umetnosti pokazuje kao posebno podobno, jer je oslobođeno zahteva za eksplicitnošću i egzaktnošću – te bi se moglo reći da ima određenu autonomiju – one izbegavaju bilo kakvu mogućnost političke kritike (ili makar propitivanja) sopstvene prakse. Uslovno rečeno, umetnošću se teži govoriti o onome o čemu se inače ne može ili ne sme govoriti. Baveći se ratom i ratnim zločinima takve umetničke prakse veruju da sebe pozicioniraju kao političke, ulazeći u ovo „bezbrižno” polje liminalnog prostora preklapanja političkog i umetničkog delovanja. U ovom delu teksta pokušaću da ukažem na to kako se i te umetničke prakse zapravo oslanjaju na dominantni govor o ratu koji ovom problemu pristupa kroz pitanje krivice i izgradnje nacionalnog, te tako reprodukuju ideologiju vladajućih na ovom polju.
Čitanje državotvorne politike u kontekstu ovih izložbi učiniću analizom rada jednog od umetnika čija bi se praksa mogla uzeti za tačku preklapanja svih izložbi, budući da se uklopila u sve navedene koncepcije.
Rad Vladimira Miladinovića, “Izvođenje arhiva”, instalacija – rekonstrukcija mesta zločina, Praško kvadrijenale – PQ 2015. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti
Da proizvodnja kulturnih razlika prožima sve pore političkog, toliko da se čak i o socijalnim i klasnim konfliktima govori u kulturološkim terminima, potvrđuje i niz skorašnjih izložbi koje se bave temom “srpske” prošlosti. Navešću samo neke: izložba “(Ne)Moć – (Ne)Odgovornost”, srpske selekcije na Praškom kvadrijenalu u organizaciji kustoskinja Mie David i Tatjane Dadić Dinulović, izložba “Resolution 827” kustosa Zorana Erića u muzeju Stedejlik u Amsterdamu, izložba “Put u Evropu – sa Principom ili bez”, odnosno “Put u Evropu – Količina koja nedostaje” ili “Put u Evropu. Povratak metka” kustoskinja Mie David i Zorane Đaković Minotti u palati Porcija u Beču, u sklopu projekta “Serbinale”, u prostoru bivšeg češkog konzulata u Berlinu i u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Karakteristika ovih izložbi jeste da sve, u različitim vidovima, tematizuju sećanje na rat, prikazujući ga u vidu nacionalne osobenosti, bilo da u ovom kontekstu predstavljaju “srpsku” kulturu, bilo da se kite pompeznim nazivima sa primesom nacionalnog, poput onog “Serbinale” koje treba da uputi na jednu potpunu (Serbia) i reprezentativnu (biennale) sliku (nacionalne) kulture. “Nacionalna” predstavljanja isključivo su internacionalna (sve izložbe su organizovane u EU), pa se nameće zaključak da je razumevanje njihove istorijske referencijalnosti stavka koja proizilazi iz ovih egzogenih odnosa.
Mia David na Praškom kvadrijenalu – PQ 2015. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti
Januara 2011. godine predstavnici Asocijacije udruženja i inicijativa “Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije potpisali su “Protokol o saradnji”, na osnovu kojeg su vaninstitucionalni akteri kulturne politike, organizacije i inicijative koje pripadaju NKSS, postale uključene kao ravnopravni partneri u ostvarivanju, kako je istaknuto, “opšteg interesa u kulturi i kreiranju kulturne politike u zemlji”. Dve godine kasnije, država je “Protokol” raskinula, ali je sprovođenje dogovorenog spajanja sa “nezavisnima” u izvesnom smislu nastavljeno. Tako je početkom februara 2015. godine predstavnicima NKSS prepušteno da iznesu predlog o korišćenju Kulturnog centra “Magacin”, prostora nekadašnjeg društvenog preduzeća “Nolit” u Savamali, koji je do tada bio u nadležnosti Doma omladine Beograda (DOB). Međutim, deluje da su ova preplitanja države i “nezavisnih” sve vreme praćena samo tehničkim pitanjima i da protiču bez diskusije o tome šta je ovaj “opšti interes u kulturi”, te na koji se način za njega zalaže svaka od strana. Otežanost davanja odgovora na ovo pitanje je uzrokovana i razlikama samih organizacija uključenih u platformu NKSS, odnosno njihovim različitim pristupima i politikama.
Bečki sajam umetnosti 2014, I. Foto: Dematerijalizacija umetnosti
Aktuelna putujuća izložba pod nazivom “Upotreba slike” umetnika Žolta Kovača, koja je posle niza gradova u Srbiji, sada otvorena i u Kragujevcu, može poslužiti kao povod za pokušaj iščitavanja nekih ideoloških mehanizama savremene umetnosti oko kojih kao da postoji prećutno saglasje, kako na institucionalnom, tako i na van-institucionalnom nivou. Ova umetnosti umetnost koja je po karakteru slična njoj predstavlja paradigmatičan primer svega onoga što “treba da bude”, a zato i jeste, mainstream “srpska savremena umetnost” (mada je na evropskim sajmovima umetnosti često predstavljena i kao “nezavisna” ). Stoga ću, u ovom tekstu, pokušati da ukažem na neke ključne probleme i uzroke konstituisanja jedne političke intervencije kao umetničke prakse u domaćem kulturnom kontekstu. (more…)
