Fascinantna mladost hip-hopa – (T)repolucija „trećeg talasa“ (II deo)

Prethodni deo teksta možete pročitati ovde.

 

Levica za mlade

Hip-hop kulturi u Srbiji odnedavno pripada još jedan punopravni noseći element koji nije ništa manje „tvrdokoran“ i ništa manje „kurčevit“ u odnosu na bitove i liriku. Reč je o tzv. „bekpekerima“ (eng. backpacker), odnosno onim fanovima hip-hopa koji su svoje zanimanje za vlastitu kulturu razvili u (para)akademskom kontekstu ⁽¹⁾. Pojava insajderske diskurzivne armature velika je novost u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva i toj oceni posebno doprinosi sposobnost hip-hop esejistike da i sama – dakle, mimo muzike – proizvede kontroverze jednakog, ako ne i većeg intenziteta kao što su to kontroverze izvođača na sceni.

I među reperima „drugog talasa“ bilo je (visoko) obrazovanih repera koji su svoje „ideje“ sa manje ili više uspeha izražavali u susretima sa medijima, kao i u redovnim kolumnističkim člancima (npr. Marčelo i Beogradski sindikat). Doduše, ni „trećem talasu“ ne manjka obrazovnog kadra. Ali u novoj hip-hop taktici obrazovani ljudski resursi nešto su drugačije raspoređeni nego što je to bio slučaj sa „drugim talasom“. Ono što je, dakle, trap generaciju odredilo kao poseban slučaj u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva jeste potpuno odsustvo izvođača conscious provenijencije; ali – na drugoj strani – i odlučujuća uloga esejistike. Taj neočekivani, satelitski „govor o kulturi i društvenim pitanjima“ odvažio se, dakle, da razuzdanim triksterima na sceni i njihovoj performativnoj protivrečnosti obezbedi izvesnu serioznost, politički smisao i značenje. I više i dalje od toga, zahvaljujući njemu čitava je jedna generacija, začeta i porođena u okolnostima vanrednih društvenih, političkih i ekonomskih napetosti, dobila neočekivano dostojanstvo.

Teorija po meri ove „neželjene“ dece iskrojena je njihovom vlastitom rukom, i povodom nje bi se – u duhu njenog „radnog“ imena: „teorija iz teretane“ – moglo primetiti kako je sva energija njene pameti preusmerena isključivo prema bildovanju apologijske muskulature koja je u stanju da „izbaci” i u vazduhu održi visoko devijantno opterećenje kulture mladih u Srbiji od devedesetih godina naovamo. Uz tako osmišljeni plan diskurzivnog treninga dopisan je i imperativ borbe za političku legitimaciju razbludnih sinova i kćeri, čime je sasvim pomućena razlika između „političke marginalnosti“ i „društvene devijacije” ⁽²⁾. Drugim rečima, u oku ove nove „društvene teorije“ čin slavljenja ulice i njenog morala postao je samorazumljiva i neupitna dopuna savremenog političkog i društvenog života u Srbiji.

Pre nego razmotrimo pomenute pozicije, ne treba propustiti priliku da primetimo kako je u okviru „teorije iz teretane“ učinjen važan napredak u ovdašnjoj percepciji rep izvođača. Jer ovde su reperi uzeti u obzir isključivo kao indikatori društvenih problema, a ne kao njihovi osvešćeni reflektori, zaslepljeni svojim sudbinskim veleposlanstvom u savremenom (srpskom) društvu. Paralelno sa tim, međutim, shvatilo se i ono što je svojevremeno uvideo i Barak Obama na svom istorijskom maršu ka Vašingtonu i Beloj kući: da generacija, kojoj reperi pripadaju i kojoj se obraćaju, predstavlja dovoljno veliku bazu političkog organizovanja. Zahvaljujući takvim uvidima, sa „teorijom teretane“ u isti koš mogli su da budu pobacani i politički i devijantni elementi, a društvena pitanja lako preobraćena u kategoriju političkog pitanja ⁽³⁾. U tom smislu, sa srpskim bekpekerima nastupila je faza progresivne politizacije devijacije. No opet, ne može se reći da to ne odgovara prilikama u Srbiji, u kojoj je sama politika ogrezla u devijaciju, prihvatajući da joj na desnoj ruci bude istetoviran trajni znak njenog istorijskog raspoznavanja, a to je beskrupulozna odbrana korporativnog finansijskog kapitala. Čak se može ići sve do komentara da su na devijaciju ovdašnjih dominantih političkih struktura i „teorija iz teretane“ i ovdašnja trap generacija odgovorile ni manje ni više nego kozerski, „po meri“: sasvim u duhu liberalizma. A to znači – u duhu ostvarivanja prava na iste uslove ne samo u tržišnoj, već i u predsedničkoj trci, kao što je to nedavno bio slučaj ⁽⁴⁾.

Nazivi nekih od blogova više su nego sugestivni: Teorija iz teretane i Vraćanje na pravo: hip-hop i ulična kultura (Dizel gorivo), Tanka crvena linija. U pitanju je snažna afirmacija „dizel“, „turbo“, navijačke i hip-hop potkulture; ne toliko kao „grešnih“ koliko kao samorazumljivih aspekata života radničke klase u Srbiji koji – kako se više nego primereno kaže u jednom od tekstova – decenijama unazad predstavljaju „vreo krompir koji čekamo da skuvamo i svarimo” ⁽⁵⁾. To je govor u ime „na ulicu gurnute generacije Y“, koja je već godinama izložena pritisku da po svaku cenu okaje „svoje ‘silne grehe vršnjačkog nasilja, huliganstva, krađe patika za Kosovo, porno klipova maloletnica, selfija, nemara roditelja sluđenih u tranziciji, bolesne kompetitive ambicije gajene u duhu kapitalizma’” ⁽⁶⁾. Kako dalje stoji u ovoj manifestnoj, pa samim tim i autoritarnoj objavi, prošlost i budućnost obesne Srpčadi duboko je „ukorenjena upravo u sve te ‘grehe'; a „ta ‘grešnost’ upravo proizvodi zalog tog čvrstog temelja sa koga se odskače u novu društvenu budućnost, ne obrnuto” ⁽⁷⁾.

Reklo bi se da je ovo jedan tipičan odeljak „teorije iz teretane“ čija je dvosmislenost dodatno pobrkala već polupane proleterske lončiće u našoj kulturi. Jer, šta je zaista ta „odskočna daska“ koja omogućava jednoj generaciji mladih da izvede riskantan skok i da na koncu pljusne „u novu društvenu budućnost“? – Svakako, jednu moguću, očekivanu platformu za munjevit izlazak iz egzistencijalnog, ekonomskog i društvenog pakla predstavlja konkretna revolucija, marksističko-komunističkog karaktera. Ali u situaciji u kojoj je radnički pokret danas „klinički […] mrtav, pobeđen i rasut na klasnom bojnom polju“, u situaciji u kojoj je „kapital prepušten sam sebi, bez društvenih protiv-snaga koje bi mogle da obuzdaju njegove tendencije kamikaze” ⁽⁸⁾, na „oktobarski scenario“ više se ne računa sa dovoljnom i potrebnom ozbiljnošću. Jedinu izglednu platformu odskoka „u novu društvenu budućnost“ predstavlja isključivo masovno odavanje muzici, porocima i kriminalu, i to u okolnostima u kojima je dolazak do nekog produktivnog posla postao pravi kuriozitet života u Srbiji: „Pošto nema perspektive, ostaje još samo brzo, predatorsko otimanje u sadašnjem vremenu. Tu se bankar ne ponaša drugačije od engleskih pljačkaša” ⁽⁹⁾.

I ako su tradicionalni politički orijentiri sada postali već sasvim obesmišljeni, oni, međutim, nisu ostali ni sasvim neupotrebljivi. To potvrđuje upravo „teorija iz teretane“ koja je svu svoju esejističku snagu i retoričke suplemente namenila reviziji istoriografske identifikacije ovdašnje radničke klase. Ali ono što je začuđujuće, ona je to izvela u jednom kentaurskom, tačnije hip-hop ključu razumevanja: srpski proleter je frankenštajnovski nakalemljen na afroameričkog roba ⁽¹⁰⁾, čuvajući izgleda veliku tajnu svog početnog „teorijskog“ kapitala u ovdašnjem urbanom idiomu: „radim kao crnac“, koji kao arheološki artefakt iz rane faze uspona ovdašnje internet-zajednice, nonšalantno i gotovo „tek tako“ uprizorava istinski metež srpske društvenopolitičke i najšire posmatrano – kulturne arene: njeno kobno „živo blato“ značenja u koje njeni učesnici beznadežno redom tonu.

Uz neizbežne duhovitosti, kao najpouzdanije preostatke društvene stvarnosti – u bilo kojem njenom stanju: stanju raspada ili uređenosti – „proletarijat“ je ostao da se priviđa jedino još kao uskršnji zeka koji je izvađen iz marksističkog bejzbol kačketa, zajedno sa jajima društvenog preporoda. Tako bi svaka Alisa, zatečena u zemlji najsvežijih marksističkih čuda, morala neizostavno da pljeska tom suludom belom zecu zakrvavljenih očiju, novom ljubimcu i naroda i nacije; koji „ide na“ dizel gorivo popa, ali i koji „radi ok“ na dekadenciju rokenrola; čije krzno nosi jednu izrazitu turbo-nijansu neofolka, ali i koje je pod obrazom ovdašnjeg radnog čoveka i radne žene mekano, mekano, kao pamuk crnaštva.

Jasno je da nismo u stanju da povodom nove verzije „levog mišljenja“ zamislimo nešto više od farsične oktobarske revolucije kojoj je jedini ostvarivi cilj „promena igre“, tzv. gamechange, odnosno uspostavljanje polja novog tržišnog delovanja na kojem bi hip-hop produkcija – pod etiketom ključnog soničnog argumenta zasnivanja nove (dizel!) levice – suvereno odredila nominalnu vrednost izvedene revolucije mladih. U takvom proleterskom prihvatanju vlastite kapitalističke „greške u sistemu“, kao revolucionarna ostaje još jedino želja da se sledi impuls upisane greške i da se ide do kraja ovog iščašenja. U tom smislu, „levo“, dakle, ne može drugačije da se uzme u obzir već samo kao veseli, gotovo neobavezni putokaz ka boljim – a to, opet, najčešće znači: individualnim – tržišnim pozicijama. Sve ključne reči društvene i političke stvarnosti su tu u igri, i „proletersko“ i „narodno“ i „folk“ i „nacionalno“, sve je pod rukom i sve je podložno majstorisanju; zato što je ekonomska egzistencija ostala jedini prihvatljiv oblik življenja; zato što je uživanje ostalo jedino ishodište u društvenoj igri koje je moguće doseći. Iz istog razloga i „nova (hip-hop) leva misao“ zna da je njen patentirani „dizel-proleter“ – a to je, zapravo, osoba uzrasta od 18 do 25 godina – zaposednut magijom fetiša. I ona može da ga opravda još jedino duhovitostima, dosetkama, vicevima i besmislicama, sve vreme simulirajući njihov subverzivni kapacitet.

O pobedi nad Moći „najnovija“ leva misao nije više u stanju da misli u kategorijama brisanja klasnih razlika, već isključivo u kategorijama koje ispituju mogućnost učešća proletera u životu na visokoj nozi; mogućnost njegovog, odnosno njenog uspona na predatorskoj lestvici kapitalizma. Ili drugim rečima – (a pre nego što kreacionizam odnese svu šalu u Srbijici…) – reč je o „ganc novoj“ levici čije je dominantno sredstvo artikulacije darvinistički princip neumoljive selekcije.

 

Revolucija i endorfin

Zadržimo se još koji trenutak u zoni šegačenja koje bi moglo da ima revolucionarne konsekvence. Setimo se, dakle, Žila Deleza i njegove „vesele nauke“, koja u osnovi nije bila namenjena odraslima, zrelim i akademski „ozbiljnim“ personama poput Ivana Milenkovića, Andrije Filipovića, Jovana Čekića itd. – već prevashodno mladim osobama, uzrasta „od petnaest do dvadeset godina“! ⁽¹¹⁾. I baš zbog ove njene pour-les-jeunes agende ne bi trebalo da čudi to što odjeke Delezove vesele shizo-nauke – u kojoj je pojam „želećih mašina“ predstavljen kao pojam koji je ekvivalentan marksističkom pojmu „proletarijata“ – sve češće razaznajemo i u svakovrsnim web-tekstovima i objavama kao što su one Vladimira Tabaševića. Idejni patent ovog satelitskog teoretičara „nove vesele i leve misli“ u Srbiji jeste pojam „prezupč“, svojevrsni novo-marksistički brand i neodoljivo duhovita poslastica à la Gilles Deleuze, kojoj poseban ukus daje lokalni idiom. „Prezupč“ je, dakle, „okretanje koje je samo sebi svrha“, kao „obnova kroz preteranu samopotrošnju. Prezupč je ukidanje subjekt-objekt odnosa. Nekalkulativan momenat, kada potrošnja energije nije pod kontrolom sistema. Prekomerno, neracionalno, beskorisno – svaki odnos prema realnosti koji je od strane dominantih ideoloških formi predstavljen kao problematičan. Kapitalizam aktivno, bolje od bilo koje religije, produkuje osećanje krivice. Prezupčiti znači odbiti da se pristane na odgovornosti. Prezupčiti znači voditi svoju politiku, onu koja će biti u interesu svih prezupča“ ⁽¹²⁾.

I kada se ugasi „prozor“ citiranog teksta, sva „deca-mašine“ mogu da se prepuste osećanju sreće i zadovoljstva. Po pitanju vlastite nesreće i nezadovoljstva.

U slučaju koji obrađujemo stvari su, dakle, u istoj meri ozbiljne koliko i neozbiljne. Utisak je potpuno isti kao i u pogledu recepcije savremenog srpskog filma, oko kojeg već dobro vreme kruži onaj avetinjski komentar kako u (ovom ili onom) filmu „ima nekoliko dobrih fora“. Tako je i u slučaju ovdašnjeg kulturnog društveno-teorijskog mišljenja i u slučaju nagnuća „na levo“, koje svoje delovanje temelji na saradnji sa humorističko-satiričarskim web-portalima kao što su to www.tarzanija.com, www.njuz.net, ili već. A tamo ima ako ne par, a ono stvarno „dobrih fora“. I nije da ni sami nismo skloni smehu. Znamo i mi „za vesele časove“, kad već moramo da citiramo nesretnog Disa, koji je živeo u Tamnici. Šalu i vajkanje, međutim, za trenutak gurnimo na stranu, jer već nepodnošljivo svrbi pitanje: šta da radimo sa tolikim forama, duhovitim klipovima, gifovima, gafovima, gotivnim statusima, postovima, heštegovima i sl? Gde je smislena celina te zajebancije? Da li je vreme da konačno priznamo da su nas zaista namamili u zamku „zločesti mangupi“, kao što je to nekada u Novom svetu slutio izbegli Adorno, dobacujući još i ovo taštoj želji intelektualaca da se po svaku cenu objave Tarzanima i zemlji Tarzana: da rezultat ljubavi intelektualaca (amor intelectualis) prema „kuhinjskom personalu“ ne može da bude drugo do hod ispod svakog nivoa, koji se ogleda i u tome što se kao heroika jednog intelektualnog konformizma promoviše apsolutno snižavanje proizvodnih zahteva ⁽¹³⁾. I to isključivo u pravcu podsticaja afekata koji toj i takvoj misli uzvraćaju emotikonima ove ili one grafičke složenosti i dizajna.

Nije to bogzna kakvo otkrovenje. Skokovita kretanja miša i prstiju po tastaturi – sa dokumenta na dokument, sa klika na klik, sa linka na link, sa bloga na blog, od profila do profila, od posta do posta, sa jedne notifikacije na drugu – u svenadirućoj anonimnosti i web-pisaca i web-skakača – poljuljala su osnovne preduslove za dosezanje kakve takve celovite istine o dobu u kojem živimo ⁽¹⁴⁾. Čak konrektnije, praktičnije od toga, grozničavim radom prstiju – koji svoj matični proleterski prostor prepoznaje isključivo u predloško-padežnim konstrukcijama „nad tastaturom“ ili „nad ekranom“ (bez obzira na stvarnu sobu, kafanu, kafić, splav, ili pokret u stvarnom eksterijeru: trg, ulica) – prouzrokovana je apsolutna nestašica revolucionarne političke misli i sasvim dovodena u pitanje ideja angažmana, čija je lekovita katarzičnost beznadežno zapetljana u čvor sa lajkovanjem i šerovanjem, magnovenim refleksima bez pravog subverzivnog učinka.

Sve se dalo na zajebanciju. Pa čak i ovaj tekst, koji upravo ispisujemo, ima neku ideju o blagotvornosti endorfina po čitalačko i političko iskustvo. Ali čini se da savremene izlučevine hormona sreće i zadovoljstva, u lekovitom naletu viceva i dosetki, ne prelaze prag u pravcu konkretne, stvarne akcije. Odabrana putanja je ona smehovne subverzije koja više ne daje nagoveštaj neke neočekivane platformne „odskoka“, već bira utapanje u totalnu proizvodnju zabave i zadovoljstva. Ukratko, bira „centriranje“ i punu tržišnu mobilizaciju smeha i besmisla.

Neko bi se možda zapitao kako je drugačije i moguće, u okolnostima u kojima je svetost finansijskog kapitala tradicionalni politički život sveo na jednu besmislenu tekovinu. Zaista, možda su, na kraju svih angažmanskih krajeva, pod rukom ostali još samo pokušaji medijske revolucije. Čuvena slam-propoved Džila Skot-Herona, Revolution Will Not Be Televised, iz 1970. godine ⁽¹⁵⁾, savremenom slušaocu (bratu ili sestri, u graničnom stanju „prezupča“) ne nudi više ništa svojim zastarelim ubeđenjem, iznetim u naslovu. Suprotno svakom revolucionarnom idealizmu, predizborna predsednička kampanja u Srbiji, početkom proleća, 2017. godine pobudila je u blaziranom biračkom telu, hermetički zatvorenom u kafiću, kafani, splavu, tračak nekakve paralizovane nade da bi medijska revolucija jedino još mogla da ima smisla; revolucija koja ima podosta i zabave i zajebancije; revolucija kojoj angažman pripada kao ambivalentni sastojak, noseći u sebi i satiričku parodiju i gorku nadu: „znak poslednji groznice života“ ⁽¹⁶⁾…

 

Ideologija hip-hop generacije

Dok se nismo isuviše zagrcnuli od smeha i ostali bez vazduha, vratimo se osmatranju bliskog susreta „treće vrste“ levih političkih ideja sa jednom (super)soničnom kulturom kakav je hip-hop. Dakle, ako već nismo spremni da sa dovoljnom ozbiljnošću uzmemo u obzir ideju hip-hop proletarijata u „novoj levoj misli“ u Srbiji, postavlja se pitanje – šta je zaista u igri? Izgleda da je ideološki ključ razumevanja ovde ipak neizbežan. Jer u slučaju koji ispitujemo na delu nije ništa drugo već ono što je Fredrik Džejmson svojevremeno nazvao nazvao „ideologijom generacije“, koncept koji je – i ovo je za naš slučaj važno – neodvojiv od nasumičnog, svežderačkog istoricizma ⁽¹⁷⁾.

Sama franšiza opisanog zaokreta na ovdašnjoj razorenoj društvenoj i političkoj sceni uobličena je zapravo devedesetih godina u SAD i zavedena pod patent-imenom „hip-hop generacija“. Reč je o istraživačkoj mahinaciji koja je sprovedena unutar magazina The Source i koji je postavio temelj jedne nove političke aktivnosti poklonika hip-hop kulture, nakon 1991. godine ⁽¹⁸⁾. Tokom devedesetih godina, pod uredništvom Bakarija Kitvane i Džefa Čenga, ovaj je list u sve većoj meri donosilo članke koje su izlazili iz okvira najužih interesa hip-hop kulture, te polako počela da modeluje generacijsko gledište u pogledu društvenih, ekonomskih i političkih prilika (Zalivski rat, AIDS…). Evolucija je dovršena preimenovanjem magazina The Source u „magazin za hip-hop muziku, kul­turu i politiku” ⁽¹⁹⁾, pa je hip-hop kultura još jednom dovedena pred vrata političkog angažmana, ovog puta daleko učinkovitijeg. Pomenuti urednički dvojac pokazao se kao idealna diskurzivna formacija: Kitvana je bio zadužen za postavljanje teorije, Džef Čeng je postao dežurni istoričar „hip-hop generacije” ⁽²⁰⁾.

Određena prema generacijskom zbiru onih koji su tokom devedesetih uzeli učešće u komemorativnim marševima za ubijene „dizelaše“ sa Istočne i Zapadne obale, Bigija Smolsa (Biggie Smalls, The Notorious B.I.G) i Tupaka Šakura (2Pac; Tupac Shakur) ⁽²¹⁾ – „hip-hop generacija“ je svoj prvi zvanični politički okršaj imala još 2004. godine, u izbornoj trci koja je vođena uzmeđu Džordža Buša i Ala Gora ⁽²²⁾. Svu svoju političku moć „hip-hop generacija“ će pokazati tokom izborne 2008. godine, bivajući jednim od presudnih aktera u danima biranja Baraka Obame za predsednika države. Imao je budući predsednik Sjedinjenih Država kome da se zahvali za agilnost na biračkim punktovima; „jahao je na talasu hip-hopa“, kako je tu epizodu slikovito dočarao jedan članak londonskog Independenta. Bio je Obama i prvi kandidat za predsednika i prvi predsednik koji se odvažio da, uprkos skupocenom Hartmarx odelu, privije na sebe subverzivno telo hip-hopa (mišićavo, istetovirano, oznojeno, stondirano, u ožiljcima, tu i tamo okovano zlatom…). Zahvaljujući ovom neočekivanom političkom gestu Obama je postao znak jedne nove faze i političkog delovanja i nove faze hip-hop kulture. Ako je uopšte moguće svesti hip-hop na njegov angažmanski aspekt, da je on – recimo – isključivo izraz pobune mladosti protiv okoštalog sistema, da je to „režanje protiv režima“ (u parafrazi stihova beogradskih hip-hop pionira, WITB?), sa bračnim parom Obama hip-hop je okrenuo taj stereotipni list i postao preobraćeni razmetni sin, koji je pobrljavio od želje da isplati negu i ocu i majci, posebno Prvoj Dami, sklonoj i bacanju rima i plesnim koreografijama. Ukratko, za razliku od svojih prethodnika, Barak Obama je znao gde tačno leže glasovi koji na izborima mogu da odnesu prevagu: odvažio se da pripitomi i ukroti potkulturnu bestiju, pa još i da animira onaj deo glasačkog tela koji čine Delezovi miljenici, politički nepouzdani mladi ljudi uzrasta od 18 do 24 godine. Prema tome, ako nije mogao da se zakune u to kakva je politička orijentacija omladine, o njima je sa pouzdanošću mogao da znao bar ovo: da je reč o mladim ljudima koji su u najvećoj meri naklonjeni hip-hop kulturi, izvođačima kao što su to Ludacris, P Diddy, Lill Wayne, Busta Rhyumes, Jay Z, itd.

Što se kaže, ostalo je istorija. Koliko god to moglo da bude uvredljivo hip-hop pravovernicima, Obama je stekao puno pravo da se nazove „prvim hip-hop predsednikom“.

 

Fama o dizelašima

Razume se da „hip-hop generacija“ nije isto što i hip-hop kultura ili pak rep muzika. Niti je „hip-hop generacija“ isto što i „hip-hop nacija“. Tačnije, „hip-hop gene­racija“ nije nikakva autentična, čudesna pobeda „malih bogova” iz „lekovitog blata“. Ona je pre knjiški simulakrum, diskurzivna tvorevina; pobeda konzervativnih snaga nad subverzivnim i samodovoljnim potencijalom hip-hopa.

 

Nije taj koncept mogao da promeni odnose snaga na političkoj mapi Amerike a da se najpre nije izvežbao na polju tendencioznog „svežderačkog istoricizma“. Tek je aktivirani istoricizam, arheološko sondiranje sa tržišnim i političkim interesom, mogao da dođe u poziciju da izvede prošivanje interpelativnog konca kroz telo označene generacije. I da ne bude zabune, sa namerom se pred vama ukršta altiserijanska slika „interpelacije“ sa lakanovsko-žižekovskom slikom „prošivnog boda“. Jer i u našem, kao i u američkom slučaju, pomaljaju se jasni nagoveštaji stavljanja novog, generacijskog tela u tržišnu i političku službu. Ali ono što je različito, i ono što je gotovo ironično u slučaju ovdašnje „teorije iz teretane“ jeste visoka mera referisanja na Luja Alitisera i Slavoja Žižeka, i to sa ciljem sprovođenja u delo jedne nadasve antialtiserijanske taktike postvarenja ovdašnjih pripadnika hip-hop nacije, preimenovanje omladine u politički subjekat (franc. sujet), koje je jednovremeno i pad u političko sužanjstvo (franc. sujet).

I hip-hop tu ima isključivo funkciju interpelativnog poziva.

Paralela ovdašnjeg bekpekinga sa pomenutom epizodom iz novije političke i potkulturne istorije Sjedinjenih Država trebalo bi da je sada kudikamo jasnija. Nije bez značaja ni to što su domaći bekpekeri, u svojoj prvoj fazi rada, preveli Čengovo „jevanđelje hip-hopa“, njegovu „definitivnu istoriju rep muzike“, prvo i donedavno čak jedino književno izdanje u Srbiji koje je posvećeno hip-hop kulturi ⁽²³⁾. U isto vreme, sa preduzetim naporima da se kulturno iskustvo ovdašnjih pripadnika hip-hop nacije upotpuni kanonskim izdanjem američkog bekpekinga, pristupilo se i stvaranju jedne moguće potkulturne istorije, istorije običnog života u Srbiji. I tom naporu mora se odati priznanje: uprkos tendencioznosti govora „teorije iz teretane“, njena potkulturna arheologija (nazovimo je u ovoj prilici „istorija iz teretane“) u dobrom smislu predstavlja deo koji je nedostajao u dosadašnjim pristupima popularnoj kulturi kod nas. Bez obzira na izvesna iskliznuća u argumentaciji i zaključcima, ne može se odreći hrabrost i spremnost da se raspored (pot)kulturnih snaga u Srbiji (i u savremenom i u jugoslovenskom kontekstu) sagleda sa značajno manje izveštačenosti i pretvaranja nego što su to činile sve dosadašnje kulturološke ekspedicije. To su izrazite vrednosti i vrline hip-hop esejistike u Srbiji. Bez preteranog snebivanja možemo da kažemo kako je upravo sa Goranom Musićem, Predragom Vukčevićem i Darkom Delićem arheologija popularne kulture u Srbiji dobila značajan podsticaj. I tome su posebno doprinele i više nego solidne sociološke i istoriografske kompetencije pomenutih autora.

I tu gde nailazimo na puno povoda za komplimente, leži i jedan uljez, povod ključnoj zamerci. Izuzetno poznavanje faktografije kod pomenutih teoretičara-istoričara postalo je predmet isključivo socioloških refleksija, što uz često zanemarivanje poetičkih aspekata hip-hop kulture (sa izuzetkom Predraga Vukčevića) ⁽²⁴⁾ najčešće  indicira zaključcima o najšire zahvaćenoj društveno-političkoj dinamici i konačno totalizujućim društveno-istorijskim konceptom „dizelaštva“, simulakrumom koji, poput prekobarskog koncepta „hip-hop generacije“, razvija apetit da proguta celokupnu ovdašnju hip-hop kulturu. Hipertrofija ovog diskursa, njegova označiteljska nabreklost, posebno je vidljiva u težnji da se uz „dizelaše“ dopiše i reč „pokret“ (eng. movement) ⁽²⁵⁾, zbog čega „dizelaše“ i nije sasvim teško dovesti u vezu sa radničkom klasom.

 

I dok idiom „povratka u prošlost“ predstavlja jedan od najvažnijih poetičkih sastojaka hip-hop kulture, i u američkom i u našem esejističkom slučaju wayback hip-hopa postao je ako ne nešto više a onda nešto drugačije od poetičke propozicije. Posezanje za prošlošću izvedeno je u ime „viših“ interesa, u ime artikulisanja savremene generacijske ideologije. I tom se poslu pristupilo donekle i kontrolisano, a donekle i sasvim slobodno, da bi se na koncu, u kombinaciji istraživačke trezvenosti i adrenalina, uspostavio jedan novi istoriografski konsenzus, provokativna, generacijska „svežderačka“ genealogija. Podređenost principa stvaranja društveno-političkim značenjima učinila je da hip-hop kultura bude uzeta u obzir tek kao povod jednog drugog razračunavanja. U svojim najradikalnijim trenucima, „teorija“ i „istorija iz teretane“ između ostalog, pokazuju znakove afektnog kulturnog revanšizma favorizujući (nejasno) združene turbo-folk i hip-hop snage u odnosu na monopol rokenrola i njegove „mitove i legende“.

Pred nama, dakle, nije nikakva nova levica („dizel-levica“!), već trapolucija, objavljivanje poslednje gradske fame. Spram nekadašnje novotalasne „fame o biciklistima“, principijalno ovde, u „fami o dizelašima“, nema zapravo ničega novog, izuzev toga što je „pogon“ drugačiji. Prosto, reč je o novom poglavlju ovdašnje potkulturne istorije, koje „pošteno“ iznosi svima na uvid vlastitu, karnevalsku dijagnozu: da „rep nije mrtav, ali najveća je prevara“ ⁽²⁶⁾; da ništa pred očima i u ušima nije istinito, već naprotiv – „sve je gistro“:

„I, ko i uvek, sve je fuš – i rime i bit,

I sve u njoj je laž, baš svaki stih.

Mislim, ne baš prava laž, nego više ono, kao“ ⁽²⁷⁾…

I dalje je aktuelno igranje sa kulturnim stereotipima, i dalje je aktuelno provociranje epohe sumanutim umrežavanjem nespojivih označitelja. Najnovija gradska fama tako više i nema toliko veze sa samom prošlošću, ni sa teorijama, niti sa bilo kakvom ozbiljnošću: ni političkom, ni misaonom. Pre će biti da je „fama o dizelašima“ zapravo naš odgovarajući, idealni tatoo-znak i gola nužnost ove pretumbane, kontigentne epohe.