Od pećina Laskoa do Centra za otvorenost i dijalog: Otkrivanje i raspećinjivanje Edija Rame (II deo)

 

Prethodni deo teksta videti ovde.

 

Artist Anri Sala (in black) speaks to Angela Merkel, Edi Rama, and Thomas Demand
Umetnik Anri Sala (u crnom) u razgovoru sa Angelom Merkel, Edijem Ramom i Tomasom Demandom. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

Brisanje i reprodukovanje/ Divide et impera

Tirana je za vreme Edija Rame, nezavisno od oslikanih fasada i brisanja nakaradnih  nezakonito podignutih zgrada u glavnim ulicama grada, doživela neku vrstu arhitektonske bulimije. Očišćene i šarene zgrade glavnih ulica maskirale su privatne, nezakonito podignute zgrade koje su okupirale javni prostor unutar četvrti, iza fasada. Tirana se za jedanaest godina, koliko je Edi Rama bio gradonačelnik, i pored toga što je gradska uprava „očistila“ 123.000 tona betona, proširila za najmanje 50%, u smislu zgušnjavanja zgrada, kao da opštinske vlasti nisu ni postojale. Zeleni prostor je spao na oko 0,82 kvadratna metra po osobi, što je najniži procenat u Evropi.

Stanovnici Tirane u doba Edija Rame žrtvovali su svoj javni prostor zbog fasada. Ali, kako kaže Edi Rama: „Mi brinemo o čeonoj strani zgrada, a vi građani brinite o pozadini“, kao da  je „pozadina“ neka vrsta Divljeg Zapada, koji kolonizuju banditi i oligarsi, što se već desilo u Tirani tih godina.

Edi Rama je optuživan za korupciju u raznim slučajevima (za legalizaciju se, prema tvrdnjama opozicije, plaćalo oko 20% cene svake zgrade, za potplaćivanje opštinske administracije), ali, nije doneta nijedna jasna sudska presuda. Međutim, nezavisno od toga šta se može očekivati od albanskog sudskog sistema, najvažnija stvar koja se uočava u toj akciji jeste da je – kako to kaže Edi Rama – „to bila politička akcija sa bojama“. Pored toga, on tu akciju stalno povezuje sa finansijskim profitom komercijalnih preduzeća smeštenih u tim zgradama i konsekventnim plaćanjem taksi opštini. Tako da se, bez spekulacija oko tačnosti ili netačnosti optužbi u vezi s Raminom korumpiranošću, zasigurno može reći da je Ramina akcija klasičan čin kognitivnog kapitalizma.

(more…)

Ceo članak

Od pećina Laskoa do Centra za otvorenost i dijalog: Otkrivanje i raspećinjivanje Edija Rame (I deo)

Dok čitaju članak objavljen u Gardijanu, „Upoznajte Edija Ramu, umetničkog premijera Albanije“, čitaoci koji ne poznaju prilike u Albaniji, u prvi mah će pomisliti: „Evo još jednog promotivnog članka“; ili, „evo, opet neki političar koristi svoju političku moć da bi promovisao svoju umetnost ili obratno“. Ipak, razumevanje tog članka nije jednostavan zadatak, a još je teže razumeti Edija Ramu, umetnika-premijera.

unnamed (3)
Otvaranje izložbe Edija Rame u njujorškoj galeriji Marian Goodman, novembra 2016. Umetnik, koji je pored slikara i premijera, takođe i pisac, bivši gradonačelnik i ministar kulture, profesor na akademiji, predsednik Socijalističke partije i košarkaški reprezentativac, je na zidove galerije izložio štampane otiske apstraktnih crteža rađenih flomasterima u boji u vidu ambijenatalne instalacije. Kako je u opisu izložbe navedeno, slikar Edi Rama stvarao je ove crteže tokom dugih sastanaka i telefonskih razgovora na poziciji premijera, o čemu često svedoči i pozadina papira na kojima su radovi nastali – dokumenti sa državnim grbom, dokumenta sa raznim zapisnicima, agendama razgovora, mejlovima itd. Rad Edija Rame se može smatrati ekstremnim primerom izvođenja umetnosti kao državne (pro-EU) politike i kao pokazatelj uzrokovanosti umetnosti državnom (EU) politikom. Značajnu ulogu u promociji Edija Rame kao umetnika u domaćem kontekstu odigrala je medijska kuća B92 čija je izdavačka kuća “Samizdat” ujedno i izdavač Ramine knjige “Žrtvovanje”. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

 

(more…)

Ceo članak

Ima li za nas mesta u Domu kulture?

Polifonični razgovor o društvenosti, emancipaciji i kulturi

 

x: Posle Drugog svetskog rata domovi kulture su imali veliku ulogu u izgradnji celokupnog posleratnog društva… Rat je doneo haos i prekid u obrazovanju i sve te narušene cikluse je bilo potrebno nadomestiti, te osposobiti ljude za radni proces u novonastalim okolnostima. To je bila, na primer, svrha nastanka prvih oblika domova kulture, koji su, pre svega, imali ulogu da ljude, čiji je obrazovni sistem zbog rata prekinut, doškoluju. Međutim, da bi se razumela ova struktura, moramo se upitati kako su oni uopšte osnovani, od kojih sredstava i sa kojim osnivačkim kapitalom.

dksg4
Dom kulture Studentski grad, 1975. Modernistički kompleks je projektovan tako da nekoliko objekata formiraju mali trg za druženje i okupljanje studenata. Sagrađen je od najkvalitetnijih materijala (prirodni granit) kako bi studentskom političkom životu obezbedio trajanje, a moglo bi se reći da je kompleks zamišljen kao neki vid spomenika studentskim demonstracijama 60-ih. Tri korpusa Velike sale, šest korpusa čitaonice i ceo trg bili su mesto okupljanja hiljade studenata 3. juna 1968, kada je zbog nezadovoljstva trenutnom situacijom u zemlji i velikom nezaposlenošću nekoliko hiljada studenata krenulo u protesnu šetnju prema Beogradu. Isto je bilo i sa studentskim protestima 90-ih. Danas je ovo mesto pod udarom neoliberalne “reformske” Vlade koja je započela procese privatizacije kulturnih centara, njihovog pretvaranja u poslovne objekte i gušenja svega što bi imalo ikakav kapacitet da artikuliše prostor otpora dominantnoj kulturi. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

(more…)

Ceo članak

Humanizam mora biti proteran

Ovaj tekst je nastao zbog moga prestanka rada za dnevni list “Danas”. Njime želim da ukažem na sveprisutan oblik represije. Reč je o ekonomskoj represiji, koja se zataškava i često se prikazuje kao nepostojeća od strane onih čije je geslo: “Sloboda za nas, za vas ropstvo”. Umetnici se danas nalaze pod ekonomskom represijom, a cenzura se upravo kroz nju i sprovodi. Umetnici danas prave “besplatnu umetnost”, naterani su da pišu, stvaraju i pevaju bez ikakve nadoknade. Ovaj tekst je pobuna protiv represije i besplatnog umetničkog rada. Dnevni list “Danas” nije želeo da objavi ovaj tekst iako im je bilo ponuđeno da ga prvi objave.

bosko-pruga-dema
Božidar Mandić na prvoj strani monografije “NATRAG Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka (1969-2015)” (detalj), MSUV, autor monografije Nebojša Milenković, 2015. Nekada beg u prirodu i distanca od svih savremenih oblika života i upravljanja društvom, a danas u ugovornoj obavezi sa privatnim medijskim glasilom. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

(more…)

Ceo članak

“Novi” Nebojša – hajka stara

Ako se “Nagrada ‘Lazar Trifunović’… dodeljuje sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše likovnu kritiku, a potom i sve druge oblike razmatranja savremene i moderne vizuelne umetnosti u štampanim i elektronskim medijima” (PRAVILNIK O DODELI NAGRADE “LAZAR TRIFUNOVIĆ”, Čl. 1), onda bi se “na prvu loptu” možda moglo reći da je ovogodišnja nagrada Sanji Kojić Mladenov za knjigu Bogdanka Poznanović Contact Art (MSUV.ORG, Novi Sad, 2016) bar delimično postigla svoj “cilj”(sic!) jer je “podstakla” Nebojšu Milenkovića (“Novog”?) da napiše i na portalu DeMaterijalizacija umetnosti objavi tekst Nepodnošljiva banalnost nagrađivanja, ili: Nagrada Lazar Trifunović sa ukusom skandala. Dobro su tu “legle” i reči “banalnost” i “skandal” iz njegovog naslova, jer se jakim izrazima možda može skrenuti pažnja javnosti (ako tako nešto ovde uopšte postoji) na probleme u našoj istoriji umetnosti i kulturi uopšte. Po onoj logici: jaki izrazi estradizuju temu… a estrada je po svoj prilici jedino polje koje ovde još funkcioniše.

Viši kustos MSUV, Nebojša Milenković, otvara izložbu Uroša Đurića (levo u dresu Crvene Zvezde). Otvaranje izložbe "Strategije ekscesa ili ko se žuri uleti mu Đurić", Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 15.maj 2013. Foto sa YouTube kanala Nebojše Milenkovića: DeMaterijalizacija umetnosti
Kustos Nebojša Milenković otvara izložbu Uroša Đurića (levo u dresu FK Vojvodine) pod nazivom “Strategije ekscesa ili ko se žuri uleti mu Đurić” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2013. Foto (sa YouTube kanala Nebojše Milenkovića): DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

(more…)

Ceo članak

Nepodnošljiva banalnost nagrađivanja, ili: Nagrada Lazar Trifunović sa ukusom skandala

Mnoštvu zabrinjavajućih informacija kojima se unižava naša struka – po meni, pridružila se i odluka kojom je ovogodišnji žiri Nagrade Lazar Trifunović u sastavu: Nela Tonković, Radonja Leposavić i Maja Ćirić nagradio knjigu „Contact art“ (MSUV, Novi Sad, 2016) Sanje Kojić Mladenov!

Ponuđeni radovi Bogdanke Poznanović sa internet stranice
Radovi Bogdanke Poznanović sa internet stranice http://www.avantgarde-museum.com/, Virtualni muzej avangardne umjetnosti, Kolekcija Marinko Sudac i Institut za istraživanje avangarde. Ostaje otvoreno pitanje javnosti zašto se najreprezentativniji radovi Bogdanke Poznanović ne nalaze u javnim, nego u privatnoj kolekciji? Komentar i foto: DeMaterijalizacija umetnosti.

 

Po samu struku ovu odluku smatram višestruko štetnom — naravno, ne zato što je nagradu dobila Sanja Kojić Mladenov već zato što je nagrađena jedna loša, nekonzistentna i jezički (stilski) problematična knjiga kojom se ne afirmiše kritičko mišljenje već laičko, površno, deskriptivno ređanje određenih faktografskih podataka i detalja iz života i rada poznate novosadske umetnice i pedagoga Bogdanke Poznanović ─ pri tom bez i nagoveštaja nastojanja da se isti kontekstualizuju ili teorijsko-kritički valorizuju i(li) interpretiraju.

Odluka žirija dodatno šteti zbog činjenice da je nagradom koja nosi ime jednog od najboljih stilista koje naša struka (istorija umetnosti) uopšte ima, nagrađena autorka čija je knjiga u ozbiljnoj zavadi sa elementarnim semantičkim i sintaksičkim (gramatičkim) pravilima po kojima funkcioniše (srpski) jezik na kojem je knjiga pisana.

O oskudnoj leksici i problematičnom stilu da i ne govorimo!

(more…)

Ceo članak

Umesto Oktobaraca

U jeku 56. Oktobarskog salona održao se još jedan “salon”. O njemu nije bilo nikakvog pomena u vestima, a još manje je uzet u razmatranje od strane stučnog žirija.

“Salon” o kome govorim se održao u pogonu fabrike 21. maj (DMB) u Rakovici.

5-4
Fabrika 21.maj. Foto: Jovan Jović, 2016.

(more…)

Ceo članak

Love Will Tear Us Apart

Godinu dana nakon proglašenja da će biti preimenovan u bijenalnu manifestaciju, Oktobarski salon u revidiranom izdanju ponovo je otvoren na istom mestu (zgrada Vojne akademije), izuzev par radova koji su postavljeni u KCB-u, u približno istom vremenskom periodu.  Čitav splet kontraverzi ispratio je tu transformaciju – od naglih kadrovskih promena u okviru Kulturnog centra Beograda (organizatora OS), preko uzavrele debate o značaju i značenju najvažnije izložbe savremene umetnosti koja je podelila stručnu javnost na dva dijametralno različita tabora (‘’mondijalistički’’ i nacionalni), smanjenju troškova, do odabira kustosa ovogodišnjeg 56-og izdanja salona.

img_20161009_140809
Rad Franciske Kloc (Franciska Klotz) “Omladina postaje nemirna”, ulje na platnu, izložen na 56. Oktobarskom salonu, 2016. Dok se radom Dejana Markovića konzervativna politika gotovo ilustracijski izvodila (u sklopu rada navijači su na otvaranju izložbe skandirali desničarske pesme, a umetnik je izložio list “Pečat”, zbirku navijačkih pesama i slično), studentski protest na radu Franciske Kloc krajnje je apstrahovan i predstavljen u vidu slike stilski između lirske apstrakcije i enformela. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

 

(more…)

Ceo članak

Trougao Sanje Iveković (II deo)

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

 

Publika ispred rada Sanje Iveković. Rad je nastao za Dokumentu 13, “Neposlušni/e (Revolucionari/ke)”, plišane igračke magaraca, light box i tekst, 2012. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti
Posetioci ispred rada Sanje Iveković. Rad je nastao za Dokumentu 13, “Neposlušni/e (Revolucionari/ke)”, plišane igračke magaraca, light box i tekst, 2012. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2012.

Za razliku od performansa Sanje Iveković, u slučaju performansa Josipa Broza nema nikakve intimnosti. Suština njegove vožnje kroz grad upravo je u tome da ništa nije skriveno, da je sve vidljivo. Kao objekat performansa, Tito u potpunosti odgovara želji posmatračâ za gledanjem. Sve je upravo onako kako bi trebalo biti: lepo je odeven, po mogućstvu u uniformi s ordenjem, dok maše i osmehuje se iz automobila. Na njegovom telu nema tamnog dela, ni najmanje senke: svi posmatrači ga znaju, on je „drug Tito“ – dobar, hrabar, pravičan itd. O njemu se sve zna, svi sve znaju, sada ga još samo treba voziti po ulicama u lepoj odeći kako bi se potvrdilo ono što svi mi ionako znamo i odagnala svaka sumnja tako što će vođa biti u potpunosti podvrgnut pogledu – i zaista, na njegovom telu nema nikakvih tajni, kao da nema ni najmanjih naznaka njegove unutrašnjosti, njegovog individualnog intimnog užitka, bez zadrške mogu mu se pripisati dobro poznate osobine: dobrota, hrabrost i pravednost. Ovo pripisivanje pozitivnih ličnih osobina Titu nije ništa drugo nego libidinalna investicija posmatračâ, projekcija njihove želje, što je ujedno i svrha čitavog performansa. (more…)

Ceo članak

Trougao Sanje Iveković (I deo)

Prvi trougao

 

Tekst ćemo započeti sasvim specifičnim događajem; naime, dana 10. maja 1979. godine u Savskoj ulici br. 1 u Zagrebu, Josip Broz Tito je posetio grad, što je podrazumevalo da su stanovnici Zagreba bili pozvani da na ulicama masovno dočekaju predsednika i da na taj način učestvuju u političkom spektaklu koji nije bio beznačajan element funkcionisanja tadašnje vlasti. Da bismo dobili formulu takvog spektakla, potrebno je samo preokrenuti zdravorazumsku percepciju ljudi koji su izašli na ulice kako bi videli ovu važnu ličnost. Ako, dakle, izokrenemo ugao gledanja, proizlazi zaključak da je ta ličnost važna jer je puno ljudi izašlo na ulice da bi je videlo. U slučaju Tita, spektakl je barem delimično insceniran, o čemu svedoči i poziv na masovno učestvovanje u iskazivanju dobrodošlice predsedniku na gradskim ulicama u vidu letka koji su stanovnici Zagreba dobili u svojim poštanskim sandučićima neposredno pred njegov dolazak 1974. godine. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega su ljudi masovno učestvovali u ovakvim događajima, neki od njih čak sa izvesnom dozom strasti, s obzirom da su dobili samo poziv i da ničim nisu bili prisiljeni na učestvovanje? Zašto su uložili sopstvene strasti u taj politički spektakl?

 

Rad Sanje Iveković, "Trokut", poliptih sastavljen od četiri fotografije i teksta, 1979.
Rad Sanje Iveković, “Trokut”, poliptih sastavljen od četiri fotografije i teksta, 1979. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

Pored vremensko-prostornih koordinata i političkog konteksta koji određuju okruženje, možemo još konkretnije odrediti koordinate koje definišu aktivnost koja nas u tom okruženju interesuje, a to je koordinata ličnog imena. Sanja Iveković, koja se još 1974. godine po prijemu pozivnog letka upitala „Šta raditi povodom toga?“, godinama je sa svog balkona u Savskoj ulici br. 1 svedočila takve proslave prilikom Titovih dolazaka. Kao odgovor na svoje pitanje, ovog puta izvela je oasamnaestominutni performans pod nazivom Trokut i dokumentovala ga s par fotografija i opisnim tekstom:

(more…)

Ceo članak