Čiji trg?

Polemika o spomeniku posvećenom Zoranu Đinđiću mahom teče u dva pravca. Jedan se bavi samim izabranim umetničkim rešenjem i u kojoj meri je ono adekvatno, dopadljivo, i da li prenosi jasnu poruku. Drugi razmatra pitanje da li ljudi koji su trenutno na vlasti imaju pravo da ga podižu i da li ih zbog njihovog istorijata u takvom poduhvatu možemo podržati. Međutim, pitanje ko stoji iza podizanja spomenika ne iscrpljuje kontekst u kome on nastaje.

 

IMG-398e6da8686f6176a8a973dddba46041-V
Pogled na Pasarelu koja se gradi od Kalemegdana do Savskog keja cene 1,8 miliona evra. Kao lajtmotiv Pasarele realizuje se još jedna skulptura u javnom prostoru omiljenog “državnog umetnika”, vajara Mrđana Bajića koji u ovom slučaju deli autorstvo sa umetnikom Ričardom Dikonom. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

(more…)

Ceo članak

Jugoslovenski kontekst Muzeja savremene umetnosti u Beogradu

Povodom otvaranja renovirane zgrade Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) 20. oktobra 2017. godine izložbom “Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti” koja je označena kao istorijska, želim da ukažem na niz opstrukcija koje su se sprovodile od strane MSUB-a, kao i na manipulacije prilikom otkupa radova i da se ogradim od takve politike, koja se zasniva na ličnim sujetama, neznanju, falsifikatima, političkim pritiscima i zabranama, a koji se odnose na period novije istorije od samog početka devedesetih godina, perioda od kada sam aktivan na ovdašnjoj umetničkoj sceni.

 

Screenshot “!zastave” iz rada Zorana Naskovskog "War Frames", instalacija, Internet projekat: http://www.warframes.com, printovi, dimenzije promenljive, 1999-2007, u kojem je TV program, sniman u vanrednim okolnostima, korišten kao ready-made. TV grafika u kombinaciji sa slikom koja se emituje stvara dodatno značenje, a ovaj video still i danas govori o realnosti na isti način kao i u vreme kada je sniman. Komentar: Zoran Naskovski
Screenshot “!zastave” iz rada Zorana Naskovskog “War Frames”, 1999, u kojem je TV program, sniman u vanrednim okolnostima, korišten kao ready-made. TV grafika u kombinaciji sa slikom koja se emituje stvara dodatno značenje, a ovaj video still i danas govori o srpskoj realnosti na isti način kao i u vreme kada je sniman. Komentar: Zoran Naskovski.

(more…)

Ceo članak

Muzej savremene umetnosti kao represivni aparat države

*

Umesto frazeološkog podržavanja slobode govora ili ritualne osude hapšenja članova grupe umetnika i kulturnih aktivista Nepotkupljivi zbog izvođenja akcije prilikom svečanog otvaranja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB), predložio bih tvrdnju da je svaki oblik suprotstavljanja razobručenom državnom nasilju i sve snažnijim strukturama organizovanog kriminala u Srbiji krajnje dobrodošao, imajući u vidu sveopšti strah, apatiju i ogromne razmere sistemske korupcije kojima su ostaci nekadašnjeg jugoslovenskog društva podlegli usled nasilne razgradnje sistema svojinskih odnosa jugoslovenskog samoupravljanja u proteklih četvrt veka.

Zastave državnih aprata se vijore ispred MSUB na dan otvaranja, sa desna na levo: republička, gradska i zastava MSUB, 20. oktobar 2017. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Zastave državnih aprata se vijore ispred Muzeja savremene umetnosti u Beogradu na dan njegovog otvaranja 20. oktobra 2017. S leva na desno: republička, gradska i zastava MSUB-a. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

Svakako, institucije kulture nisu izuzetak u ovom pogledu, naprotiv. Premda se umetnički nastup Nepotkupljivih može smatrati pukim simboličkim činom koji ni na koji način direktno ne ugrožava realne ekonomske interese i političke pozicije vladajuće klase u Srbiji – njihov nastup je ipak bio sasvim uspešan utoliko što je otvorio pitanja skrivenih mehanizama privatnog prisvajanja društvenih odnosa proizvodnje u oblasti kulture i umetnosti; jednako uspešan bio je i u razotkrivanju loše prikrivenog saučesništva između institucija kulture i zvaničnih i nezvaničnih struktura državne moći u Srbiji, o čemu relevantne institucije i pojedinci ćute.

(more…)

Ceo članak

Posetioci Dokumente u „borosanama“

Dokumenta (documenta) je i dalje jedna od najvećih, najzahtevnijih i najskupljih svetskih izložbi savremene umetnosti. Tome u prilog govori i činjenica da je prethodno izdanje ove izložbe zabeležilo znatno veći broj posetilaca nego bilo koji Venecijanski bijenale. Četrnaesta po redu, Dokumenta je otvorena u dva grada, prvo u Atini, početkom aprila, potom u Kaselu, juna ove godine. U oba navrata, ukazala mi se prilika da prisustvujem pretpremijerama i otvaranjima, da vidim veći deo izloženih radova i pogledam niz performansa koji su premijerno izvedeni.

lula-d14
Lala Meredith-Vula, “Krvavo sećanje”, foto-instalacija, 1990, snimak sa izložbe u Nacionalnom muzeju za savremenu umetnost na Dokumenti 14 u Atini, 2017. (rad je instaliran na više mesta u okviru Dokumente 14). Fotografije nastale 1990. godine na Kosovu prikazuju proces pomirenja kosovskih Albanaca u vezi sa lokalnim problemom krvne osvete. S obzirom na to da ovaj rad, u neku ruku, zauzima centralno mesto atinskog izdanja Dokumente 14, moglo bi se reći da se pojavljuje kao jedan od delegata politike “pomirenja”. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

(more…)

Ceo članak

Milijana Babić i tehnike ready-made-a u političkom prostoru

Projekt pod nazivom „Zdravo Marijo, milosti puna“ Milijane Babić koji je bio predstavljen u galeriji Filodrammatica u Rijeci prikazuje seriju radova umjetnice, nastalih u protekloj godini koji su potaknuti čitanjem niza rodno i etnički isključivih stajališta pronađenih u tiskovinama bliskim katoličkoj crkvi. Na izložbi su prikazani rezultati dviju akcija i jedna publikacija.

Akcija 7 dana za ženu je preuzela retoriku ultrakonzervativne katoličke inicijative 40 dana za život. Foto: Drugo more, 2017.
Akcija 7 dana za ženu je preuzela retoriku ultrakonzervativne katoličke inicijative 40 dana za život. Foto: Drugo more, 2016.

(more…)

Ceo članak

Fascinantna mladost hip-hopa – (T)repolucija „trećeg talasa“ (II deo)

Prethodni deo teksta možete pročitati ovde.

 

Levica za mlade

Hip-hop kulturi u Srbiji odnedavno pripada još jedan punopravni noseći element koji nije ništa manje „tvrdokoran“ i ništa manje „kurčevit“ u odnosu na bitove i liriku. Reč je o tzv. „bekpekerima“ (eng. backpacker), odnosno onim fanovima hip-hopa koji su svoje zanimanje za vlastitu kulturu razvili u (para)akademskom kontekstu. Pojava insajderske diskurzivne armature velika je novost u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva i toj oceni posebno doprinosi sposobnost hip-hop esejistike da i sama – dakle, mimo muzike – proizvede kontroverze jednakog, ako ne i većeg intenziteta kao što su to kontroverze izvođača na sceni.

Kadar iz spota “Turbo Folk Me Je Naterao” (izvođači: Polo Čare i Mimi Mercedez) iz 2015. Izmišljanje tradicije i estetike splavovske dizel kulture 90-ih kroz izvođenje u savremenosti. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Kadar iz spota “Turbo Folk Me Je Naterao” (izvođači: Polo Čare i Mimi Mercedez) iz 2015. Novo izvođenje tradicije i estetike splavovske dizel kulture 90-ih. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

I među reperima „drugog talasa“ bilo je (visoko) obrazovanih repera koji su svoje „ideje“ sa manje ili više uspeha izražavali u susretima sa medijima, kao i u redovnim kolumnističkim člancima (npr. Marčelo i Beogradski sindikat). Doduše, ni „trećem talasu“ ne manjka obrazovnog kadra. Ali u novoj hip-hop taktici obrazovani ljudski resursi nešto su drugačije raspoređeni nego što je to bio slučaj sa „drugim talasom“. Ono što je, dakle, trap generaciju odredilo kao poseban slučaj u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva jeste potpuno odsustvo izvođača conscious provenijencije; ali – na drugoj strani – i odlučujuća uloga esejistike. Taj neočekivani, satelitski „govor o kulturi i društvenim pitanjima“ odvažio se, dakle, da razuzdanim triksterima na sceni i njihovoj performativnoj protivrečnosti obezbedi izvesnu serioznost, politički smisao i značenje. I više i dalje od toga, zahvaljujući njemu čitava je jedna generacija, začeta i porođena u okolnostima vanrednih društvenih, političkih i ekonomskih napetosti, dobila neočekivano dostojanstvo.

(more…)

Ceo članak

Fascinantna mladost hip-hopa – (T)repolucija „trećeg talasa“ (I deo)

Tattoo na levici

 

Podelimo za početak nešto od hiljadu reči koje prosto hrle na usta zbog priložene fotografije. Studium foto-priloga je ovaj: pred nama je portret beogradskog repera Ivana Ivanovića Đusa (FU93); ono što „probada“, ono što je punctum fotografije jeste tatoo na reperovoj levici, mastiljavi prikaz Svete Trojice beogradskog „novog talasa“: Dušana Kojića Koje (Šarlo akrobata, Disciplina kičme), Milana Mladenovića (Šarlo akrobata, EKV) i Zorana Kostića Caneta (Partibrejkers). Kada uzmemo u obzir činjenicu da je ovde reč o levici jednog repera, kada zatim prizovemo u svest i brojne kompozicije koje je pomenuti reper izveo sa doajenima i doajenkama folk-scene (Ivan Gavrilović, Nina Kostić, Milena Ćeranić, itd), pa i činjenicu da je Đus bio prvi reper koji je podignute glave zastupao nepopularno stajalište da je dizel-potkultura devedesetih legitimno kulturno nasleđe – neko od otmenijih i uglađenijih posmatrača (razume se, sklonih idejama o visokim vrednostima rokenrola…) očekivao bi unajmanje da ove tetovaže čudesno ožive i da sa gađenjem napuste nabildovanog vlasnika.

 

unnamed

(more…)

Ceo članak

Od pećina Laskoa do Centra za otvorenost i dijalog: Otkrivanje i raspećinjivanje Edija Rame (II deo)

 

Prethodni deo teksta videti ovde.

 

Artist Anri Sala (in black) speaks to Angela Merkel, Edi Rama, and Thomas Demand
Umetnik Anri Sala (u crnom) u razgovoru sa Angelom Merkel, Edijem Ramom i Tomasom Demandom. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

Brisanje i reprodukovanje/ Divide et impera

Tirana je za vreme Edija Rame, nezavisno od oslikanih fasada i brisanja nakaradnih  nezakonito podignutih zgrada u glavnim ulicama grada, doživela neku vrstu arhitektonske bulimije. Očišćene i šarene zgrade glavnih ulica maskirale su privatne, nezakonito podignute zgrade koje su okupirale javni prostor unutar četvrti, iza fasada. Tirana se za jedanaest godina, koliko je Edi Rama bio gradonačelnik, i pored toga što je gradska uprava „očistila“ 123.000 tona betona, proširila za najmanje 50%, u smislu zgušnjavanja zgrada, kao da opštinske vlasti nisu ni postojale. Zeleni prostor je spao na oko 0,82 kvadratna metra po osobi, što je najniži procenat u Evropi.

Stanovnici Tirane u doba Edija Rame žrtvovali su svoj javni prostor zbog fasada. Ali, kako kaže Edi Rama: „Mi brinemo o čeonoj strani zgrada, a vi građani brinite o pozadini“, kao da  je „pozadina“ neka vrsta Divljeg Zapada, koji kolonizuju banditi i oligarsi, što se već desilo u Tirani tih godina.

Edi Rama je optuživan za korupciju u raznim slučajevima (za legalizaciju se, prema tvrdnjama opozicije, plaćalo oko 20% cene svake zgrade, za potplaćivanje opštinske administracije), ali, nije doneta nijedna jasna sudska presuda. Međutim, nezavisno od toga šta se može očekivati od albanskog sudskog sistema, najvažnija stvar koja se uočava u toj akciji jeste da je – kako to kaže Edi Rama – „to bila politička akcija sa bojama“. Pored toga, on tu akciju stalno povezuje sa finansijskim profitom komercijalnih preduzeća smeštenih u tim zgradama i konsekventnim plaćanjem taksi opštini. Tako da se, bez spekulacija oko tačnosti ili netačnosti optužbi u vezi s Raminom korumpiranošću, zasigurno može reći da je Ramina akcija klasičan čin kognitivnog kapitalizma.

(more…)

Ceo članak

Od pećina Laskoa do Centra za otvorenost i dijalog: Otkrivanje i raspećinjivanje Edija Rame (I deo)

Dok čitaju članak objavljen u Gardijanu, „Upoznajte Edija Ramu, umetničkog premijera Albanije“, čitaoci koji ne poznaju prilike u Albaniji, u prvi mah će pomisliti: „Evo još jednog promotivnog članka“; ili, „evo, opet neki političar koristi svoju političku moć da bi promovisao svoju umetnost ili obratno“. Ipak, razumevanje tog članka nije jednostavan zadatak, a još je teže razumeti Edija Ramu, umetnika-premijera.

unnamed (3)
Otvaranje izložbe Edija Rame u njujorškoj galeriji Marian Goodman, novembra 2016. Umetnik, koji je pored slikara i premijera, takođe i pisac, bivši gradonačelnik i ministar kulture, profesor na akademiji, predsednik Socijalističke partije i košarkaški reprezentativac, je na zidove galerije izložio štampane otiske apstraktnih crteža rađenih flomasterima u boji u vidu ambijenatalne instalacije. Kako je u opisu izložbe navedeno, slikar Edi Rama stvarao je ove crteže tokom dugih sastanaka i telefonskih razgovora na poziciji premijera, o čemu često svedoči i pozadina papira na kojima su radovi nastali – dokumenti sa državnim grbom, dokumenta sa raznim zapisnicima, agendama razgovora, mejlovima itd. Rad Edija Rame se može smatrati ekstremnim primerom izvođenja umetnosti kao državne (pro-EU) politike i kao pokazatelj uzrokovanosti umetnosti državnom (EU) politikom. Značajnu ulogu u promociji Edija Rame kao umetnika u domaćem kontekstu odigrala je medijska kuća B92 čija je izdavačka kuća “Samizdat” ujedno i izdavač Ramine knjige “Žrtvovanje”. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

 

(more…)

Ceo članak

Ima li za nas mesta u Domu kulture?

Polifonični razgovor o društvenosti, emancipaciji i kulturi

 

x: Posle Drugog svetskog rata domovi kulture su imali veliku ulogu u izgradnji celokupnog posleratnog društva… Rat je doneo haos i prekid u obrazovanju i sve te narušene cikluse je bilo potrebno nadomestiti, te osposobiti ljude za radni proces u novonastalim okolnostima. To je bila, na primer, svrha nastanka prvih oblika domova kulture, koji su, pre svega, imali ulogu da ljude, čiji je obrazovni sistem zbog rata prekinut, doškoluju. Međutim, da bi se razumela ova struktura, moramo se upitati kako su oni uopšte osnovani, od kojih sredstava i sa kojim osnivačkim kapitalom.

dksg4
Dom kulture Studentski grad, 1975. Modernistički kompleks je projektovan tako da nekoliko objekata formiraju mali trg za druženje i okupljanje studenata. Sagrađen je od najkvalitetnijih materijala (prirodni granit) kako bi studentskom političkom životu obezbedio trajanje, a moglo bi se reći da je kompleks zamišljen kao neki vid spomenika studentskim demonstracijama 60-ih. Tri korpusa Velike sale, šest korpusa čitaonice i ceo trg bili su mesto okupljanja hiljade studenata 3. juna 1968, kada je zbog nezadovoljstva trenutnom situacijom u zemlji i velikom nezaposlenošću nekoliko hiljada studenata krenulo u protesnu šetnju prema Beogradu. Isto je bilo i sa studentskim protestima 90-ih. Danas je ovo mesto pod udarom neoliberalne “reformske” Vlade koja je započela procese privatizacije kulturnih centara, njihovog pretvaranja u poslovne objekte i gušenja svega što bi imalo ikakav kapacitet da artikuliše prostor otpora dominantnoj kulturi. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

(more…)

Ceo članak