Milijana Babić i tehnike ready-made-a u političkom prostoru

Projekt pod nazivom „Zdravo Marijo, milosti puna“ Milijane Babić koji je bio predstavljen u galeriji Filodrammatica u Rijeci prikazuje seriju radova umjetnice, nastalih u protekloj godini koji su potaknuti čitanjem niza rodno i etnički isključivih stajališta pronađenih u tiskovinama bliskim katoličkoj crkvi. Na izložbi su prikazani rezultati dviju akcija i jedna publikacija.

Akcija 7 dana za ženu je preuzela retoriku ultrakonzervativne katoličke inicijative 40 dana za život. Foto: Drugo more, 2017.
Akcija 7 dana za ženu je preuzela retoriku ultrakonzervativne katoličke inicijative 40 dana za život. Foto: Drugo more, 2016.

(more…)

Ceo članak

Fascinantna mladost hip-hopa – (T)repolucija „trećeg talasa“ (II deo)

Prethodni deo teksta možete pročitati ovde.

 

Levica za mlade

Hip-hop kulturi u Srbiji odnedavno pripada još jedan punopravni noseći element koji nije ništa manje „tvrdokoran“ i ništa manje „kurčevit“ u odnosu na bitove i liriku. Reč je o tzv. „bekpekerima“ (eng. backpacker), odnosno onim fanovima hip-hopa koji su svoje zanimanje za vlastitu kulturu razvili u (para)akademskom kontekstu. Pojava insajderske diskurzivne armature velika je novost u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva i toj oceni posebno doprinosi sposobnost hip-hop esejistike da i sama – dakle, mimo muzike – proizvede kontroverze jednakog, ako ne i većeg intenziteta kao što su to kontroverze izvođača na sceni.

Kadar iz spota “Turbo Folk Me Je Naterao” (izvođači: Polo Čare i Mimi Mercedez) iz 2015. Izmišljanje tradicije i estetike splavovske dizel kulture 90-ih kroz izvođenje u savremenosti. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Kadar iz spota “Turbo Folk Me Je Naterao” (izvođači: Polo Čare i Mimi Mercedez) iz 2015. Novo izvođenje tradicije i estetike splavovske dizel kulture 90-ih. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

I među reperima „drugog talasa“ bilo je (visoko) obrazovanih repera koji su svoje „ideje“ sa manje ili više uspeha izražavali u susretima sa medijima, kao i u redovnim kolumnističkim člancima (npr. Marčelo i Beogradski sindikat). Doduše, ni „trećem talasu“ ne manjka obrazovnog kadra. Ali u novoj hip-hop taktici obrazovani ljudski resursi nešto su drugačije raspoređeni nego što je to bio slučaj sa „drugim talasom“. Ono što je, dakle, trap generaciju odredilo kao poseban slučaj u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva jeste potpuno odsustvo izvođača conscious provenijencije; ali – na drugoj strani – i odlučujuća uloga esejistike. Taj neočekivani, satelitski „govor o kulturi i društvenim pitanjima“ odvažio se, dakle, da razuzdanim triksterima na sceni i njihovoj performativnoj protivrečnosti obezbedi izvesnu serioznost, politički smisao i značenje. I više i dalje od toga, zahvaljujući njemu čitava je jedna generacija, začeta i porođena u okolnostima vanrednih društvenih, političkih i ekonomskih napetosti, dobila neočekivano dostojanstvo.

(more…)

Ceo članak

Fascinantna mladost hip-hopa – (T)repolucija „trećeg talasa“ (I deo)

Tattoo na levici

 

Podelimo za početak nešto od hiljadu reči koje prosto hrle na usta zbog priložene fotografije. Studium foto-priloga je ovaj: pred nama je portret beogradskog repera Ivana Ivanovića Đusa (FU93); ono što „probada“, ono što je punctum fotografije jeste tatoo na reperovoj levici, mastiljavi prikaz Svete Trojice beogradskog „novog talasa“: Dušana Kojića Koje (Šarlo akrobata, Disciplina kičme), Milana Mladenovića (Šarlo akrobata, EKV) i Zorana Kostića Caneta (Partibrejkers). Kada uzmemo u obzir činjenicu da je ovde reč o levici jednog repera, kada zatim prizovemo u svest i brojne kompozicije koje je pomenuti reper izveo sa doajenima i doajenkama folk-scene (Ivan Gavrilović, Nina Kostić, Milena Ćeranić, itd), pa i činjenicu da je Đus bio prvi reper koji je podignute glave zastupao nepopularno stajalište da je dizel-potkultura devedesetih legitimno kulturno nasleđe – neko od otmenijih i uglađenijih posmatrača (razume se, sklonih idejama o visokim vrednostima rokenrola…) očekivao bi unajmanje da ove tetovaže čudesno ožive i da sa gađenjem napuste nabildovanog vlasnika.

 

unnamed

(more…)

Ceo članak

Od pećina Laskoa do Centra za otvorenost i dijalog: Otkrivanje i raspećinjivanje Edija Rame (II deo)

 

Prethodni deo teksta videti ovde.

 

Artist Anri Sala (in black) speaks to Angela Merkel, Edi Rama, and Thomas Demand
Umetnik Anri Sala (u crnom) u razgovoru sa Angelom Merkel, Edijem Ramom i Tomasom Demandom. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

Brisanje i reprodukovanje/ Divide et impera

Tirana je za vreme Edija Rame, nezavisno od oslikanih fasada i brisanja nakaradnih  nezakonito podignutih zgrada u glavnim ulicama grada, doživela neku vrstu arhitektonske bulimije. Očišćene i šarene zgrade glavnih ulica maskirale su privatne, nezakonito podignute zgrade koje su okupirale javni prostor unutar četvrti, iza fasada. Tirana se za jedanaest godina, koliko je Edi Rama bio gradonačelnik, i pored toga što je gradska uprava „očistila“ 123.000 tona betona, proširila za najmanje 50%, u smislu zgušnjavanja zgrada, kao da opštinske vlasti nisu ni postojale. Zeleni prostor je spao na oko 0,82 kvadratna metra po osobi, što je najniži procenat u Evropi.

Stanovnici Tirane u doba Edija Rame žrtvovali su svoj javni prostor zbog fasada. Ali, kako kaže Edi Rama: „Mi brinemo o čeonoj strani zgrada, a vi građani brinite o pozadini“, kao da  je „pozadina“ neka vrsta Divljeg Zapada, koji kolonizuju banditi i oligarsi, što se već desilo u Tirani tih godina.

Edi Rama je optuživan za korupciju u raznim slučajevima (za legalizaciju se, prema tvrdnjama opozicije, plaćalo oko 20% cene svake zgrade, za potplaćivanje opštinske administracije), ali, nije doneta nijedna jasna sudska presuda. Međutim, nezavisno od toga šta se može očekivati od albanskog sudskog sistema, najvažnija stvar koja se uočava u toj akciji jeste da je – kako to kaže Edi Rama – „to bila politička akcija sa bojama“. Pored toga, on tu akciju stalno povezuje sa finansijskim profitom komercijalnih preduzeća smeštenih u tim zgradama i konsekventnim plaćanjem taksi opštini. Tako da se, bez spekulacija oko tačnosti ili netačnosti optužbi u vezi s Raminom korumpiranošću, zasigurno može reći da je Ramina akcija klasičan čin kognitivnog kapitalizma.

(more…)

Ceo članak

Od pećina Laskoa do Centra za otvorenost i dijalog: Otkrivanje i raspećinjivanje Edija Rame (I deo)

Dok čitaju članak objavljen u Gardijanu, „Upoznajte Edija Ramu, umetničkog premijera Albanije“, čitaoci koji ne poznaju prilike u Albaniji, u prvi mah će pomisliti: „Evo još jednog promotivnog članka“; ili, „evo, opet neki političar koristi svoju političku moć da bi promovisao svoju umetnost ili obratno“. Ipak, razumevanje tog članka nije jednostavan zadatak, a još je teže razumeti Edija Ramu, umetnika-premijera.

unnamed (3)
Otvaranje izložbe Edija Rame u njujorškoj galeriji Marian Goodman, novembra 2016. Umetnik, koji je pored slikara i premijera, takođe i pisac, bivši gradonačelnik i ministar kulture, profesor na akademiji, predsednik Socijalističke partije i košarkaški reprezentativac, je na zidove galerije izložio štampane otiske apstraktnih crteža rađenih flomasterima u boji u vidu ambijenatalne instalacije. Kako je u opisu izložbe navedeno, slikar Edi Rama stvarao je ove crteže tokom dugih sastanaka i telefonskih razgovora na poziciji premijera, o čemu često svedoči i pozadina papira na kojima su radovi nastali – dokumenti sa državnim grbom, dokumenta sa raznim zapisnicima, agendama razgovora, mejlovima itd. Rad Edija Rame se može smatrati ekstremnim primerom izvođenja umetnosti kao državne (pro-EU) politike i kao pokazatelj uzrokovanosti umetnosti državnom (EU) politikom. Značajnu ulogu u promociji Edija Rame kao umetnika u domaćem kontekstu odigrala je medijska kuća B92 čija je izdavačka kuća “Samizdat” ujedno i izdavač Ramine knjige “Žrtvovanje”. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

 

(more…)

Ceo članak

Ima li za nas mesta u Domu kulture?

Polifonični razgovor o društvenosti, emancipaciji i kulturi

 

x: Posle Drugog svetskog rata domovi kulture su imali veliku ulogu u izgradnji celokupnog posleratnog društva… Rat je doneo haos i prekid u obrazovanju i sve te narušene cikluse je bilo potrebno nadomestiti, te osposobiti ljude za radni proces u novonastalim okolnostima. To je bila, na primer, svrha nastanka prvih oblika domova kulture, koji su, pre svega, imali ulogu da ljude, čiji je obrazovni sistem zbog rata prekinut, doškoluju. Međutim, da bi se razumela ova struktura, moramo se upitati kako su oni uopšte osnovani, od kojih sredstava i sa kojim osnivačkim kapitalom.

dksg4
Dom kulture Studentski grad, 1975. Modernistički kompleks je projektovan tako da nekoliko objekata formiraju mali trg za druženje i okupljanje studenata. Sagrađen je od najkvalitetnijih materijala (prirodni granit) kako bi studentskom političkom životu obezbedio trajanje, a moglo bi se reći da je kompleks zamišljen kao neki vid spomenika studentskim demonstracijama 60-ih. Tri korpusa Velike sale, šest korpusa čitaonice i ceo trg bili su mesto okupljanja hiljade studenata 3. juna 1968, kada je zbog nezadovoljstva trenutnom situacijom u zemlji i velikom nezaposlenošću nekoliko hiljada studenata krenulo u protesnu šetnju prema Beogradu. Isto je bilo i sa studentskim protestima 90-ih. Danas je ovo mesto pod udarom neoliberalne “reformske” Vlade koja je započela procese privatizacije kulturnih centara, njihovog pretvaranja u poslovne objekte i gušenja svega što bi imalo ikakav kapacitet da artikuliše prostor otpora dominantnoj kulturi. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

 

(more…)

Ceo članak

Humanizam mora biti proteran

Ovaj tekst je nastao zbog moga prestanka rada za dnevni list “Danas”. Njime želim da ukažem na sveprisutan oblik represije. Reč je o ekonomskoj represiji, koja se zataškava i često se prikazuje kao nepostojeća od strane onih čije je geslo: “Sloboda za nas, za vas ropstvo”. Umetnici se danas nalaze pod ekonomskom represijom, a cenzura se upravo kroz nju i sprovodi. Umetnici danas prave “besplatnu umetnost”, naterani su da pišu, stvaraju i pevaju bez ikakve nadoknade. Ovaj tekst je pobuna protiv represije i besplatnog umetničkog rada. Dnevni list “Danas” nije želeo da objavi ovaj tekst iako im je bilo ponuđeno da ga prvi objave.

bosko-pruga-dema
Božidar Mandić na prvoj strani monografije “NATRAG Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka (1969-2015)” (detalj), MSUV, autor monografije Nebojša Milenković, 2015. Nekada beg u prirodu i distanca od svih savremenih oblika života i upravljanja društvom, a danas u ugovornoj obavezi sa privatnim medijskim glasilom. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

(more…)

Ceo članak

“Novi” Nebojša – hajka stara

Ako se “Nagrada ‘Lazar Trifunović’… dodeljuje sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše likovnu kritiku, a potom i sve druge oblike razmatranja savremene i moderne vizuelne umetnosti u štampanim i elektronskim medijima” (PRAVILNIK O DODELI NAGRADE “LAZAR TRIFUNOVIĆ”, Čl. 1), onda bi se “na prvu loptu” možda moglo reći da je ovogodišnja nagrada Sanji Kojić Mladenov za knjigu Bogdanka Poznanović Contact Art (MSUV.ORG, Novi Sad, 2016) bar delimično postigla svoj “cilj”(sic!) jer je “podstakla” Nebojšu Milenkovića (“Novog”?) da napiše i na portalu DeMaterijalizacija umetnosti objavi tekst Nepodnošljiva banalnost nagrađivanja, ili: Nagrada Lazar Trifunović sa ukusom skandala. Dobro su tu “legle” i reči “banalnost” i “skandal” iz njegovog naslova, jer se jakim izrazima možda može skrenuti pažnja javnosti (ako tako nešto ovde uopšte postoji) na probleme u našoj istoriji umetnosti i kulturi uopšte. Po onoj logici: jaki izrazi estradizuju temu… a estrada je po svoj prilici jedino polje koje ovde još funkcioniše.

Viši kustos MSUV, Nebojša Milenković, otvara izložbu Uroša Đurića (levo u dresu Crvene Zvezde). Otvaranje izložbe "Strategije ekscesa ili ko se žuri uleti mu Đurić", Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 15.maj 2013. Foto sa YouTube kanala Nebojše Milenkovića: DeMaterijalizacija umetnosti
Kustos Nebojša Milenković otvara izložbu Uroša Đurića (levo u dresu FK Vojvodine) pod nazivom “Strategije ekscesa ili ko se žuri uleti mu Đurić” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2013. Foto (sa YouTube kanala Nebojše Milenkovića): DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

(more…)

Ceo članak

Nepodnošljiva banalnost nagrađivanja, ili: Nagrada Lazar Trifunović sa ukusom skandala

Mnoštvu zabrinjavajućih informacija kojima se unižava naša struka – po meni, pridružila se i odluka kojom je ovogodišnji žiri Nagrade Lazar Trifunović u sastavu: Nela Tonković, Radonja Leposavić i Maja Ćirić nagradio knjigu „Contact art“ (MSUV, Novi Sad, 2016) Sanje Kojić Mladenov!

Ponuđeni radovi Bogdanke Poznanović sa internet stranice
Radovi Bogdanke Poznanović sa internet stranice http://www.avantgarde-museum.com/, Virtualni muzej avangardne umjetnosti, Kolekcija Marinko Sudac i Institut za istraživanje avangarde. Ostaje otvoreno pitanje javnosti zašto se najreprezentativniji radovi Bogdanke Poznanović ne nalaze u javnim, nego u privatnoj kolekciji? Komentar i foto: DeMaterijalizacija umetnosti.

 

Po samu struku ovu odluku smatram višestruko štetnom — naravno, ne zato što je nagradu dobila Sanja Kojić Mladenov već zato što je nagrađena jedna loša, nekonzistentna i jezički (stilski) problematična knjiga kojom se ne afirmiše kritičko mišljenje već laičko, površno, deskriptivno ređanje određenih faktografskih podataka i detalja iz života i rada poznate novosadske umetnice i pedagoga Bogdanke Poznanović ─ pri tom bez i nagoveštaja nastojanja da se isti kontekstualizuju ili teorijsko-kritički valorizuju i(li) interpretiraju.

Odluka žirija dodatno šteti zbog činjenice da je nagradom koja nosi ime jednog od najboljih stilista koje naša struka (istorija umetnosti) uopšte ima, nagrađena autorka čija je knjiga u ozbiljnoj zavadi sa elementarnim semantičkim i sintaksičkim (gramatičkim) pravilima po kojima funkcioniše (srpski) jezik na kojem je knjiga pisana.

O oskudnoj leksici i problematičnom stilu da i ne govorimo!

(more…)

Ceo članak