Humanizam mora biti proteran

Ovaj tekst je nastao zbog moga prestanka rada za dnevni list “Danas”. Njime želim da ukažem na sveprisutan oblik represije. Reč je o ekonomskoj represiji, koja se zataškava i često se prikazuje kao nepostojeća od strane onih čije je geslo: “Sloboda za nas, za vas ropstvo”. Umetnici se danas nalaze pod ekonomskom represijom, a cenzura se upravo kroz nju i sprovodi. Umetnici danas prave “besplatnu umetnost”, naterani su da pišu, stvaraju i pevaju bez ikakve nadoknade. Ovaj tekst je pobuna protiv represije i besplatnog umetničkog rada. Dnevni list “Danas” nije želeo da objavi ovaj tekst iako im je bilo ponuđeno da ga prvi objave.

bosko-pruga-dema
Božidar Mandić na prvoj strani monografije “NATRAG Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka (1969-2015)” (detalj), MSUV, autor monografije Nebojša Milenković, 2015. Nekada beg u prirodu i distanca od svih savremenih oblika života i upravljanja društvom, a danas u ugovornoj obavezi sa privatnim medijskim glasilom. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

(more…)

Ceo članak

“Novi” Nebojša – hajka stara

Ako se “Nagrada ‘Lazar Trifunović’… dodeljuje sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše likovnu kritiku, a potom i sve druge oblike razmatranja savremene i moderne vizuelne umetnosti u štampanim i elektronskim medijima” (PRAVILNIK O DODELI NAGRADE “LAZAR TRIFUNOVIĆ”, Čl. 1), onda bi se “na prvu loptu” možda moglo reći da je ovogodišnja nagrada Sanji Kojić Mladenov za knjigu Bogdanka Poznanović Contact Art (MSUV.ORG, Novi Sad, 2016) bar delimično postigla svoj “cilj”(sic!) jer je “podstakla” Nebojšu Milenkovića (“Novog”?) da napiše i na portalu DeMaterijalizacija umetnosti objavi tekst Nepodnošljiva banalnost nagrađivanja, ili: Nagrada Lazar Trifunović sa ukusom skandala. Dobro su tu “legle” i reči “banalnost” i “skandal” iz njegovog naslova, jer se jakim izrazima možda može skrenuti pažnja javnosti (ako tako nešto ovde uopšte postoji) na probleme u našoj istoriji umetnosti i kulturi uopšte. Po onoj logici: jaki izrazi estradizuju temu… a estrada je po svoj prilici jedino polje koje ovde još funkcioniše.

Viši kustos MSUV, Nebojša Milenković, otvara izložbu Uroša Đurića (levo u dresu Crvene Zvezde). Otvaranje izložbe "Strategije ekscesa ili ko se žuri uleti mu Đurić", Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 15.maj 2013. Foto sa YouTube kanala Nebojše Milenkovića: DeMaterijalizacija umetnosti
Kustos Nebojša Milenković otvara izložbu Uroša Đurića (levo u dresu FK Vojvodine) pod nazivom “Strategije ekscesa ili ko se žuri uleti mu Đurić” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2013. Foto (sa YouTube kanala Nebojše Milenkovića): DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.

(more…)

Ceo članak

Nepodnošljiva banalnost nagrađivanja, ili: Nagrada Lazar Trifunović sa ukusom skandala

Mnoštvu zabrinjavajućih informacija kojima se unižava naša struka – po meni, pridružila se i odluka kojom je ovogodišnji žiri Nagrade Lazar Trifunović u sastavu: Nela Tonković, Radonja Leposavić i Maja Ćirić nagradio knjigu „Contact art“ (MSUV, Novi Sad, 2016) Sanje Kojić Mladenov!

Ponuđeni radovi Bogdanke Poznanović sa internet stranice
Radovi Bogdanke Poznanović sa internet stranice http://www.avantgarde-museum.com/, Virtualni muzej avangardne umjetnosti, Kolekcija Marinko Sudac i Institut za istraživanje avangarde. Ostaje otvoreno pitanje javnosti zašto se najreprezentativniji radovi Bogdanke Poznanović ne nalaze u javnim, nego u privatnoj kolekciji? Komentar i foto: DeMaterijalizacija umetnosti.

 

Po samu struku ovu odluku smatram višestruko štetnom — naravno, ne zato što je nagradu dobila Sanja Kojić Mladenov već zato što je nagrađena jedna loša, nekonzistentna i jezički (stilski) problematična knjiga kojom se ne afirmiše kritičko mišljenje već laičko, površno, deskriptivno ređanje određenih faktografskih podataka i detalja iz života i rada poznate novosadske umetnice i pedagoga Bogdanke Poznanović ─ pri tom bez i nagoveštaja nastojanja da se isti kontekstualizuju ili teorijsko-kritički valorizuju i(li) interpretiraju.

Odluka žirija dodatno šteti zbog činjenice da je nagradom koja nosi ime jednog od najboljih stilista koje naša struka (istorija umetnosti) uopšte ima, nagrađena autorka čija je knjiga u ozbiljnoj zavadi sa elementarnim semantičkim i sintaksičkim (gramatičkim) pravilima po kojima funkcioniše (srpski) jezik na kojem je knjiga pisana.

O oskudnoj leksici i problematičnom stilu da i ne govorimo!

(more…)

Ceo članak

Umesto Oktobaraca

U jeku 56. Oktobarskog salona održao se još jedan “salon”. O njemu nije bilo nikakvog pomena u vestima, a još manje je uzet u razmatranje od strane stučnog žirija.

“Salon” o kome govorim se održao u pogonu fabrike 21. maj (DMB) u Rakovici.

5-4
Fabrika 21.maj. Foto: Jovan Jović, 2016.

(more…)

Ceo članak

Love Will Tear Us Apart

Godinu dana nakon proglašenja da će biti preimenovan u bijenalnu manifestaciju, Oktobarski salon u revidiranom izdanju ponovo je otvoren na istom mestu (zgrada Vojne akademije), izuzev par radova koji su postavljeni u KCB-u, u približno istom vremenskom periodu.  Čitav splet kontraverzi ispratio je tu transformaciju – od naglih kadrovskih promena u okviru Kulturnog centra Beograda (organizatora OS), preko uzavrele debate o značaju i značenju najvažnije izložbe savremene umetnosti koja je podelila stručnu javnost na dva dijametralno različita tabora (‘’mondijalistički’’ i nacionalni), smanjenju troškova, do odabira kustosa ovogodišnjeg 56-og izdanja salona.

img_20161009_140809
Rad Franciske Kloc (Franciska Klotz) “Omladina postaje nemirna”, ulje na platnu, izložen na 56. Oktobarskom salonu, 2016. Dok se radom Dejana Markovića konzervativna politika gotovo ilustracijski izvodila (u sklopu rada navijači su na otvaranju izložbe skandirali desničarske pesme, a umetnik je izložio list “Pečat”, zbirku navijačkih pesama i slično), studentski protest na radu Franciske Kloc krajnje je apstrahovan i predstavljen u vidu slike stilski između lirske apstrakcije i enformela. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

 

(more…)

Ceo članak

Trougao Sanje Iveković (II deo)

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

 

Publika ispred rada Sanje Iveković. Rad je nastao za Dokumentu 13, “Neposlušni/e (Revolucionari/ke)”, plišane igračke magaraca, light box i tekst, 2012. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti
Posetioci ispred rada Sanje Iveković. Rad je nastao za Dokumentu 13, “Neposlušni/e (Revolucionari/ke)”, plišane igračke magaraca, light box i tekst, 2012. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2012.

Za razliku od performansa Sanje Iveković, u slučaju performansa Josipa Broza nema nikakve intimnosti. Suština njegove vožnje kroz grad upravo je u tome da ništa nije skriveno, da je sve vidljivo. Kao objekat performansa, Tito u potpunosti odgovara želji posmatračâ za gledanjem. Sve je upravo onako kako bi trebalo biti: lepo je odeven, po mogućstvu u uniformi s ordenjem, dok maše i osmehuje se iz automobila. Na njegovom telu nema tamnog dela, ni najmanje senke: svi posmatrači ga znaju, on je „drug Tito“ – dobar, hrabar, pravičan itd. O njemu se sve zna, svi sve znaju, sada ga još samo treba voziti po ulicama u lepoj odeći kako bi se potvrdilo ono što svi mi ionako znamo i odagnala svaka sumnja tako što će vođa biti u potpunosti podvrgnut pogledu – i zaista, na njegovom telu nema nikakvih tajni, kao da nema ni najmanjih naznaka njegove unutrašnjosti, njegovog individualnog intimnog užitka, bez zadrške mogu mu se pripisati dobro poznate osobine: dobrota, hrabrost i pravednost. Ovo pripisivanje pozitivnih ličnih osobina Titu nije ništa drugo nego libidinalna investicija posmatračâ, projekcija njihove želje, što je ujedno i svrha čitavog performansa. (more…)

Ceo članak

Trougao Sanje Iveković (I deo)

Prvi trougao

 

Tekst ćemo započeti sasvim specifičnim događajem; naime, dana 10. maja 1979. godine u Savskoj ulici br. 1 u Zagrebu, Josip Broz Tito je posetio grad, što je podrazumevalo da su stanovnici Zagreba bili pozvani da na ulicama masovno dočekaju predsednika i da na taj način učestvuju u političkom spektaklu koji nije bio beznačajan element funkcionisanja tadašnje vlasti. Da bismo dobili formulu takvog spektakla, potrebno je samo preokrenuti zdravorazumsku percepciju ljudi koji su izašli na ulice kako bi videli ovu važnu ličnost. Ako, dakle, izokrenemo ugao gledanja, proizlazi zaključak da je ta ličnost važna jer je puno ljudi izašlo na ulice da bi je videlo. U slučaju Tita, spektakl je barem delimično insceniran, o čemu svedoči i poziv na masovno učestvovanje u iskazivanju dobrodošlice predsedniku na gradskim ulicama u vidu letka koji su stanovnici Zagreba dobili u svojim poštanskim sandučićima neposredno pred njegov dolazak 1974. godine. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega su ljudi masovno učestvovali u ovakvim događajima, neki od njih čak sa izvesnom dozom strasti, s obzirom da su dobili samo poziv i da ničim nisu bili prisiljeni na učestvovanje? Zašto su uložili sopstvene strasti u taj politički spektakl?

 

Rad Sanje Iveković, "Trokut", poliptih sastavljen od četiri fotografije i teksta, 1979.
Rad Sanje Iveković, “Trokut”, poliptih sastavljen od četiri fotografije i teksta, 1979. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

Pored vremensko-prostornih koordinata i političkog konteksta koji određuju okruženje, možemo još konkretnije odrediti koordinate koje definišu aktivnost koja nas u tom okruženju interesuje, a to je koordinata ličnog imena. Sanja Iveković, koja se još 1974. godine po prijemu pozivnog letka upitala „Šta raditi povodom toga?“, godinama je sa svog balkona u Savskoj ulici br. 1 svedočila takve proslave prilikom Titovih dolazaka. Kao odgovor na svoje pitanje, ovog puta izvela je oasamnaestominutni performans pod nazivom Trokut i dokumentovala ga s par fotografija i opisnim tekstom:

(more…)

Ceo članak

Grobnice postmoderne (III deo)

Prethodni deo videti ovde.

 

Konceptualni činovi i predigre

 

Dogodilo se (i još se događa) da je Rečnik tehnologije, nažalost, znatno ozbiljnije želeo da promoviše svoju „zajebanciju“ i „čačkanje mečke pod plećku“ – bez svesti o sračunatom porazu, gubitku i nestanku. U jednom, tek nešto starijem slučaju sukoba Levijatana sa onovoremenim ekstatičarima, Miroslav Mandić je u svoj zatvorski dnevnik, u jesen sedamdeset i druge godine, uneo sledeće rečenice, koje se i dandanas čuju: „Kriv sam bio i ostao. Ali, ja sam mnogo više kriv nego što sam bio osuđen“. I Slobodan Tišma će se u knjizi priča, Urvidek (2005) podsetiti tog Levijatanovog napada na Index, Polja, Új Simposion, beogradski Student; raspuštanja rukovodstva novosadske Tribine mladih (Judita Šalgo i Darko Hohnjec), zabrane delovanja grupe KÔD i odlaska u zatvor Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića. Kako Tišma svedoči o ovom davnom slučaju sistemske represije, na pomenuta dešavanja odreagovao je i „Dobriša Ćosarić“:

„Početkom sedamdesetih godina pripadao sam grupi mladih umetnika koja je imala ozbiljnih problema sa Titom, tj. sa ’njima’, a sve zbog toga što su Titov lik i delo bili predmet umetničkih radova nekih članova te grupe, koji su kasnije zbog toga optuženi i osuđeni na ozbiljne zatvorske kazne, koje su i izdržali u sremskomitrovačkom zatvoru. U svojoj knjizi o disidentstvu u Jugoslaviji, iako mi nismo bili nikakvi disidenti, pre bi se moglo reći da smo bili ’domaći izdajnici’, veliki jugoslovenski pisac Dobriša Ćosarić, spominjući te moje prijatelje koji su dospeli u zatvor zato što su uvredili predsednika države, a što im uopšte nije bio cilj – daleko bilo, nije uspeo čak ni da se seti njihovih imena. Oslovljavao ih je u množini, kao ’ti mladići’ ili što bi rekli njegovi gorštaci: ’nijeme stvari’, pritom braneći ih na jedan sasvim pogrešan način, pokazavši da uopšte ne razume njihove postupke i njihove činove. Njegova odbrana je bila molba za milost. Kao, pogrešili su, mladi su, treba im oprostiti, iz radničkih su porodica i slično. Zbilja, bedno. Braneći načelo umetničke slobode, Ćosarić je zaboravio da je suština odbrane umetnosti i umetnika u razumevanju i tumačenju te umetnosti bez obzira na posledice. Najcelishodnija odbrana je bila, otići sa „tim mladićima“ u zatvor. (…) No, očigledno, on te naše radove nije smatrao za umetnost. Umetnost je za njega bila nešto jako ozbiljno, uzvišeno, nešto što nije za svakog“.

IMG_0450
Skup odbrane povodom najavljenog dolaska inspekcije u vezi spora umetnika Dragana Papića sa jednim stanarom zgrade u Palmotićevoj 6 u Beogradu u kojoj se nalazi njegov rad “Unutrašnji muzej”. “Unutrašnji muzej” je pokušao da poništi granicu između javnog i privatnog tako što je privatni stan umetnika proglašen orginalnim umetničkim radom samog umetnika, a isti je time postao i jedan od zvaničnih izlagačkih prostora na 47. Oktobarskom salonu (javni prostor). U “odbranu umetnosti” stali su neki od pobornika Novog talasa, čiji je Papić značajan protagonista. “(Post)Novotalasne aktiviste” na fotografiji čine (s leva na desno): Miroljub Mima Marjanović (urednik i osnivač portala “Seecult”), Zoran Petrović Piroćanac (novinar i autor knjige “Nomenclatura serbica 1982-2013″), Uroš Đurić (umetnik i medijska ličnost) u odori pravoslavnog sveštenika, Vojislav Bešić (stomatolog, pisac i muzičar benda “Bezobrazno Zeleno”), Jovan Jovanović Grof (jedan od muzičara grupe “Električni orgazam” i stalno zaposleni u Sekretarijatu za kulturu u Upravi grada Beograda) i Dragan Papić (umetnik). Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

 

(more…)

Ceo članak

Grobnice postmoderne (II deo)

Prethodni deo videti ovde.

 

Sveta istorija aistorijskog

 

Odveden na aksiološku granicu razmatranja uspeha ili neuspeha projekta Rečnik tehnologije, govor o ovom pitanju zavisi od toga da li advokatura ove, one ili neke treće strane konstatuje neozbiljni ili ozbiljni karakter Rečnika tehnologije. Međutim, zahvaljujući tome što poslednjih godina Rečnik tehnologije sve češće nalazi mesto na naučnim skupovima (kao što je, recimo, i onaj održan 2014. godine na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, „Rečnik tehnologije – 33 godine posle“, ili međunarodni skup u Kragujevcu, novembra 2015, posvećen rokenrolu) – neodoljivo se čini da bi neozbiljni karakter ovog projekta trebalo prenebregnuti, te još i reč povesti o tobožnjoj ozbiljnosti rečene dioniske diverzije.

20160710_130752
Stranice “Rečnika tehnologije”, časopis “Vidici”, 1981. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

 

Ali kao da uopšte nešto ima da vredi pribavljanje teorijskog ili akademskog digniteta Rečniku tehnologije i „novom talasu“. Nije li to ponovno sastavljanje razbijenog ogledala, uskrsnuće tehnologije, grozno sastavljanje pojedene istorije iz njenih polusvarenih ostataka? Zar to nije priznavanje upravo istorijskih zasluga nečemu što je stupilo u negativno-dijalektički svet negiranjem istorije, kao što to, uostalom, ilustruju rane poetske objave Svetislava Basare, objavljene u Vidicima, 1977:

 

„Čekam te ispred kasapnice

U svečanom nedeljnom

Prvom licu jednine

I tako divno

Ne postojim“.

(more…)

Ceo članak

Grobnice postmoderne (I deo)

 

Čini mi se, rođače,

da je standard pokvario ljude:

jedu govna i sanjare

Branimir Štulić, 1981.

 

Ja ne postojim,

jer mene nema,

Električni orgazam, 1986.

 

 

Rečnik tehnologije – koncept i totalna umetnost

 

Broj časopisa Vidici, pod imenom Rečnik tehnologije, iz 1981. godine, predstavlja krunski dokument novotalasnog total-art koncepta razvijanog unutar pomenutog časopisa u periodu od 1979. do 1982 godine. „Totalno“ ove znamenite umetničke zamisli ogleda se u sadejstvu različitih „taktičkih“ izraza, artističkih provokacija onovremenog socijalističkog režima, i to u periodu nakon smrti doživotnog predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita (maj, 1980). U samoj osnovi koncepta nalazila se diskurzivna platforma kojom se insistiralo na „anti-tehnološkim“, tačnije anti-ideološkim stavovima koji su pretežno dolazili iz mističke i ranohrišćanske tradicije. Na taj način temeljeno je mišljenje koje je bilo sasvim suprotstavljeno vladajućem negativnodijalektičkom modelu. Ta „izmontirana“ filozofija koju je artikulisao Aleksandar Petrović, jedan od tadašnjih urednika Vidika, dobila je svoj odgovarajući izraz u pesništvu Slobodana Škerovića (takođe jednog od urednika onovremenih Vidika), zatim, u ranoj poeziji i potonjoj prozi Svetislava Basare kao i u izvođačkoj umetnosti Živojina Stojkovića (Laughin’ Coyote) i njegovog Satirsko-gerilskog pozorišta. U predstojećim godinama i nakon sleganja podignute prašine, Petrovićeva „filozofija tehnologije“ još uvek se mogla jasno očitovati u književnim ostvarenjima Tomislava Longinovića i Sretena Ugrinovića, pa čak i u esejistici Vladimira Đurića Đure. U ovom uvodnom predstavljanju naznačenog koncepta ne zaboravimo ipak ono najvažnije: od Rečnika tehnologije neodvojiv je i multimedijalni projekat Dragana Papića, „Dečaci“, koji je bio realizovan u nekoliko faza i uz korišćenje različitih medija: fotografije, grafita i konačno popularne muzike. Prva singl-ploča njegovih Dečaka, „Retko te viđam sa devojkama“/„Pomoć, pomoć“, objavljena pri Vidicima, smatra se prvim samostalnim muzičkim izdanjem nekadašnje jugoslovenske kulture, a za njim je došlo još nekoliko jednako uspešnih singlova, među kojima i kompozicija „Maljčiki“ (rus. „dečaci“), kojim je zvanično oglašena jedna od najzanimljivijih potkulturnih (i)storija nekadašnje zajedničke južnoslovenske države.

_20160708_192048
“Unutrašnji muzej” (detalj) Dragana Papića na Oktobarskom salonu, 2006. Rad podrazumeva originalnu kolekciju najraznovrsnijih objekata koje je umetnik sakupio prema svom ličnom nahođenju, a koji treba da pobude reminiscencije na protekle periode. Kolekcija je smeštena u privatnom stanu umetnika i u tom smislu podrazumeva radikalni vid anti-institucionalizma i skretanje ka intimističkim politizacijama institucije. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti

(more…)

Ceo članak