Predmet mog teksta bio je Dedićev tekst o radu Vladimira Miladinovića. Međutim, nisam imao nameru da detaljno analiziram Miladinovićev rad, kao uostalom ni Dedićev tekst, već da markiram neka mesta u Dedićevoj argumentaciji za koja držim da  – evo, da se i sam poslužim odveć realističkom terminologijom – verno oslikavaju problem na koji želim da ukažem, dakle ona mesta u Dedićevom tekstu za koja, rečeno nešto savremenijom terminologijom, verujem da su simptomatična. U tom smislu, ne slažem se sa Dedićevom ocenom mog teksta kao “simptomatičnog”; pre bih rekao da je moja namera bila da ponudim jedno simptomalno čitanje.

Ono što je meni bilo simptomatično jeste to što  Dedić ne samo što nije prepoznao da se političnost Miladinovićevog rada formira u samom umetničkom postupku, već se tome oštro suprotstavio, prikrivši tako genealogiju jedne jugoslovenske istorije umetnosti, koja se kreće od Đorđevićeve invencije kopije preko dalje “politizacije” apropriacionističkog postupka kroz “plakatnu aferu” iz 1987. godine. To mi je poslužilo kao povod da napišem da je ovaj postupak nešto toliko traumatično za domaću umetničku scenu pa  je neophodno da se sakrije iza dnevnopolitičkih narativa o ratnim zločinima i pljački. Sada bih otišao i korak dalje – ono što se zaista potiskuje kroz ovo prećutkivanje jeste primalna scena jugoslovenske krize čitana u ključu umetničke produkcije.

(more…)

Baveći se odnosom baze i nadgradnje, Altiser je primetio da mnogi očekuju da će se nadgradnja, pošto obavi svoj posao (u polju ideologije, politike itd), u poslednjoj instanci raspršiti poput efemernog fenomena, dok će niz drum Dijalektike marširati njegovo visočanstvo Ekonomija. Međutim, zaključuje Altiser, samotni čas „poslednje instance” nikada ne stiže.

Iako taj čas nikada ne stiže, očigledno nije nemoguće živeti u večitih pet minuta do njegovog izbijanja na časovniku istorije. Tokom poslednjih nekoliko meseci, sve rasprave i pokušaji zajedničke artikulacije u polju umetnosti uzimali su ili oblik sindikalnog aktivizma ili aukcijske prodaje kao oblika pomoći ugroženim članovima zajednice. Svaki pokušaj da se ukaže na autonomnost polja umetnosti ili na feedback koji – da zloupotrebimo malo Deana Dudu, koji govori o demokratskoj participaciji u kulturi kao preduslovu za demokratsku participaciju u ekonomiji – od umetnosti čini mesto gde se formalna pitanja učešća i reprezentacije mogu postaviti i „rešiti”, nailaze na blaži ili žešći otpor. Taj otpor je začuđujuć, jer se svi učesnici rasprave, na prvi pogled, nominalno slažu, ali to slaganje ne mogu da prevedu u jezik umetnosti ili jezik o umetnosti.

Ovaj nedostatak jezika o umetnosti je baš ono što, paradoksalno, sprečava „scenu” da se uhvati u koštac s onim što je najviše zanima – potrebom za ekonomskom solidarnošću svih njenih učesnika, bilo kroz tržiše ili kroz socijalizaciju države i njenog odnosa prema kulturi. Solidarnost koja se priželjkuje je ona u usamljenosti pseudo-eshatologije poslednje instance, kada sve ideološke podele postaju nebitne zato što su samo „teatar senki čije je pravo dešavanje na drugoj sceni”. Pošto usamljeni čas nikada ne otkucava, bilo kakva solidarnost, do koje se neumitno stiže kroz političku diferencijaciju, izostaje, osim u negaciji političkih/umetničkih gesti.

(more…)