Rečnikom tehnologije ću se baviti prevashodno iz ugla savremenosti i savremenih manifestacija tehnologije, kao i iz ugla postavke izložbe posvećene muzealizaciji Rečnika tehnologije, koja je u galeriji Pro3or trajala od 16. do 26. januara ove godine. Na izložbi su, između ostalog, bila postavljena dva rečnika: na jednoj strani Rečnik tehnologije a na drugoj odlomak iz mog Rečnika neologizama kontrarevolucije 21. veka (koji je inače samostalan projekat a ovde je u funkciji ilustracije evolucije tehnologije). Smatram da su u oba slučaja u pitanju rečnici dve različite vrste tehnologije i dve različite kontrarevolucije: Rečnik neologizama kontrarevolucije se svojim satiričnim tonom ograđuje od tehnologije koju nastoji da opiše dok je Rečnik tehnologije protokom vremena od mikrorevolucionarnog postao kontrarevolucionaran, uprkos namerama svojih tvoraca. Tehnologiju pak posmatram metaforično, kao manipulisanje raznovrsnih elita kolektivnom svešću pomoću raznolikih tehnika ili sredstava.
Pogled na izložbu Milete Prodanovića “EKFRAZE – Razumeti konačne stvari i posetiti tajna mesta”, Galerija savremene umetnosti, Smederevo, jun 2017. Slike na izložbi prikazuju vizantijske vizuelne konvencije prikazivanja svetlosti uvećano (u konkretnom primeru su, po svemu sudeći, u pitanju odore svetaca na ikonama). Ovakav tipičan postmodernistički pristup u umetnosti koji uključuje elemente nacionalne kulture i pravoslavlja danas je vodeća struja umetnosti u Srbiji. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2018.
Rudari… siđoše u pakao po nepravdu na kojoj se može ogrejati…
Branko Miljković
Traženje zlata, detalj iz filma “Srećno” Bena Rasela iz 2017. Foto: Milan Rakita, 2018.
Samo dva dana nakon srpske premijere na beogradskom Festivalu autorskog filma, 2. decembra 2017. godine, dokumentarni film Srećno (Good Luck/Kölōku) američkog režisera Bena Rasela (Ben Russell) prikazan je u borskom biskopu „Zvezda“. Za razliku od nestalnog repertoara ovog bioskopa u kojem se godinama unatrag prikazuju filmovi sa digitalnih diskova na portabl video-beamu, u „Zvezdi“ je posle dužeg vremena održana klasična bioskopska projekcija na velikom platnu. Pored nevelike grupe rudara borske „Jame“, ujedno i protagonista filma, te članova njihovih porodica i prijatelja, neformalnoj premijeri prisustvovao je i g. Rasel lično iz poštovanja prema akterima i gradu u kojem je snimio prvi deo svog dugometražnog dokumentarnog filma čija se radnja odvija u pogonu podzemnog rudnika „Jama“ Rudarsko-topioničarskog basena Bor (RTB Bor), dok je radnja drugog dela filma vezana za rudnik zlata „Kiíki Nëígi“ u okrugu Brokopondo na severozapadu Surinama.
Povodom izložbe pod nazivom “Hermetika Rečnika tehnologije i zastarela modernost utopije Jugoslavije (ka po-etici pravilnog heptadekagona kao obrazovnog standarda)”, Kolektiva “Heptadekagon”, u galeriji “Pro3or” (16-26.01. 2018, Beograd). Tekst je izveo u ćiriličnom pismu Dragan Đorđević, u osećanju da snosi deo odgovornosti zbog događanja navedene izložbe.
Sam svoj, sebe/se
O čemu je ovde reč i o čemu se to ovde zakukuljenim, arhaičnim stilom piše? – O jednoj izložbi, dakako. Ali, istini za volju, daleko se više razglaba o nečemu što očito ne predstavlja nikakav poseban taboo u ovdašnjoj akademskoj zajednici: o tome da naučni radovi iz oblasti humanistike sve češće igraju na kartu memoarske i autobiografske „radosne vesti“. Svako je, naime, postao vlastiti terminus technicus i predmet proučavanja, a recentna naučna produkcija profesora dr Aleksandra Petrovića (Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu) predstavlja istinski role model naznačene naučne „politike“ i etike. Skupljeni na gomilicu, Petrovićevi prilozi nauci oko i povodom sebe samog ne bi trebalo da ponesu nikakav drugi naziv do onaj koji je odabran za ovaj tekst: „Jevanđelja o Petroviću po Petroviću“. U to „sveto pismo“ naučnih skupova treba pribrojati i druge objavljene naučne radove o Petroviću, izvedene rukama beogradskih akademskih sinoptičara, koji pišu to što pišu (o Petroviću) iz Petrovićevih izvora. I sve to je tek papirnati deo višegodišnje autopromotivne kampanje pomenutog univerzitetskog profesora, koji – kao istovremeno i svoj Cigo, i svoj Konj, i svoja valuta transakcije – ne propušta ni najmanju priliku da podseti javnost na avanture iz svojih prohujalih mladićkih dana. A najvažnija je ona koja se odnosi na „ugaoni kamen“ beogradskog „novog talasa“ i beogradske, odnosno srpske postmoderne: na „Rečnik tehnologije“ – projekat koji je razvijan u periodu od 1979-1982. godine. Svoj vrhunac – stradanije na pravdi Boga jedinoga – projekat je doživeo sa brojem 1-2 iz 1982. godine, upravo pod imenom „Rečnik tehnologije“.
Pogled na izložbu pod nazivom Hermetika Rečnika tehnologije i zastarela modernost utopije Jugoslavije (ka po-etici pravilnog heptadekagona kao obrazovnog standarda) u galeriji Pro3or u Beogradu, januara 2018. Rad galerije sponzorski podržava Rajfajzen banka, a izložbu je organizovao Kolektiv Heptadekagon. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2018.
Istraživanje subverzivnosti u vizuelnim umetnostima bavi se načinima suprotstavljanja postojećem društvenom poretku, odnosno pokušajima da se ostvare promene kroz angažovane forme delovanja. Subverzivne prakse u umetnosti prepliću se sa formama delovanja koje potkopavaju institucionalni poredak sistema. Umetnici kojima su subverzivne prakse svojstvene nastoje da se suprotstave i prekorače ograničenja postojećih društvenih normi i situacija, nastojeći da na taj način iniciraju zahteve za promenom. U tom kontekstu, odnos između umetničkih praksi i politike pretpostavlja da je umetnost, na ovaj ili onaj način, u stanju da pomogne u proširivanju političke akcije i participacije, uz korišćenje sebi svojstvenih načina predstavljanja i praksi, koje za cilj imaju povećanje svesti, stimulaciju ili provokaciju političke akcije. Prema Alanu Ingramu (Alan R. Ingram), „umetničke prakse nisu samo oblik otpora, odbijanja i kritike, nego doprinose političkoj i prostornoj transformaciji“, u kojoj umetnici stupaju u interakciju sa geopolitičkim kontekstom. Oni su uključeni u političke situacije, reaguju na njih i zahtevaju promenu. Dakle, u stanju opozicije, umetnost postaje subverzija postojećeg društvenog poretka, koja potkopava normalno i legitimno u cilju transformacije postojećeg.
Zgrada glavne Pošte u centru Skoplja. Modernističko zdanje zakriveno reklamama. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Naziv članka Milana Rakite “Muzej savremene umetnosti kao represivni aparat države” je primer lapidarnog stila izražavanja. Jednom rečenicom autor na tako decidan i egzemplaran način “raskrinkava” korupcionašku, oportunističku i podaničku ulogu nedavno ponovo otvorenog Muzeja savremene umetnosti, da ostatak članka gotovo nije potrebno čitati. Naime, tekst deluje kao opšte mesto kritike a propo globalnog kapitalizma, vladajućih elita, sistemske korupcije, organizovanog kriminala… i ostalih Sodoma i Gomora na koje je danas “estetski učinkovito i društveno odgovorno” bacati anateme. U takav prokrustovski šablon autor ishitreno uklapa Muzej savremene umetnosti Beograda i to na osnovu reakcije njihovog obezbeđenja, koje je policiji prijavilo umetnike Vladana Jeremića, osnivača SalonaNepotkupljivih i Uroša Jovanovića.
Pomenuti umetnici su na dan otvaranja Muzeja izveli dva odvojena performansa: Jeremić je ispred zgrade posetiocima nudio maske sa likom predsednika i flajere sa slikom sendviča dok je Jovanović pokušao da u Muzej unese uramljenu sliku predsednika, kao satiričan komentar na nedavne izjave zvaničnika koji su preporučili postavljanje slike predsednika u državne institucije, škole i sl. u cilju osnaživanja kulta nacionalnih simbola Srbije (sic!). Uprkos tome što je policija na ovaj način anticipirala (?!) održivi razvoj državne kontrole, privedeni umetnici su pušteni bez optužbi jer država Srbija za sada nema zakon o zaštiti ličnosti predsednika. Rakita pak ovu saradnju obezbeđenja i policije smatra dokazom korumpiranosti Muzeja. Međutim, reakcije na pomenute performanse nisu bile unisone, što dokazuju i javno izrečeni stavovi kustosa koji se razlikuju od stava v.d. direktora (dakle nema konsenzusa, na čijem ukidanju Rakita insistira). Zbog toga incident više svedoči o zatečenosti dela osoblja/obezbeđenja (koja nema opravdanja) nego o nekoj unapred profilisanoj političkoj agendi.
Muzej savremene umetnosti u novom svetlu. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti (prema fotografiji Srđana Veljovića, a na zahtev autorke teksta), 2017.
Polemika o spomeniku posvećenom Zoranu Đinđiću mahom teče u dva pravca. Jedan se bavi samim izabranim umetničkim rešenjem i u kojoj meri je ono adekvatno, dopadljivo, i da li prenosi jasnu poruku. Drugi razmatra pitanje da li ljudi koji su trenutno na vlasti imaju pravo da ga podižu i da li ih zbog njihovog istorijata u takvom poduhvatu možemo podržati. Međutim, pitanje ko stoji iza podizanja spomenika ne iscrpljuje kontekst u kome on nastaje.
Pogled na Pasarelu koja se gradi od Kalemegdana do Savskog keja cene 1,8 miliona evra. Kao lajtmotiv Pasarele realizuje se još jedna skulptura u javnom prostoru omiljenog “državnog umetnika”, vajara Mrđana Bajića koji u ovom slučaju deli autorstvo sa umetnikom Ričardom Dikonom. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Povodom otvaranja renovirane zgrade Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) 20. oktobra 2017. godine izložbom “Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti” koja je označena kao istorijska, želim da ukažem na niz opstrukcija koje su se sprovodile od strane MSUB-a, kao i na manipulacije prilikom otkupa radova i da se ogradim od takve politike, koja se zasniva na ličnim sujetama, neznanju, falsifikatima, političkim pritiscima i zabranama, a koji se odnose na period novije istorije od samog početka devedesetih godina, perioda od kada sam aktivan na ovdašnjoj umetničkoj sceni.
Screenshot “!zastave” iz rada Zorana Naskovskog “War Frames”, 1999, u kojem je TV program, sniman u vanrednim okolnostima, korišten kao ready-made. TV grafika u kombinaciji sa slikom koja se emituje stvara dodatno značenje, a ovaj video still i danas govori o srpskoj realnosti na isti način kao i u vreme kada je sniman. Komentar: Zoran Naskovski.
Umesto frazeološkog podržavanja slobode govora ili ritualne osude hapšenja članova grupe umetnika i kulturnih aktivista Nepotkupljivi zbog izvođenja akcije prilikom svečanog otvaranja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB), predložio bih tvrdnju da je svaki oblik suprotstavljanja razobručenom državnom nasilju i sve snažnijim strukturama organizovanog kriminala u Srbiji krajnje dobrodošao, imajući u vidu sveopšti strah, apatiju i ogromne razmere sistemske korupcije kojima su ostaci nekadašnjeg jugoslovenskog društva podlegli usled nasilne razgradnje sistema svojinskih odnosa jugoslovenskog samoupravljanja u proteklih četvrt veka.
Zastave državnih aprata se vijore ispred Muzeja savremene umetnosti u Beogradu na dan njegovog otvaranja 20. oktobra 2017. S leva na desno: republička, gradska i zastava MSUB-a. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Svakako, institucije kulture nisu izuzetak u ovom pogledu, naprotiv. Premda se umetnički nastup Nepotkupljivih može smatrati pukim simboličkim činom koji ni na koji način direktno ne ugrožava realne ekonomske interese i političke pozicije vladajuće klase u Srbiji – njihov nastup je ipak bio sasvim uspešan utoliko što je otvorio pitanja skrivenih mehanizama privatnog prisvajanja društvenih odnosa proizvodnje u oblasti kulture i umetnosti; jednako uspešan bio je i u razotkrivanju loše prikrivenog saučesništva između institucija kulture i zvaničnih i nezvaničnih struktura državne moći u Srbiji, o čemu relevantne institucije i pojedinci ćute.
Dokumenta (documenta) je i dalje jedna od najvećih, najzahtevnijih i najskupljih svetskih izložbi savremene umetnosti. Tome u prilog govori i činjenica da je prethodno izdanje ove izložbe zabeležilo znatno veći broj posetilaca nego bilo koji Venecijanski bijenale. Četrnaesta po redu, Dokumenta je otvorena u dva grada, prvo u Atini, početkom aprila, potom u Kaselu, juna ove godine. U oba navrata, ukazala mi se prilika da prisustvujem pretpremijerama i otvaranjima, da vidim veći deo izloženih radova i pogledam niz performansa koji su premijerno izvedeni.
Lala Meredith-Vula, “Krvavo sećanje”, foto-instalacija, 1990, snimak sa izložbe u Nacionalnom muzeju za savremenu umetnost na Dokumenti 14 u Atini, 2017. (rad je instaliran na više mesta u okviru Dokumente 14). Fotografije nastale 1990. godine na Kosovu prikazuju proces pomirenja kosovskih Albanaca u vezi sa lokalnim problemom krvne osvete. S obzirom na to da ovaj rad, u neku ruku, zauzima centralno mesto atinskog izdanja Dokumente 14, moglo bi se reći da se pojavljuje kao jedan od delegata politike “pomirenja”. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
Projekt pod nazivom „Zdravo Marijo, milosti puna“ Milijane Babić koji je bio predstavljen u galeriji Filodrammatica u Rijeci prikazuje seriju radova umjetnice, nastalih u protekloj godini koji su potaknuti čitanjem niza rodno i etnički isključivih stajališta pronađenih u tiskovinama bliskim katoličkoj crkvi. Na izložbi su prikazani rezultati dviju akcija i jedna publikacija.
Akcija 7 dana za ženu je preuzela retoriku ultrakonzervativne katoličke inicijative 40 dana za život. Foto: Drugo more, 2016.
