Prethodni deo teksta možete pročitati ovde.
Levica za mlade
Hip-hop kulturi u Srbiji odnedavno pripada još jedan punopravni noseći element koji nije ništa manje „tvrdokoran“ i ništa manje „kurčevit“ u odnosu na bitove i liriku. Reč je o tzv. „bekpekerima“ (eng. backpacker), odnosno onim fanovima hip-hopa koji su svoje zanimanje za vlastitu kulturu razvili u (para)akademskom kontekstu. Pojava insajderske diskurzivne armature velika je novost u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva i toj oceni posebno doprinosi sposobnost hip-hop esejistike da i sama – dakle, mimo muzike – proizvede kontroverze jednakog, ako ne i većeg intenziteta kao što su to kontroverze izvođača na sceni.
I među reperima „drugog talasa“ bilo je (visoko) obrazovanih repera koji su svoje „ideje“ sa manje ili više uspeha izražavali u susretima sa medijima, kao i u redovnim kolumnističkim člancima (npr. Marčelo i Beogradski sindikat). Doduše, ni „trećem talasu“ ne manjka obrazovnog kadra. Ali u novoj hip-hop taktici obrazovani ljudski resursi nešto su drugačije raspoređeni nego što je to bio slučaj sa „drugim talasom“. Ono što je, dakle, trap generaciju odredilo kao poseban slučaj u istoriji ovdašnjeg hip-hop iskustva jeste potpuno odsustvo izvođača conscious provenijencije; ali – na drugoj strani – i odlučujuća uloga esejistike. Taj neočekivani, satelitski „govor o kulturi i društvenim pitanjima“ odvažio se, dakle, da razuzdanim triksterima na sceni i njihovoj performativnoj protivrečnosti obezbedi izvesnu serioznost, politički smisao i značenje. I više i dalje od toga, zahvaljujući njemu čitava je jedna generacija, začeta i porođena u okolnostima vanrednih društvenih, političkih i ekonomskih napetosti, dobila neočekivano dostojanstvo.
