“Šta dolazi posle kraja istorije?” – to dobro poznato pitanje ponovo postavlja Boris Buden u svom nedavno objavljenom tekstu koji se bavi usponom politike desnog ekstremizma u Evropi, misleći, možda, na nešto što nas nije zadesilo po prvi put, već radije na kraj (još) jednog ciklusa. U ovom kontekstu, pitanje o kraju istorije sa sobom povlači i druga pitanja: da li nam se to dogodilo i ranije? Koliko puta? I ako jeste – kako bismo mogli o tome da znamo?

Buden pronalazi dijagnozu trenutnog stanja stvari u tekstu francuskog istoričara Pjera Nora (Pierre Nora) , koji tvrdi da je danas upravo “sećanje postalo ta jedna reč koja je preuzela toliko široko i inkluzivno značenje da postoji opasnost da postane ‘zamena’ za pojam istorije.” I zaista – ponovo se suočavamo sa fenomenom “novih-starih reči”, koji postaje neka vrsta norme; ako je pojam sećanja ili memorije danas stao na mesto onoga što smo ranije razumevali kao “podatke” ili “činjenice” (data), gde to ostavlja ideju istorije kao analitičke i interpretativne discipline sećanja, kao jedinstvenog kolektivnog narativa koji povezuje i daje smisao individualnim sećanjima?

Ovo naočigled jednostavno preplitanje pojmova istorije i sećanja takođe ukazuje na savremeni modus zaborava, koji operiše upravo kroz mehanizme opsesivnog pamćenja i arhiviranja podataka. Od trenutka od kada je kapacitet memorije sve manjih digitalnih uređaja koji su danas nerazdvojni pratioci savremenog čoveka prevazišao mogućnost da svi tekstovi, slike i zvuci koji tu mogu da stanu ikada mogu da budu kozumirani u toku ljudskih bioloških života, istorija rizikuje da postane jedan apsolutno nerazumljiv korpus podataka u koji uvek možemo da zaronimo da bi prizvali i proverili određeno ime ili datum, ali od takve operacije se više ne očekuje da po sebi proizvede razumevanje, znanje ili smisao. (more…)