Od koga i čega zavise nezavisni
Tekst Danila Prnjata „Povratak nezavisnih“ (1) u onim danima nakon objavljivanja, po svemu sudeći nije proizveo reakcije i diskusije koje je mogao ili trebao da proizvede, barem unutar članstva Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS). Podsetimo se ukratko šta je Prnjat analizirao i ustvrdio u tom tekstu: da jedan deo istaknutih aktera savremene kulturne produkcije, čvrsto povezan sa prethodnom vladajućom političkom elitom (gde su prethodna i aktuelna takva elita takođe na različite načine povezane) a pod maskom nevladinog, nezavisnog sektora, ekskluzivno polaže pravo na, ili ekskluzivno crpi i one male javne resurse i fondove za kulturu koji „nezavisnim“ mogu biti na raspolaganju. Ovaj Prnjatov tekst je na neki način i nastavak njegove prethodno objavljene kritike rada jednog broja ovdašnjih savremenih umetnika i producenata a izgleda da je ostao u senci tog prethodnog teksta, o čijim je tezama bilo nešto diskusije ali mnogo više okolišanja tj. izbegavanja diskusije na ambiciozno koncipiranom razgovoru u galeriji U10 (2).
Manji broj neformalnih reakcija, opaski na inače opširan i provokativan Prnjatov tekst „Povratak nezavisnih“, mogao se pročitati na fb stranici Asocijacije NKSS a iste su izgleda ostale nezapažene čak i od samog Prnjata, koji je na tu stranicu postavio link na stranicu sa tekstom. Ako ih sažeto interpretiramo, jedna od tih opaski sa indignacijom je okarakterisala Prnjatov istraživačko-kritički pristup kao „DB-ovski“; druga je opominjala na problematičnost moguće esencijalističkog pristupa kritikovanim osobama i njihovim organizacijama, jer npr. to što neko potiče iz kulturne ili političke elite ne mora po automatizmu da bude ključni faktor ponašanja i delovanja date osobe; treća opaska je kritikovala dovođenje u vezu cele Asocijacije NKSS sa delovanjem predsednice Upravnog odbora NKSS (Milice Pekić) ili neke od organizacija u kojima ona radi (Kiosk, Mikser House itd.).
Ovaj tekst ima oblik daljeg komentarisanja Prnjatove istraživačke intervencije kao i oglednog proširivanja teza ili kontrateza iz pomenutih neformalnih opaski. Prva opaska, o „DB-ovskom“ pristupu autora, asocira pre na paranoičnu idealizaciju delovanja nekadašnje Službe državne bezbednosti bivše Jugoslavije (za koju ćemo koristiti neformalnu skraćenicu upotrebljenu u pomenutom komentaru – DB) nego na detektovanje neke kompromitujuće prirode Prnjatovog istraživačkog i aktivističkog pristupa. Sudeći po svemu viđenom i doživljenom za vreme njenog formalnog postojanja, famozna DB uglavnom nije ni radila svoj pretpostavljeni posao – ako je taj posao uopšte i bio očuvanje zvaničnog državnog poretka tj. (samoupravnog) socijalizma. Po svemu sudeći, tajna služba to nije činila jer je postepeno srastala sa interesima sve više i više uzurpatorski i sve više i više konzervativno orijentisanih državnih elita SFRJ, koje su na kraju isti taj socijalizam i razbucale, ne isključivo a možda ne ni prevashodno svojom krivicom, zadržavši međutim prevashodno za sebe i svoje porodice njegove najveće materijalne blagodeti. U tom smislu, ova opaska o tobož DB-ovskom pristupu bi bila nešto suprotno kleveti, nešto kao neosnovana pohvala te sa razlogom proskribovane službe; jer stvari o kojima Prnjat raspravlja, a to su ipak nekakve privredno-kulturne, privatno-javne ili kako god ih prigodno nazvali – malverzacije, trebale su ali očigledno nisu bile predmet dovoljnog ili adekvatnog interesovanja nikakvih službi odlazeće SFRJ pa ni onih tajnih. Mogle bi dakle te službe eventualno biti optužene za ignorisanje malverzacija ili za saučestvovanje u njima ali nikako za njihovo istraživanje, analiziranje i objavljivanje, oko čega se Prnjat zaista potrudio.
Druga opaska u kratkoj fb raspravi, u vidu opomene za esencijalistički pristup, načelno je na mestu, jer zaista, sama činjenica da neko poreklom potiče iz viših/vladajućih klasa ili kulturne elite ne znači da automatski hoće ili mora da zastupa ili reprodukuje ideologiju i interese tih klasa i te elite. Ako to ipak biva slučaj, onda bi skretanje pažnje na takvu okolnost moglo da bude samo uslovno opravdano, jer niko takvo zastupanje i reprodukovanje ne mora da čini samo zato što se slučajno rodio u datom socijalnom okruženju već pre svega zato što je svesno usvojio njegova dominantna načela i paradigme. Treća opaska je takođe na mestu, odnosi se na izjednačavanje delatnog profila cele asocijacije NKSS sa delovanjem jedne članice ili predsednice na određeno vreme izabrane uprave. To generalno povezivanje zaista može biti neosnovano ali veza svakako jeste indikativna jer ne može tek slučajno neko da postane član ili predsednik upravnog odbora udruženja od više desetina organizacija. Kritičke reakcije na profesionalni rad i delovanje funkcionera ili uprave (ili samih članica tj. njihove produkcije) su retke, pre svega jer je NKSS asocijacija vrlo raznolikih, i prostorno i poziciono raštrkanih organizacija a članovi-ce UO svoj rad obavljaju volonterski i fokusirani su na goli opstanak i minimalno funkcionisanje asocijacije. Osim toga, bilo kakva kritička debata o ovdašnjoj kulturno-umetničkoj produkciji nije kontinuirano javno prisutna niti uobičajena. Takva konstelacija otežava sagledavanje i evaluaciju koncepata, smisla i ishoda produkcije na sceni koja sebe smatra nezavisnom. Može se međutim sa razlogom pretpostaviti da konkretne osobe u upravnim organima asocijacije na neki način odgovaraju opštim zajedničkim interesima najvećeg broja zainteresovanih članova/ica, ili da barem te interese svojim delovanjem ne dovode u pitanje.
Pretpostavimo nadalje, kritičkog ogleda(nja) radi, da se interes većine organizacija NKSS može u manjoj ili većoj meri reflektovati i u redovnoj ili uobičajenoj praksi nekoga ko tu organizaciju makar i privremeno predstavlja. Uostalom, zbog čega je određena osoba izabrana da predstavlja neku strukovnu organizaciju ako ne (i) zbog svog rada u struci? Ako je dakle takva pretpostavka iole tačna, radi razumevanja prirode tog obostranog interesa može nam možda pomoći ovaj zakasneli osvrt na jedan skoriji projekat platforme za savremenu umetnost Kiosk tj. na izložbu „Plameni pozdravi“. Osvrt nam nadalje može pomoći i da odgovorimo na pitanje iz podnaslova – Od koga i čega zavise nezavisni?
Cenzurom do poželjne negativne slike prošlosti
Što se mene kao višestrukog posetioca izložbe tiče, odavno nisam video vulgarniji, isprazniji i tako žalosno propagandni projekat. Čime se navodno bavi(la) ova izložba? Navodno se bavi, kao što piše u njenom podnaslovu – „reprezentativnim modelom detinjstva“ – viđenim primarno kroz foto-albume koje su kolektivi osnovnih škola iz cele SFRJ slali Titu. Već ovde nastaje neizbežna zabuna, jer, šta bi to, bilo u teorijskoj bilo u empirijskoj ravni, uopšte bio „reprezentativni model detinjstva“? Ko taj model proizvodi, za koga i zašto? Postoji li definicija tog modela? Da li ga zaista proizvode školski kolektivi tj. foto sekcije i predstavljaju vladajućim elitama, u ovom slučaju „drugu Titu“?? Po svemu sudeći, a najviše po izostanku bilo kakve definicije ili objašnjenja takvog modela na samoj izložbi, sam podnaslov izložbe je u najmanju ruku grubi nonsens.
Reprezentativnim modelom detinjstva moglo bi se eventualno nazvati ukupno planirano dejstvo ili rezultanta svih vaspitnih učila i uzora koje je svom podmlatku obezbeđivao, nudio ili nametao neki vladajući sistem. Što se tiče socijalističke Jugoslavije, u tu rezultantu bi onda morali da se uključe i (da pomenemo samo neke od učila-uzora) Orlovi rano lete i Doživljaji Toma Sojera, i Dečaci Pavlove ulice i legenda o Bošku Buhi, i Družina Sinjeg Galeba i Lolek i Bolek, i Vlak u snijegu i Pipi duga čarapa; pa Politikin zabavnik i njegov šareni univerzum dečijih uzora. Na kraju i početku Raja, Gaja i Vlaja, Čarobnjak iz Oza i još čarobnjaka od kojegde, pa idemo Na slovo na slovo h: Hajdi, Hogar Strašni, Hijavata; da ne zaboravimo i pop-šlagere Dragana Lakovića i hora Kolibri, internacionalne manifestacije kao što je bila Deca Evrope. I stripove kao što su Mirko i Slavko ali i one kao što su Snupi ili Denis napast, i Kekec i Mikijev zabavnik, i borbeni patos Nikad robom i gipsani plafoni malograđanske idile Lujze Alkot. Da li je sve to, kao i more drugog, izuzetno raznovrsnog i za temu izložbe relevantnog istorijskog materijala neko namerno sakrio od posetilaca, pokušavajući da pokaže da se detinjstvo u socijalizmu sastojalo od neprekidne izrade i slanja albuma velikom vođi? To bi bila baš trećerazredna i baš trivijalna propaganda, ne verujem da bi u nju poverovao ni nekakav makartijevski fosil ili (aktuelnom političkom klimom okrepljeni) hladnoratovski vampir. Ali, takvi anahroni likovi izgleda da ne samo ponovo ulaze u modu, već i u odgovarajuće komisije i odbore, koji onda očigledno i forsiraju projekte kao što su „Plameni pozdravi“.
Poslužimo se i drugom mogućom logikom; reprezentativni model detinjstva bi (po izvikanim teorijama o dva totalitarizma) mogao biti i neki, svesno ideološki konstruisani, političkim diktatom idealizovani i nasiljem sistema proizvedeni kulturno-umetničko-didaktički konstrukt, koji onda podanici na zadati ritualni način predstavljaju vladajućim elitama kao sopstveni proizvod. Toga je sigurno bilo u Jugoslaviji (kao što ga je bilo i biće u svim državama i njihovim obrazovnim politikama) i ima ga na neki način i u rečenim foto albumima. Ali opet, detinjstvo se, pa ni bilo kakav njegov idealizovani model kao jedan od postulata pretpostavljene sveprisutne lakirovke, jednostavno ne može ograničiti na obrazovanje tj. na školu, tako da ni takva definicija nije prihvatljiva. Dakle, što se podnaslova izložbe tiče, nagoveštava nam da se radi i o nepromišljenoj i o pogrešno definisanoj temi. Usled tako konfuznog autorskog pristupa (i ishoda) postavlja se neminovno pitanje da li su i naslov i podnaslov izložbe bili tek u funkciji intencionalnog ignorisanja i nipodaštavanja modernizatorskog poduhvata reforme sistema osnovnog obrazovanja u Jugoslaviji? Treba se pre takvog nipodaštavanja upitati koliko je samo siromašne i na večitu funkcionalnu nepismenost osuđene dece opismenjeno a time i obogaćeno tim poduhvatom? Koliko dece je izvučeno iz patrijarhalnog i diskriminatorskog mraka predratnog obrazovnog i školskog sistema? Imala je koga autorka izložbe da pita o tome ali nema se utisak da je to i htela. Ignorisanje takvih činjenica i podataka na izložbi ovakve intencije i ovakvog naslova je samim tim najverovatnije posledica prigodne ideološke cenzure.
Pri tom, ni ovo cenzurisanje teme nije autorka uspela da izvede kako treba. To je možda i neka neočekivana povoljna okolnost u ukupnom saldu, ali razlog za takvo odsustvo domišljatosti je takođe vredan pažnje jer nas može dovesti do suštine problema a to je ne samo kako nego i zašto neko deluje kao što deluje. Moguće je da pomenuto odsustvo domišljatosti potiče od onoga što je tipično za današnju internacionalno sveprisutnu „srednju klasu“, dakle za konglomerat kontradiktorno društveno pozicioniranih srednjih slojeva koje privatne aspiracije i ideali vuku ka vladajućim elitama a opšta situacija gura ka klasi potlačenih i osiromašenih (3). Kao da svo svoje znanje i energiju, svu svoju kreativnost i dovitljivost ova samoproglašena srednja klasa troši na strukturno potiskivanje i sakrivanje dramatike takve svoje ambivalentne pozicije. Za analize, otkrivanje i intelektualne prodore se onda, od tog silnog posla na zataškavanju, nema ni snage ni potencijala. Možda je održavanje nekakve nemoguće ravnoteže razlog i što su se na razgovorima povodom izložbe mnogi od učesnika i učesnica nekako snebivali, kao da se nisu usuđivali da progovore o brojnim problematičnim aspektima ove izložbe. Samo se od Stevana Vukovića mogao čuti dašak kritike, nešto tipa (citiram po sećanju) „Izložba insistira na vraćanju na naivno idealizovane produkte socijalizma a ne na one koji su bili široko dostupni a reflektovali su antagonizme društva čak i na nivou produkcije za decu… a sve to radi stvaranja utiska kao da kritičke produkcije u socijalizmu uopšte nije ni bilo…“. Ako sam tačno prepričao taj Stevanov iskaz – pametnom dosta. Da ne okolišemo, ova izložba je pre svega pokušaj, vrlo nevešt, umetničkog doprinosa rutinskom ocrnjivanju i degradaciji socijalizma a pri tom je i vrlo dobar primer papagajske promocije diskursa totalitarizma koji je inače vrhovni simptom strukturne polupismenosti dobrog dela zapadnih elita (4). Da li je potrebno da pomenemo da je u uvodnom tekstu za izložbu Jugoslavija smeštena u Istočni blok?! Ovakav stupanj samopodleganja hladnoratovskom pogledu na Jugoslaviju zaista može svedočiti o potpunoj, čak možda i naivnoj integrisanosti autorskog tima u sve agresivno-zatucavajuće aspekte pomenutog diskursa.
Da ne bude zabune, albumi svakako jesu trag nekakve YU varijante kulta ličnosti i potpuno je u redu kritički ih tretirati i analizirati, naravno i putem umetničkih projekata i izložbi pa i putem izložbi koje se bave samo jednim izdvojenim fenomenom kao što su ovakvi albumi. Fokus na jedan partikularni fenomen može omogućiti bolje ili preciznije razumevanje opšte fenomenologije neke celine. Međutim, ovu izložbu odlikuje upravo tendenciozno ne-promišljanje društveno-istorijske i političke konfiguracije iz koje i proističe partikularnost fenomena koji se obrađuje. Nema npr. ni traga promišljanju aspekata bilo totalizujućeg bilo kapilarnog kapaciteta tog kulta, što bi svakako bile konstruktivne i važne teme. Naprotiv, osnovni koncept izložbe kao da je namerno nerazlikovanje bezazlenih (često i „kičerajskih“) aspekata manifestacija tog kulta u vidu prostodušne svesti o „dobrom i dragom vođi“ (koja btw. nije baš da je bila bez racionalnih i stvarnosnih osnova) – od nekakvog programiranog ili prinudnog iskazivanja poštovanja i divljenja, čega je svakako bilo i čime se treba najozbiljnije kritički baviti. Zanimljivo je da Adamović na jednom od razgovora izjavljuje da nije mogla da utvrdi kako su albumi uopšte nastajali?! Autorka ovog umetničkog istraživanja dakle tvrdi da nije mogla da se rekonstruiše metodologija ili procedura produkcije i promocije albuma. To deluje kao mistificirajuća besmislica. Postavimo stvar, umesto nje, čisto empirijski: foto albumi, ukupno 250 koliko ih ima u muzeju, sakupljeni u neke tri decenije, dakle oko 80 po godini, na broj od hiljada i hiljada osnovnih škola u Jugoslaviji… da li je tu onda reč o masovnosti ili o ekskluzivnosti? Taj detalj strukturno je sakriven od posetilaca tako da se isti mogu istovremeno zgražavati nad masovnošću dirigovane proizvodnje albuma i podsmevati njihovoj provincijskoj ulickanosti i upeglanosti. Za pretpostaviti je da su određene škole dobijale nalog od nadležnih organa vlasti da proizvedu ovakve albume, čak u vidu odavanja priznanja školi, jer eto, baš njeni učenici imaju pravo da proizvedu i pošalju takav album predsedniku države. Ali to ne menja činjenicu da je uvođenje sekcija koje su često predstavljene u albumima, pa i foto sekcije koje su moguće bivale uključene i u produkciju albuma, bilo deo jedne sveobuhvatne reforme i modernizacije obrazovnog sistema, o čijem konceptu i kvalitetu svedoči mnogo toga što vidimo oko sebe svaki dan i zbog čega treba baš jako zažmuriti da bi se to previdelo i prećutalo. Naprotiv, u pratećim razgovorima i prezentacijama projekta, u vezi sa opštim nasleđem socijalističkog obrazovnog sistema, nude se, onako uzgred, proizvoljne i neutemeljene diskvalifikacije: čini mi se da je u razgovoru na radiju autorka ustvrdila da je upravo taj i takav obrazovni sitstem na neki način doveo do onoga što se desilo devedesetih, izjavivši nešto tipa – eto tako su vaspitavani oni koju su na kraju završili u bratoubilačkom ratu… takav oblik simplifikacije i vulgarne diskreditacije uspešno prožima ceo projekat „Plameni pozdravi“.
Platon – „Pesnici često iskazuju velika značenja, koja ni ne razumeju“ (?)
Šta reći o radovima i umetnicima koji su učestvovali u ovom propagandnom poduhvatu? Ne verujem da je mnogo umetnika u poziciji da odbije učešće u bilo kojoj većoj izložbi u poznatoj instituciji, ipak je tu i honorar, i komunikcija sa publikom, i referenca izlaganja u MIJ itd. Da li u intelektualnoj prepotentnosti i aseptičnosti, u svojevrsnoj beživotnosti radova Dušice Dražić, Dejana Kaluđerovića ili Irene Lagator Pejović treba da naslutimo neki tihi otpor banalno-manipulativnom konceptu izložbe? Zaista ne znam… pre to sve deluje kao (citiraću jednog neformalnog kritičara) oportunistički plasirani „beli kič“ nego otpor umetničkih duša u lancima jedne neizbežne participacije.
Radovi Ane Adamović su posebna priča. Pretencioznost i patos njenog rada u središnjoj prostoriji, koji se sastoji od serija (bolje rečeno – rafala) fotografija školskih horova (5), podvučeni su neukusnim gomilanjem dokumentarnog materijala kroz, rekao bih, pa, nemam bolju reč od: nezaboravno džibersku (6) tehničku izvedbu – onako, nagomilati skupu opremu da se zaseni prostota. Ne bi bilo čudno da je to upravo prostota donatora i njihove neskrivene želje da i ovom prilikom dođe do nekakvog umetničkog rešetanja mrske komunističke prošlosti. Mistična i skoro pa magijska atmosfera koja se sugeriše zamračenim prostorom gde je izložen rad ionako ponajviše može da asocira na ono što se kolokvijalno zove pećinski antikomunizam. A drugi rad Adamović, sa ukrasnim biljkama je stvarno no comment. Ovde se treba prisetiti da autorka i cele izložbe i ova dva rada (u sopstvenoj izložbi) a u eminentnoj instituciji, ima potrebu da u takođe svojoj (ona je jedna od osnivačica) nevladinoj platformi za savremenu umetnost ima – nešto što bismo prigodno mogli da nazovemo „reprezentativni model umetničkog direktora“, gle – osobu oportuno izabranu iz vrhova tada vladajuće (tj. vladine) kultur-političke elite. Da li je to bila samo privremeno lukrativna koalicija? Ukoliko je još na snazi, bilo bi baš zanimljivo saznati čime se uopšte bavi taj umetnički direktor, čime je direktorovao i šta je uređivao povodom ovakvih a i drugih ambicioznih gafova svoje koleginice?!
Pravu radostugu izazivala je kod ovog posetioca zapaljiva i zavodljiva estetika rada grupe Škart koja se jogunasto suprotstavljala mrtvilu i tmuši cele izložbe. Takvog štimunga izložbe kao da je bila svesna i autorka i valjda je pokušala da ga razblaži ovom intervencijom rent-a-šarm agencije Balmazović-Protić. Njihov topao i iskren rad tako završava kao osveživač prostora u hladnom spletkaroškom okruženju. Ali to možda i nije tako loše. Neki umetnik u bedi tranzicije može prodati buržuju-mediokritetu i svoje srce a ovaj od njega napraviti futrolu za naočare ili pepeljaru. Ipak je neuporedivo prihvatljivija sudbina osveživača prostora. Kako god, ovaj rad Škarta upada u nezavidno okruženje tipa bisera u sapunici. A tu poziciju najbolje je možda ilustrovala poučna omaška Snežane Ristić (tokom razgovora sa Anom Adamović i Đorđem Balmazovićem na Drugom programu Radio Beograda): „… Razbarušeni Škartovci (kako ih je u uvodu emisije definisao raspevani Radonja Leposavić) … u ljigavoj prošlosti…“ (7). Mrzovoljni Balmazović se inače vrlo dobro držao u toj emisiji i njegovi komentari pokušali su da unesu neku komparativnu analizu različitih „modela detinjstava“ hladnoratovske epohe. Ta intervencija samo je pokazala da Adamović nikada pre te emisije nije ni pomislila na takve istorijske paralele. Možda je tada po prvi put i čula za Hladni rat?
Ne mogu da komentarišem ostale radove, svakako nije sve bilo za odbaciti ali u datom kontekstu bilo je tu malo čega zanimljivog za videti. Rad Saše Karalića ima prigodnu konceptualnu konstrukciju ali ne i ishod, što pre deluje kao posledica nemanja snage autora da se nosi sa iskazanim, diskurzivno plutajućim stavovima učesnika nego kao namerno ostavljanje pitanja otvorenim. Rad se na neki način uzdržava od artukilacije upravo u onome što je navedeno u radnoj biografiji umetnika kao jedan od ciljeva njegove ukupne prakse – u kreiranju javnog diskursa (8). Još bih da dodam da me je Kaluđerovićev rad uverio da neko, ako se samo dovoljno potrudi, može olako raubovati i (verujem nehotično) upropašćavati čak i uspomenu na nešto tako izuzetno kao što je Olovka piše srcem, još jedan preskočeni ili zaboravljeni delić reprezentativnog modela totalitarnog socijalističkog detinjstva. A jedna poznanica mi se požalila da je rad Dušice Dražić, napravljen kao igralište za decu, bio u stvari zabranjen za dečiju interakciju.
Na javnom zadatku
Vratimo se na eksperimentalnu „DB-ovsku“ konekciju Kiosk – NKSS. Da li je neko od članova NKSS imao priliku da učestvuje na konkursu gde je Kiosk dobio grant za ovaj ekonomsko-propagandni program? Jeste? Nije? Da li strani donatori ove izložbe pomažu i drugačije umetničke projekte ili samo ovakve, propagandno i politički podobne? Da, ne? Da li odgovori na ta pitanja nekoga od kolega i koleginica sa nezavisne scene uopšte zanimaju? Jesu li se raspitivali…? Ajmo sa potpitanjima, da li su članovi NKSS dolazili na razgovore povodom izložbe? Prema onome što sam ja video, vrlo slabo. Da li nekog u NKSS uopšte zanima to što predsednica UO NKSS, u trenutku kada brojni sagovornici stidljivo ali ipak afirmativno govore o detinjstvu u SFRJ apeluje u stilu: „Ne idealizujmo prošlost već se okrenimo napred i uradimo šta možemo u budućnosti…“? Pri tom, niko u tim konkretnim situacijama nije ni idealizovao prošlost nego su različiti sagovornici jednostavno iznosili svoja sećanja ili objektivne podatke o detinjstvu u socijalizmu – inače sasvim suprotne konceptu i propagandnim porukama izložbe. Ali eto, predsednica UO NKSS kao da (dakle, kao da) tim apelom za ukidanje prava na objektivno sećanje samo prenosi nalog kompradorske elite u kojoj se sudeći po Prnjatovom tekstu vrlo uspešno snalazi: Zaboravite bilo kakve pozitivne aspekte emancipatorskog projekta SFRJ i poverujte da vas čeka lepa budućnost u tranzicionom društvu – objektu kolonijalne politike privredno-političkih elita iz zemalja koje su (koliko sam uspeo da shvatim iz dostupnih podataka) uveliko i finansirale izložbu (9). Ovde treba citirati i američku istraživačicu Kristen Ghodsee koja je u svom nedavno predavanju o istorijskom revizionizmu u Bugarskoj, održanom na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju (10) istakla da su projekti koji se tamo bave revizionizmom i posebno difamacijom komunističke prošlosti uglavnom finansirani od predstavnika krupnog, sa američkim državnim elitama povezanog kapitala a koji, na primer, bez ikakvog ustručavanja u obrazloženju svog konkretnog angažmana u Bugarskoj ističu da se isti obavlja u cilju poboljšavanja uslova za američke biznise! Glavne prepreke na putu tih interesa su izgleda ne samo pozitivna sećanja na socijalističku prošlost već i na sama načela solidarnosti, jednakosti, društvene saradnje i odgovornosti. Zbog toga ta sećanja i treba sistematski denuncirati – da ne smetaju svetloj kapitalističkoj budućnosti. Ne produkuju se teorije o mračnim totalitarizmima tek zarad osude državnih elita realnog socijalizma (o njima ima dovoljno kompromitujućih podataka i bez tih teorija), njihov pravi cilj je degradacija i demonizacija samih socijalističkih ideja. Načelno gledajući, nije za poverovati da uvek postoji takva otvorena namera producenata ili direktna veza između ovakvih kulturnih praksi i pomenutih posrednih ili neposrednih političkih ciljeva. Ali smisao nezavisne kulturne produkcije trebao bi da bude upravo u razvijanju svesti o takvim odnosima i analogijama kao mehanizmima ideološke kontrole i hegemonije, nikako ne u prenebregavanju ili čak afirmaciji njihovih osnovnih ciljeva i postulata. Jer, nezavisnost delovanja u kulturi može da se manifestuje samo na dva načina, ili finansijskom nezavisnošću što praktično znači da vam za produkciju nisu potrebna dodatna novčana sredstva pored onih sa kojima sami raspolažete, ili programskom nezavisnošću, jer nezavisne organizacije suštinski mogu biti samo one koje samostalno biraju svoj plan i program rada. Organizacije koje od bilo koga dobijaju plan i program rada kao domaći zadatak svakako nisu nezavisne a one koje se u nadi da će dobiti finansijsku i drugu podršku približavaju ukusu i načelima vladajućih struktura, mogu biti okarakterisane samo kao „GONGOs“ tj. kao Government Oriented NGOs. Konačno smo odgovorili na ono pitanje iz prvog podnaslova ovog teksta (Od koga i čega zavise nezavisni?): stvaraoci i organizacije koji tek preživaju ideološke pozicije vladajućih struktura teško da se mogu smatrati nezavisnim.
Da sada malo obrnemo ogled(alo) jer je malo ko u nvo sektoru bez putera na glavi po ovim pitanjima. Da li bih ja prihvatio takav grant? Da. Kao nezavisni stvaralac u kulturi mogu da funkcionišem samo na osnovu grantova i prinuđen sam da ih tražim gde god su dostupni. Da li bih u slučaju da mogu da preko veze dobijam ovakve ozbiljne istraživačke grantove pokušao da budem aktivniji u NKSS? Da. Da li bi me grizla savest što dobijam nešto preko veze? Valjda, mislim da bi zavisilo od toga šta bi se sa tim sredstvima uradilo. U svakom slučaju, ne bi mi bilo teško ni da onda malo poradim za opštu stvar na volonterskoj bazi, tipa angažmana u upravnom odboru NKSS. Jer od toga ima i vajde, javno sam prisutan i prepoznatljiv, cv se tovi itd. Za razliku od takve potencijalne situacije, u realnim okolnostima jednostavno nemam dovoljno slobodnog vremena i energije da bih se bavio NKSSom (kao što nisam imao ni vremena da napišem ovaj tekst odmah nakon izložbe). Ispada da tajne privilegije i javne funkcije idu zajedno, uostalom, zašto bi se političari u kulturi razlikovali od političara u politici? Ja sam inače stekao utisak da Milica Pekić mnogo toga korisnog čini za NKSS i načelno podržavam njen rad u UO. Stvari dakle nisu jednostavne kad su moguće zajednički interesi srednjeklasnih aktivista u pitanju. Idemo zato dalje sa obrtanjem perspektive. Da li bih proizveo ovakvu izložbu u slučaju da mi u tu svrhu neko dobrodušno doturi jedan lepi grant? Sigurno ne, jer ako se već ušlo u klopku nezavisne produkcije, ako se već zavisi od afiniteta donatora, ako već mora da se bude finansijski zavistan od nekog zatucanog makartijevskog decision maker-a, onaj ko se bavi nezavisnom kulturnom produkcijom ne mora i ne sme biti i ideološki zavistan od istog. Idenje niz dlaku eliti i njenim aparatima moći je uvek manje-više slobodan izbor.
I šta nam sve to govori o simboličkoj konekciji NKSS – Kiosk a u svetlu teorija o totalitarizmu ili DBizmu? Pa … jednostavno, dobar deo članstva NKSS možda zaista misli da pripada ili makar da treba da pripada nekakvoj srednjoj klasi i da zato treba da raspolaže i pripadajućim privilegijama. Kao što o srednjoj klasi tj. sebi saopštava Malograđanska stranka povodom „grexit“ krize: “… što joj je društvena važnost manja, to ona ogorčenije polaže pravo da gospodari. Što su joj privilegije ugroženije privrednom krizom ili krupnim kapitalom, to se grozničavije i fanatičnije brane stečene pozicije“ (11). Sad prelazimo na zagonetke reprezentacije; da li je verovatno da ako ovako opredeljeni pripadnici srednje klase već ne mogu te pozicije ili privilegije da upražnjavaju lično, smatraju dobrim da neko to može da radi u njihovo ime? U takvom slučaju, dovoljno je gledati i nadati se da će sistemom „trickle down“ ekonomije, privilegije sa funkcionera na vrhu preći i na masu u podnožju?
U svakom slučaju, poenta kulturne hegemonije nije u pravednoj ili nepravednoj raspodeli mrvica koje padaju sa stola vladajućih već u samom uverenju da ta srednja kao i sve druge klase (u odnosu na koje se „srednja“ jedino i može odrediti putem negacije – nije niža, nije ni viša) treba tj. moraju da postoje i da se samo treba izboriti za što bolje mesto u takvoj konstelaciji. Kulturni elitizam i ekskluzivizam tu su onda tek starodrevno oprobano sredstvo u borbi za malograđanski prestiž. A iz takve situacije lako proističe upravo onaj oportunizam i pritvornost koja i dovodi agilnije, ekonomski slobodnije i moćnije predstavnike elitizma i ekskluzivizma na čelo različitih udruženja, foruma, asocijacija; to će tako ostati i u Asocijaciji NKSS i u mnogim drugim strukovnim udruženjima čak i da se npr. na nekoj skupštini ili odboru prihvate kritički argumenti ili načelni stavovi iz teksta tipa Povratak nezavisnih, jer po svemu sudeći među članstvom tako oblikovanih udruženja preteže ono suštinsko, a to je zajednički klasni (evenutalno presvučen u gildinski) interes sa takvim predstavnicima. Uostalom, i NKSS može samo da reflektuje društveno-ekonomsku osnovu i socijalni milje iz koga pretežno potiču ili mu streme organizacije članice kao i da spontano zauzima stratešku poziciju tog miljea u borbi društvenih klasa za supremaciju.
Da li neko NKSSu to i takvo pozicioniranje, to i takvo vođstvo ili ta i takva stremljenja nameće? Koliko ja znam ne, to je zaista stvar slobodnog izbora. Da li neko brani članovima asocijacije da se kritički izjašnjavaju i diskutuju? Ne, oni se sami koriste ili odustaju od takvog svog prava. Prema tome, pitanje je samo to da li udruženja, asocijacije kao i ceo nevladin sektor hoće i mogu da rade bilo šta drugo do ispunjavanja odavno profilisanih agendi za elite “post-komunističkih“ zemalja, kao što su degradacija socijalističkog projekta iz perspektive „vrednosti parlamentarne (čitaj buržoaske) demokratije“, posipanje pepelom celih ex-komunističkih društava (koja, uzgred budi rečeno nikada nisu ni tvrdila da su komunistička), neprekidno traženje uzora i mentora iz „slobodnog sveta“ itd. (videti npr. (12))
Da zaključimo, tačno je da je uspavljujuća kombinacija sistemskog idealizma i oportunizma učinila samoupravni socijalizam gluvim i slepim za sopstvene probleme ali i sopstvene šanse, a nadalje ideološki labilnim i dezorjentisanim, i kao takvim, laganim plenom predatorskog antikomunističkog kolonijalno-kreditorskog monstruma, koji ga je poput pitona dugo davio i gutao pa kad nije mogao da ga proguta celog učinio je to nakon što ga je idejno otrovao i materijalno raskomadao. U takvom gluvilu i slepilu vaspitanje dece jeste igralo određenu ulogu koju svakako i kroz umetničke i aktivističke projekte treba objektivno kritički preispitivati. Ali to bi, da bi bilo dostojno prezentacije u bilo kakvoj javnoj instituciji, trebalo da bude prevashodno empirijski utemeljena kritičnost, od koje na dotičnoj izložbi nije bilo ni pomena ni namere. Kao i u svakoj „antitotalitarnoj“ hladnoratovskoj propagandi, i ovde se kritička oštrica pomera sa materijalne na ideacionu ravan, gde projekti poput ovog služe da zaklone teorijsku nemoć i nedefinisanost navodne kritičke pozicije osim tamo gde se poklapa sa opštim načelima bilo liberalno-„progresivnog“ bilo konzervativno-reakcionarnog revanšizma i revizionizma. Ispada da se sistem titoističko-socijalističkog vaspitanja ne kritikuje zato što nije uspeo da sprovede svoj proklamovani emancipatorski cilj i projekat, već zato što je to uopšte pokušao. Da nije bio problematičan zato što je nedovoljno temeljito ili nedovoljno ubedljivo propagirao ideale socijalne jednakosti i ekonomske demokratije u mladim generacijama, već zato što ih je uopšte zastupao. Žalosno je da takvu politiku direktno ili indirektno vodi neko ko (makar u funkciji običnog člana-članice NKSSa) uporno pretenduje na društveno značajnu edukacijsku, aktivističku, modernizacijsku itd. agendu i misiju. Zato je svako istraživanje i pisanje koje pomaže fokusiranju i razumevanju ovakve produkcijske politike, naravno i ono kakav je tekst Povratak nezavisnih, neophodno i ohrabrujuće. Barem za one koji hoće da se bave koliko toliko nezavisnom kulturom.
Na kraju, osvrnimo se i na strateško prećutkivanje ili nipodaštavanje Prnjatovog teksta. Da li to što on piše nije istina? Pa lako je bilo sve demantovati, što se nije dogodilo u bilo čijim meni poznatim reakcijama. Da li je to možda istina ali nije bilo u redu saopštiti je na takav način (otvoren, direktan)? Primedba može da bude na mestu ako bilo ko to isto saopšti na neki drugi način ili makar da primer drugačijeg načina saopštavanja, što se takođe nije desilo. Da li o tome uopšte ne sme da se govori i piše? Sudeći po reakcijama, ovo je preovlađujući stav članstva NKSS kao i šire, za nezavisnu kulturnu produkciju pretežno nezainteresovane publike.
