Povratak “nezavisnih”

Januara 2011. godine predstavnici Asocijacije udruženja i inicijativa “Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) ⁽¹⁾ i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije potpisali su “Protokol o saradnji” ⁽²⁾, na osnovu kojeg su vaninstitucionalni akteri kulturne politike, organizacije i inicijative koje pripadaju NKSS, postale uključene kao ravnopravni partneri u ostvarivanju, kako je istaknuto, “opšteg interesa u kulturi i kreiranju kulturne politike u zemlji”. Dve godine kasnije, država je “Protokol” raskinula ⁽³⁾, ali je sprovođenje dogovorenog spajanja sa “nezavisnima” u izvesnom smislu nastavljeno. Tako je početkom februara 2015. godine predstavnicima NKSS prepušteno da iznesu predlog o korišćenju Kulturnog centra “Magacin” ⁽⁴⁾, prostora nekadašnjeg društvenog preduzeća “Nolit” u Savamali, koji je do tada bio u nadležnosti Doma omladine Beograda (DOB). Međutim, deluje da su ova preplitanja države i “nezavisnih” sve vreme praćena samo tehničkim pitanjima i da protiču bez diskusije o tome šta je ovaj “opšti interes u kulturi”, te na koji se način za njega zalaže svaka od strana. Otežanost davanja odgovora na ovo pitanje je uzrokovana i razlikama samih organizacija uključenih u platformu NKSS, odnosno njihovim različitim pristupima i politikama.

Pogledamo li unatrag, biće nam jasno da ideja socijalizma u biti nije bila formirana oko ideje novčanog profita i robe kao što je to slučaj u kapitalizmu, već oko nečega što se nazivalo “društveni proizvod”. Ona je vremenom jednim delom odbačena, pa se od kraja 60-ih država postepeno otvorila za labaviju kontrolu ekonomije u određenim, uglavnom uslužnim i malo-trgovinskim oblastima. Sa druge strane, zadržan je kontrolisani sistem društvenog produkta u ključnim oblastima, zdravstvu, vojsci, školstvu, velikom delu aparata fabrika i, što je ovde značajno – kulturi. Ova ambivalentna ekonomska politika dovodila bi, na primer, do toga da neki sitni privatnik ima veće prihode od univerzitetskog profesora ili kvalifikovanog radnika u kulturi. Stoga nije čudno da su podstaknuti ovom “nepravdom”, baš ovi visoko-obrazovani kadrovi, kasnije postali glavni pobornici pokreta promene, odnosno borbe za proširenjem deregulacije ekonomije i na kulturu. Ovo se potvrđuje i time što su se među osnivačima Demokratske opozicije Srbije (DOS) i u prvim redovima petooktobarskih promena nalazili uglavnom intelektualci, veliki broj umetnika i raznih kulturnih aktivista. Ubrzo je konstituisana težnja kulturnih aktivista, koji će se kasnije uključiti i u razne “nezavisne” organizacije, da zahtevaju jedan novi sistem u kom će biti priznata njihova “vrednost”. ⁽⁵⁾ Oni se jesu borili za slobodu govora, mišljenja i organizovanja, ali su se borili i za ostvarivanje slobode novčanog funkcionisanja i preduzetništva, odnosno, što će kasnije postati jasno – slobode tržišta (i u kulturi).

Ideja nezavisne kulture od 90-ih na ovamo zasnivana je na razdvajanju kulture od zvanične kulture koja je postojala pod okriljem države na čijem čelu je stajala Socijalistička partija Srbije (SPS). Obeležen raskid sa državom trebalo je da obeleži raskid u odnosu na državu kao političko mesto, odnosno raskid sa kulturom kao mestom države. Odvajanje od države u kulturi vodilo je samo-institucionalizovanju određenih grupa koje su se zalagale za politiku “bez države” stvarajući na taj način prostor u kom će imati priliku da se pokažu. Tako je, primera radi, 1999. godine osnovana asocijacija umetnika “Remont” ⁽⁶⁾ (dakle asocijacija umetnika (iako u “Remontu” danas nisu zaposleni umetnici), a ne galerija ili organizacija drugog tipa) radi uspostavljanja alternative postojećoj državnoj asocijaciji umetnika – Udruženju likovnih umetnika Srbije (ULUS). “Remont” je napravio “svoju” paralelnu listu umetnika koju je u skladu sa tom logikom i nazvao “srpska savremena umetnost” ⁽⁷⁾. Sa druge strane, treba reći da je ovakva strategija mapiranja i selekcije “podobnih” umetnika liberalne orijentacije praktično ukazivala da tržišna orijentisanost (privatni interes) može biti bolja i uspešnija praksa od kulture regulisane od strane države. ⁽⁸⁾ Ova logika, istina, od samog starta nije bila tako jasna, već znatno kasnije, a naročito posle petooktobarskih promena, kada je ova “umetnička asocijacija” zauzela jednu od vodećih pozicija u polju vizuelnih umetnosti u zemlji. Ona tek tada, sve više, počinje da zastupa sitnoburžujsku umetnost robnog tipa ⁽⁹⁾, organizuje predstavljanja “srpskih savremenih umetnika” na sajmovima umetnosti u svetu i seriju rasprodaja umetnosti, a njeni kustosi postaju savetnici korporativnih kolekcija, poput kolekcije “Telenor” ⁽¹⁰⁾. “Remont” ovde navodim jer se upravo ova organizacija 13 godina kasnije (2011.) našla na čelu okupljenih organizacija-predstavnika “Nezavisne kulturne scene”, i tako se zapravo “vratila” državi, odnosno postala “državna kultura”, o čemu će kasnije biti više reči, a jeste i glavna tema ovog teksta.

Za predsednicu NKSS postavljena je Milica Pekić, kustoskinja “Mikser”-a i “Kiosk”-a. “Mikser House” je možda još bolji primeri radikalne de-etatizacije i doslovnog poništavanja nasleđa socijalizma, a postaje moguć onda kada je tzv. tranzicija skoro okončana i kada su se stvorili uslovi za otvoreno promovisanje ideje povratka buržoaskom društvu s početka prošlog veka. Ili, kako to navode organizatori “Miksera”:

“Prvi svetski rat brutalno prekida savamalsku, urbanističku, kulturnu i ekonomsku renesansu, moralo je da prođe sto godina kako bismo videli nastavak. Na mestu nikada izgrađene palate braće Krsmanović, na trgu duhova, rađa se “Mikser House”, kao prirodni nastavak zlatnog perioda Savamale. Modernističko zdanje zamišljeno je kao stecište dizajnera, muzičara, kreativaca, modernista, sanjara o lepšem i boljem Beogradu, Srbiji, Balkanu.” ⁽¹¹⁾

“Mikser” je nastao s vizijom “oživljavanja” Savamale i jasnom idejom smene klasa u strogom centru grada, tj. raseljavanja društvenih i državnih preduzeća (“Metalservis”, “Srbolek” i drugih propalih kroz sumnjive privatizacije ⁽¹²⁾, od kojih su u neke umešani i vlasnici ovih novih kulturnih institucija), i siromašnijih stanovnika celih stambenih zagrada ⁽¹³⁾ i naseljevanje poslovnih objekata i stanovnika višeg srednjeg sloja koji sebi mogu da priušte život u centru grada i na reci. Čitav niz novih kulturnih centara i galerija otvorenih u ovom delu grada (“HUB12”, “Mikser House”, KC “Grad”) stvorene su pod plaštom participativnih i građanskih programa bottom-up) ⁽¹⁴⁾ čiji je cilj bio stvaranje slike da su građani uključeni u stvaranje kulture, iako je prava istina da  je ta “nova kultura” struktuirana tako da u potpunsti apstrahuje problematizaciju društvenih odnosa. Ono što je usledilo bio je proces nezainteresovanosti za pitanja pripadnika radničke klase i stanovnika ovog dela grada koji su odavde i fizički bili isterivani. ⁽¹⁵⁾ Drugim rečima, “Mikser Dizajn” i bottom-up platforma su nastali s ciljem stvaranja tampon zone između političkih elita i “masa” u cilju maskiranja ove klasne smene i pravljenja atmosfere potrebne za socijalni mir. ⁽¹⁶⁾ Međutim, ova de-etatistička politika “Mikser”-a s obzirom na okolnosti i ne bi bila problem, koliko je problematična ideja kulture kao sitnog preduzetništva za koju se pomenuti zalažu. Tako, izvršni direktor Ivan Lalić, koji je ne samo kreativni direktor, nego i jedan od troje vlasnika 49% akcija “Mikser House”-a ⁽¹⁷⁾ (što je značajan podatak u smislu ovih transformacija) izjavljuje:

“Imali smo neke institucije, kao što je Oktobarski salon, koji su došli na jedno ozbiljno preispitivanje nekih problema tamo, imali smo neke teatre u kojima smo imali neke smene. Oseća se jedan umor, besparica i teskoba u tom sektoru. Sa druge strane postoje dinamični modeli, kao što je Mikser house, i ostali objekti u Savamali, poput KC Grada, nekoliko sjajnih galerija… Postoji model preduzetništva u kulturi koji se u Savamali primenjuje i daje ozbiljne rezultate i u tom sektoru vidim ozbiljan prostor za rast.” ⁽¹⁸⁾

Ove ideje su naišle na široku podršku aktuelnog neoliberalnog državnog režima ⁽¹⁹⁾, mada je ta tendencija podrške države “Mikser”-u postojala i pre, ali se ona postepeno sprovodila kako se država otvarala za ideju kulture kao biznisa (o čemu će kasnije biti više reči). Približavanje je išlo zapravo iz oba pravca, ali u različitim fazama, pa je stoga teško odrediti ko je bio predvodnik ovih procesa, država ili “nezavisni”. Velika je verovatnoća da je upravo država bila glavna predvodnica procesa džentrifikacije Savamale, inicirajući ceo proces potezima poput ustupanja KC “Magacin” “Drugoj sceni” (2007.) ili dislociranja “Oktobarskog salona” baš u ovaj deo grada (2012.). Iz tih razloga, “Mikser” je vremenom postajao sve više “državotvoran” da je na kraju, prilikom potpisivanja “Protokola o saradnji” sa državom, upravo njegova kustoskinja postala predsednica Asocijacije “Nezavisnih”, od tada i zvanično uključenih u državni model kulture.

Ukratko, za oba ova primera, ali i za mnoge druge koji se nalaze između, a obimom ovog teksta ne mogu biti obuhvaćeni, kultura je morala postati mesto novca, a ne mesto “društvenog proizvoda”. Samo-institucionalizovanje, koje je u odnosu na državu bilo anti-insitucionalizovana politika, težilo je raspadu i odumiranju državnih institucija, a sa druge strane sprovođenju politike u kulturi koja je zasnovana na ideologiji tržista i kulturnoj industriji. U uslovima neoliberalne fragmentacije svaki vid udruživanja predstavlja važan korak ka promenama. Ujedinjavanje kulturne scene Srbije u NKSS platformu su mnogi na početku pozdravili i u tom procesu videli mogućnost za snažnije i ujedinjenije delovanje svih protagonista u kulturi. U platformu NKSS su tako uključene i mnogobrojne inicijative iz cele Srbije koje ne nalaze ishodište svog postojanja u politici kulture kao biznisa, već su bazirane na realizaciji komunalnijih projekata, pogotovo kada je u pitanju javni prostor. Na žalost, njihov glas se slabije čuje i one kao da su asimilovane od ovih “nezavisnih-preduzetnika”, navedenih gore. ⁽²⁰⁾ Kako su “nezavisni-preduzetnici” dominantniji, ideološki i praktično bolje povezani i sa političkim strankama na vlasti i sa korporativnim sektorom, oni uspevaju da od “nezavisnih-komunalnih” iscrpe imidž inicijativa koje se bave javnim prostorom, ali mu one, za razliku od prvih, pristupaju kao prostoru profita. Treba reći i to da ova binarna podela samo načelna i da u platformu NKSS ulaze i mnoge prelazne forme organizacija, poput onih koje se zasnivaju na idejama “boemskog preduzetništva” ⁽²¹⁾ u koje spadaju one organizacije koje uviđaju da su ideje NGO preduzetništva u kulturi danas ipak sigurniji i profitabilniji put od neizvesnosti tržišne utakmice. Na ovom polju se danas odigrava zanimljiva transformacija, naročito komercijalnih galerija koje sve više teže da se preregistruju kao NGO-ovi. ⁽²²⁾

Međutim, da stvari ovde ne bi izgledale prenateguto i jednostrano, i kako bi tekst do kraja bio jasniji, zaustaviću se na kratko sa pričom o NKSS, da bih razdvojio pojmove javnog i državnog i pojmove institucije i države, čije je adekvatno razumevanje krucijalno za dalju polemiku. Prvo, deluje da ovi nezavisni, forsirajući samo-institucionalizaciju, odbacuju i državu i instituciju kao jedno. Na ovom mestu je upitno da li je trebalo odbaciti i instituciju i da li je institucija nužno projekcija moći države, ili ona može postati mesto građanske intervencije. ⁽²³⁾ Neki levičarski mislioci, poput Sen Žista (Louis Antoine de Saint-Just), smatrali su da upravo institucija ima taj kapacitet da bude forma-nosilac revolucionarnog duha, posmatrajući je kao nešto što ne pripada ni poretku društva, ni poretku države. Silven Lazaris (Sylvain Lazarus) je nastavio tragom Sen Žista, smatrajući da njegova koncepcija podrazumeva institucije koje ne pripadaju pravu, odnosno jednoj argumentaciji pravnog tipa karakterističnog za etatističku problematiku, već da ispoljavaju jedan čisto subjektivni, etički karakter. ⁽²⁴⁾ Po Lazarisu, Sen Žist je izveo suprostavljanje morala i prava, smatrajući da se putem institucije samo i može misliti politika, jer ona misli politiku kao moguće, ali da institucija treba da ima ne-etatistički karakter, već politički, dakle da garantuje slobodu. Ovakve institucije treba da budu odraz javne svesti, a ona podrzumeva atribut “naroda koji zna, ili može znati, šta je opšte dobro i njihovo dobro”. Ovakva institucija bi bila garant onog javnog i opšteg, a ne onog državno-partijskog ili privatnog. Ukratko, institucije bi trebale da istraju na de-etatizaciji, ali da istovremno ponude projekte koji bi omogućili jednu subjektivizaciju države, politike kao odnosa stvarnosti i politike kao mišljenja. Autonomnost institucije je ovde važna stavka jer se upravo iz autonomije institucija mogla razviti kao singularna praksa mnoštvenog.

Ono što je u kontekstu o kojem govorim bitno jeste da su “nezavisni”, odbacivši mogućnost delovanja iz državnih institucija i samo-institucijalizujući se i desocijalizujući se kao subjekti, potencijalno propustili jednu mogućnost koja je koncem socijalizma mozda bila najbliža – da instituciju transformišu na ovaj ne-privatizujući način. Olako se odstupilo od ideje da proizvodnja društva koja se sprovodi kroz državne institucije postane proizvodnja novih singularnosti, odnosno da se iz institucije dođe do anti-institucije, tj. od politike institucije ka instituciji singularno pluralnog bitka ⁽²⁵⁾.

Inicijalno, institucije “nezavisnih” su sebe videle u suprotnosti da onim što je dominantna državna politika, što je bilo tačno, ali samo delimično i samo u početku, jer im je istovremeno, država išla u susret, sve više uzimajući na sebe svojstva elite i zastupnika privatnog kapitala. Ono što se zapravo desilo jeste to da su oba ova domena postepeno konvergirala, liberali su ostajali da deluju u tom tananom domenu do-kultivizacije pre-kultivizacije i sl. – uz državu, a država se postepeno “liberalizovala”, pustajući u sebe sve više onog privatnog i “nezavisnog”, koje je opet takvim postajalo otcepivši se od države (partije), odnosno otcepivši deo države. “Nezavisni” u polju kulture su poduprli ove procese koji su trebali sve učesnike da osposobe za rad i eksploataciju – a u ovom slučaju, kroz tržiste umetnosti ili kreativnu industriju. Njih je istovremeno sve više dirigovala i sama država, čime su obe strane reprodukovale odnose političke i ideološke dominacije/subordinacije. Treba reći da su ti mehanizmi ujedno i najizvodljiviji na ovoj među-liniji privatnog i državnog, a posebno outsource-ovanjem iz državnog u privatnu sferu čime se, svakako, slabi država. A upravo je to jedna od glavnih karakteristika neoliberalizma, koja je na ovaj način u kulturi i realizovana.

Ali, kako se to država promenila? Nedugo posle petooktobarskih promena, krenulo se u potpunu transformaciju društvene svojine u državnu ⁽²⁶⁾, a potom u privatizaciju državnog pod patronažom partija na vlasti i stvaranje mreže privatno-javnih partnerstava ⁽²⁷⁾. Država je sve više postajala privatnom, dok se smatrala javnom. Iz tog, ali i iz drugih razloga, kod nas je danas teško napraviti razliku između pojama države i pojma društva. Društveno je, prateći uostalom sudbinu društvene svojine, postalo prilično bezobličan pojam, lutajuće i teže uhvatljivo. Sa druge strane, u savremenom kapitalizmu postalo je odomaćeno da se društvenim smatra sve ono što izmiče državnoj regulativi, što opet nije tačno. Brkanje države i društva nastaje izvrtanjem dinamike klase jer ih je klasna borba držala na odstojanju. Ali, posto je danas ta borba gotovo prestala, a društvo se razbilo, postalo odsutno u svojoj postmodernističkoj heterogenosti, ostala je samo država kao garant onog društvenog. Tako je “krizi društva” kao izlaz ponuđena – opet država. U ovome se nalazi glavni paradoks cele situacije sa “nezavisnom” scenom koja, ne samo da je sve vreme reflektovala ove “probleme društva”, nego ih je na kraju i rešila tako što se podvela pod državu. Da stvar bude još komplikovanija, postajući tokom ove tranzicije, u neku ruku, sve više i pravni naslednici državnog (na primer Remont, ULUS-a i sl.), “nezavisni” su postajali sve više identifikovani sa državnim, te su tako počeli da osećaju i sve one tegobe zbog nestanka države i slabljenja državne regulacije. Ovo je postalo ključno mesto odakle se crpeo kriticizam i proizvodilo nezadovoljstvo državnom upravom, dok se sve vreme trudilo da se ukaže na drugačije motive. Ovo je tim više tačno jer svim ovim akcijama “nezavisnih” zapravo nije došlo do sužavanja funkcija države u odnosu na privatni sektor, već upravo obrnuto – do toga da država postaje ojačana ovim privatnim što se (“Protokolom o saradnji”) zapravo i dogodilo. Ono privatno i “nezavisno” je prestalo da deluje u tom domenu do-kultivizacije i pre-kultivizacije – uz državu, i postalo je definitivno uključeno u državne nadležnosti. Tako se došlo u paradoksalnu poziciju da imamo dominiranje država-partije kroz njeno deklarativno slabljenje. Zapravo, država je postala samo formalno odsutna, ali suštinski prisutna i više nego pre. ⁽²⁸⁾

Treba reći i to da je stapanjem sa državom ostvaren i pristup državnim finansijama, pa su tako transformacijom države mnogi poslovi koje je do sada obavljala država, prešli u ruke ovih “nezavisnih”. Njihove poslove, u najvećoj meri država ne knjiži, tj. privatnici su samo delimično dužni da svoja poslovanja prijavljuju državi (sem plaćanja poreza, ali se i on izbegava), te su tako u finansijskom smislu oni najčešće nezavisni, njihove transakcije uglavnom nedovoljno transparentne i teško dostupne široj javnosti. Država odvaja sredstva za različite projekte, ali njih realizuju privatne galerije i umetničke inicijative registrovane kao NVO, asocijacije, preduzeća za trgovinu i sl. Na ovaj način, kulturna scena počinje da egzistira kao složen splet privatnog i državno-partijskog, ali i kao jedinstven sistem koji je veoma stabilan jer svi protagonisti bivaju podržani istovremeno sa više strana (na primer, od strane partije i privatnog kapitala, ili države i partije, ili partije, države i privatnog kapitala i td.). Tako nastaje potpuni mash up u kome imamo direktora državnog Muzeja savremene umetnosti koji se nalazi i na funkciji ekspertskog savetnika u privatnoj aukcijskoj kući “Madl’Art” i na “prestižnoj” poziciji ličnog umetničkog konsultanta Madlene Cepter, te u svom CV-ju ponosno ističe i činjenice da je bio ko-sekretar Odbora za pronalaženje Ivana Stambolića, umetnički savetnik “Fonda za otvoreno društvo” i deo ekspertskog tima G17+. ⁽²⁹⁾ Isto tako, vlasnici vodećih galerija u Savamali smeštenih u nekadašnjim državnim-vojnim i društveno-državnim fabričkim objektima su pripadnici porodica ⁽³⁰⁾ visokih stranačkih funkcionera DS (Borislava Pekića i Nade Kolundžije) ili potomci predratnih vlastelina (Miloša Stratimirovića) ⁽³¹⁾, koji su istovremeno i na budžetu države. ⁽³²⁾ U Ministarstvu kulture, u komisiji za dodelu sredstva iz oblasti vizuelnih umetnosti za 2013. godinu odlučuje vlasnica komercijalne galerije ⁽³³⁾ koja, sa druge strane, državi jedva i da plaća porez ⁽³⁴⁾. Ili, imamo umetnika koji toliko “vredi” da je po različitim osnovama za samo godinu dana od države dobio čak 3,5 miliona dinara ⁽³⁵⁾, te je u isto vreme postao donator frakcije pokreta Otpor. ⁽³⁶⁾ Primeri ovih spletova su bezbrojni.

Ova privatno-javna partnerstva upravo na ovakav način i funkcionišu – kroz spregu država-partije i privatnog kapitala, kako na ideološkom, tako i na praktičnom planu: država najčešće donira velika sredstva “nezavisnim” pojedincima, ali se od njih očekuje da se u izvesnoj meri “oduže”, i to ne državi koje “nema”, nego najčešće partiji ili sistemima veza koji su im omogućili formiranje “vrednosti” (istu neretko i sami sebi određuju). ⁽³⁷⁾ Ujedno, da bi se ovi procesi maskirali, sve ove saradnje “nezavisnih” pojedinaca i države su prikazane kao opozicione i pod stalnom tenzijom na skoro svim nivoima. Tako se, na primer, javno kuka za neuklopljenost u državni aparat i neinkluzivnost države, a priželjkuje finansijska nezavisnost i potpora države ličnom profitu. Ili se javno lamentira nad nepostojanjem tržista, ali se priželjkuje poslovanje u sivoj zoni i izbegava plaćanje poreza.

Potpisivanjem “Protokola o saradnji”, država i “nezavisni” su se našli u istoj tački, tj. ujedinjeni za ono “opšte”, a koncem ovog teksta, nadam se da je jasnije šta se pod tim podrazumevalo. Jasno je i zbog čega je diskusija o tome bila nepotrebna i zašto se zaobišla. Kako je ovo vraćanje državi, etatizaciji kulture, zapravo bilo istinsko skretanje ka tržišnoj ekonomiji i povratak klasizmu, ono je dalo vetar u leđa jednom “okoštalom” društvu da se ponovno smesti u operativni prostor države gde će sada da funkcioniše kroz kategorije klase i ekonomije. Tako je ovaj “povratak nezavisnih”, koji je uz to bio ohrabren i krahom socijalizma i deklarativnim krahom države, zapravo rezultirao jednim “pročišćenim klasizmom”, što aktuelni projekti i procesi (a naročito oni u Savamali) doslovice i pokazuju. Stapanje državnog sa privatnim je totalno i tranzicija je okončana, a kultura je još samo deklarativno “naša”.