1926. je godina. Malo mesto u post-revolucionarnoj Rusiji. Skupom nezadovoljnika postrevolucionarnim stanjem stvari predsedava Ostap Bender, preduzetni zanesenjak, a veliki kombinator, zapamćen kao najšarmantniji prevarant međuratne sovjetske književnosti; takođe nezadovoljan sovjetskom vlašću i sistemom. Okupljeni – na primer: bivši carski činovnik, razvlašćeni mali zemljoposednik, trgovac delimično povraćen u život i životnu formu NEPom, beli oficir koji se u poslednji čas dosetio da promeni uniformu (mada ne i ideje) i spasi glavu – pre nekoliko dana dobili su poziv za sastanak ogranka „Saveza mača i pluga“. Sve u vezi rešavanja jednog neodložnog patriotskog, a urgentnog i časnog zadatka. Iako svi u nadi da je u pitanju lokalni plan za opšti povraćaj na stare vrednosti odnosa vlastelinskog knuta i mužičkog pluga, iskustvo revolucionarnih i postrevolucionarnih dešavanja čini ih nepoverljivima i opreznima. Ukratko: dali bi sve ili mnogo za neku izglednu kontrarevolucionarnu stvar, ali dali bi i više da se to nikako i nigde ne sazna, barem dok se ta stvar ne ostvari. Ako treba, hiljade rubalja za stvar i još toliko za garantovanu tajnost. I, veliki kombinator, razumevajući se u male tajne ljudskih duša, a bivajući pritisnut finansijskim posledicama svojih prethodnih kombinacija, pretvara nepoverenje u poverenje, a opreznost u velikodušnost. Napetim i nervoznim akcionarima Saveza, saopštava šta je cilj njihove očekivane milostive podrške tj. donacije:
„U pitanju su deca…“ prozborio je svečanim tonom, značajno i vedro pogledajući sve buduće priložnike.
I gle – pare su zapljuštale, jer – kakvo olakšanje! Iskreno takmičarsko donatorsko oduševljenje je zavladalo, pa ko ne bi dao prilog za decu? Ko se tome može suprotstaviti ili tome zameriti ili prigovoriti?
Ostap Bender je nakon niza manje ili više sličnih kombinacija osvanuo jednog zimskog jutra na slobodnoj, kapitalističkoj strani reke Dnjestar, u ledeno mokroj bundi sa kilogramima zlatnog nakita i dragocenog kamenja u svim kombinacijama raspoređenim po udubljenjima, postavama, tajnim i javnim džepovima zimske građanske spreme. Da ne izgubi vreme razočaravajući se u kapitalizam i njime garantovanu slobodu preduzimljivog pojedinca pobrinuli su se rumunski graničari, zbog čega je još istog dana ponovo preplivao Dnjestar ali sa manje napora – natrag u socijalističko ropstvo, slobodan i rasterećen od buržoasko-preduzetničkog duha i materije.
U pitanju je dečiji pogled na svet
Kad smo već u Rumuniji, zavirimo u tamošnju post-revolucionaru kombinatoriku. Evo nas u Muzeju Revolucije u Temišvaru. Sve je počelo represijom nad Laslom Tokešom (László Tőkés), sveštenikom koji je do nedavno bio ugledni član EU parlamenta i još uglednijeg Fidesa. (1) U muzeju koji je koncipiran i dizajniran da asocira na socijalističku nemaštinu i sivilo, dočaranim npr. ostavljanjem samo dva rebra na radijatoru u hodniku, iako se, kao u nekom counter-Potemkinovom selu, lepo vidi da ih je bilo desetak (slika 1b) jedna soba je posebno vedra i vesela. Ne ona koja je pretvorena u kapelu, ta je pre tek nadobudni take-over i martirizacija nastradalih tokom demonstracija (slika 1a).
U pitanju je ona sa dečijim crtežima koji predstavljaju događaje tokom prevrata 1989. godine (slika 1c i 1d). Kroz razgovore sa više aktivista i aktivistkinja, i umetnika i umetnica u Rumuniji, moglo se saznati da su i sami kao deca imali isti zadatak na školskom času likovnog vaspitanja, da naslikaju „revoluciju“. Taj crtež je, po većini individualnih sećanja, bio njihov prvi susret sa politikom. Šta je novouspostavljena vlast očekivala od dečijeg pogleda na „revolucionarnu stvar“? Na događaj, koji je, po današnjem preovlađujućem mišljenju kritičkih istoričara, bio jedan prevashodno iskren i opravdan opštenarodni protest, a koji je za cilj imao promenu okorelog i diktatorskog režima, opravdane zahteve za boljim i dostojanstvenijim životom i radom, ali ne eksplicitno i promenu samog koliko-toliko socijalističkog sistema. A koji događaj je potom preuzet od dela vladajuće elite, i preusmeren, u datim (ne)povoljnim međunarodnim okolnostima, manje ili više otvoreno na promenu samog sistema, na njegovo tzv. „otvaranje“ i „reformisanje“ ali tako da vlast ostane u manje-više istim strukturama, a mast u istim rukama. (2) Ova više ili manje otvorena pitanja i prateća nezadovoljstva i dileme tinjali su u rumunskom društvu više od decenije, odatle su uglavnom poticale rasprave i sukobi manje ili više pro-reformski raspoloženih društvenih grupa. (3) Kako god, crteži su iz perioda neposredno nakon „revolucije“ ili prevrata. Njih je naručila novouspostavljena vlast koju je predvodio Jon Ilijesku. Pitanje je dakle šta su ovi svojevrsni dvostruki uzurpatori mogli tražiti i očekivati od dece to jest njihovog pogleda na („postrevolucionarni“) svet? Ako su, legalistički gledajući, izneverili režim čiji su deo bili, a opet i ostali „verni“ (u) onom njegovom delu koji je ostao na vlasti? Vreme brzo stišava euforiju prevrata, a narod je očekivao opšte poboljšanje života a ne bagatelisanje i uništenje i onoga što je tako rigidan socijalizam postizao i kroz najteža iskušenja, tek radi instantnog bogaćenja i osiljenja novih i starih elita. Ako su, dakle, u takvim konstelacijama, vladajući kadrovi smatrani i krivima i dužnima, i jer su bili „komunisti“ i jer su to prestali da budu? I zbog toga što su skinuli sa vlasti vrh režima a i na njoj ostali kao njegov veštiji i promućurniji deo. Šta to treba od dece takvoj vlasti i kamarili i njihovoj opšteprepoznatoj krivici? Pa treba joj nevinost tj. nevini dečiji pogled na novi poredak stvari i postprevratni svet. Otud su u svim školama takvi pogledi iskamčeni ili isceđeni od dece i upregnuti u purifikaciju jednog, ispostavilo se, pretežno kontrarevolucionarnog puča. A ubedljivo najveći uspeh tog puča je što i dalje uspeva da se predstavlja kao „revolucija“ (4).
U pitanju je dečiji pogled na svet stanovanja, koji eto, ide u prilog bogatima
Negujući ovu tradiciju, pojedini likovni umetnici i danas nude deci da se likovno izraze u korist revolucije. Na primer, Dan Peržovski (Dan Perjovschi), veoma uspešan rumunski umetnik, osmislio je, na poziv lokalne NVO likovne radionice za romsku decu koja žive na deponiji u „nedođiji“ Pata Rata. (5) Po pisanju Independenta, 50% stanovništva u ovakvim područjima osuđeno je na večitu granicu siromaštva pri čemu romsko stanovništvo zasigurno biva izloženo dvostrukoj i sve težoj deprivaciji i diskriminaciji. Umetnik, budući istaknuti član pro-tranzicione, liberal-desničarske Grupe za socijalni dijalog (6), a koji zaista dovitljivo i duhovito karikaturama komentariše probleme tranzicionog doba (često iz autoviktimizujuće perspektive istočnoevropskog umetnika), ni jednog momenta ne dovodi u pitanje suštinu poretka koji probleme kao one u Pata Ratu zakonito proizvodi. Iako tada nije bio dete, Peržovski kao da se i sam drži svojevrsne pionirske reči i slike date pučistima putem onih školskih crteža. U projektu za Pata Rat, ni reči dakle o sistemu koji sistematski proizvodi beskućništvo, a posebno romsko beskućništvo i surovu marginalizaciju, već samo apstraktno prozivanje „političara“, tako blisko desnom nefokusiranom anti-političarskom diskursu. Umesto mogućih i potrebnih kritičkih rasvetljenja i razjašnjenja nastale situacije na deponiji i tamošnjoj prisilno formiranoj romskoj koloniji, umetnik najširoj publici adresira želje romske dece u vezi pristojnog stanovanja, očekujući da kupovinom bojanke sa njihovim crtežima, doprinesu rešavanju (nerazumljivih) problema sa stanovanjem, i konkretno, stambenog pitanja u Pata Rat (slika 2a, 2b i 2c). Grupa za socijalni dijalog čiji je Peržovski član, verovatno tako i zamišlja rešavanje socijalnih i ekonomskih problema na kapitalističkoj periferiji. Privatizacija profita, socijalizacija bede, a onda, kad nastane masovni problem – nadležan je masovni (crowd) funding. Važno je da je revijalni umetnik, principijelno i prostorno komotno izmešten iz prljavštine politike i deponije, ispunio svoj otmeno-plemeniti zadatak upiranja prstom u neimenovane loše političare i generalno neodgovorne mase koje zahvaljujući bojankama mogu eventualno da se iskupe i povrate dostojanstvo po ovom pitanju.
Pitanje mustre
Znajući za važnu podršku protestima u Temišvaru od strane Miloševićevog RTBa i Minovićeve Politike, preko kojih je dosta bitnih vesti odlazilo u svet, možemo vratiti fokus na sredinu koju najbolje poznajemo. Ovde se revolucijom nazivaju delimično uspešni protesti i prevrati 5. oktobra, mada se skoro sve osobine onih u Rumuniji neminovno oslikavaju i zapažaju i na ovdašnjim (npr. u vajkanju o nikad osvanulom 6. oktobru). Jedan od lajt-motiva te „revolucionarne“ promene je istorijski revizionizam, reakcionarna instant reinterpretacija istorije Srbije i Jugoslavije, pogotovu one iz doba Drugog svetskog rata. Odmah su, u pravoj post-„revolucionarnoj“ maniri i atmosferi, bez ikakve procedure štampani novi udžbenici istorije, doneti su posle svega već učinjenog i odgovarajući zakoni, formirane su uobičajeno nepotrebne i nemoćne komisije. Kako je, međutim, za razliku od one u Rumuniji, revolucionarna istorija društva Srbije i Jugoslavije bila utemeljena u dramatičnoj istorijskoj revolucionarnoj borbi, posao redramatizacije se ispostavio kao mnogo teži. Ali tu su se našli odavno postrojeni i opremljeni umetnici-dobrovoljci da pripomognu. A deca da svedoče i ovenčaju nevinošću i neupitnošću smisao pripomoći.
Jedan primer upotrebe slike i statusa deteta u ovakve svrhe bila je izložba Ane Adamović „Na pragu zlatnog doba“ (2010) u Galeriji DKC. (7) Autorka, koja se odlično karijerno snalazi na talasima tranzicionih predrasuda i paranoja, unutar (ne njenom krivicom) hegemono konstruisane i održavane opšte perceptivne i kognitivne konfuziije, zapitala se tom prilikom o moralnom obziru onih koji su decu tretirali ili koristili kao ratnike (slika 3). Stavljajući u prvi plan primere iz NOBa, službeni komentari izložbe su istakli da (dok smo jadni mi odrastali uz ikonične slike dece boraca) “u današnjem svetu slika deteta sa puškom koje se bori u ratu postaje najdrastičniji primer diskriminacije i rušenja ljudskih prava i prava na bezbrižno detinjstvo.“ Unutar diskurzivne revizionističke magle i manipulacije iz koje ova uspešna umetnica (eksploatišući iznova i iznova mitove o strašnom detinjstvu u totalitarizmu) pretežno crpi oportunistički autorski vitalizam (8) možemo rezonovati upravo onako kako rezonuju brojni karijerno uspešni relativizatori i negatori ideja i učinaka kako istorijskog fašizma tako i antifašističke borbe: dok se slike dece prognane u rat sa zgražanjem osuđuju kao ikonične u totalitarizmu, ignoriše se činjenica da je za mnoge od njih pridruživanje borbenim antifašistima često bio jedini mogući način preživljavanja. Dakle, nije zgoreg da se priupitamo da li je alternativa pojedinim partizanskim kuririma bila valjda nekakvo bezbrižno detinjstvo sred spaljenih sela, gladi i pod okriljem pobijenih ili proteranih roditelja i rođaka? Valjda je toj deci bilo dosadno pa su se odlučila na surovu borbu za svoja ili neka buduća bezbrižna detinjstva umesto za njegovo zamišljanje i praktikovanje u takva vremena? Da ne bi bilo dileme ovakve vrste, autorka je ovu i ovakvu perspektivu golog preživljavanja u samom naslovu izložbe podsmešljivo diskvalifikovala kao nekakvo isprazno i neumesno zagovaranje „zlatnog doba“!
Bezbrižno detinjstvo tokom rata postojalo je doduše. Buržoazija je uglavnom komotno živela pod svim fašističkim režimima, naravno, ako nije bila jevrejskog ili nekog drugog nepoželjnog etničkog porekla. Jedno umetničko svedočanstvo o tome daje i Bora Ćosić, u legendarnoj knjizi „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“. I zaista, sama legendarnost ove pripovetke-paškvile, je poprilična enigma za nekog savremenog čitaoca. Kako je naime, bilo moguće da jedna knjiga tako simpatično-reakcionarnog pogleda na svet i nimalo opskurnog antikomunističkog sadržaja dobije najugledniju književnu nagradu u „komunizmu“. Jedno delo, gde se putem onevinjenih i onaivnjenih dečijih usta deklamuju svi lajt-motivi desničarske revizionističke istoriografije: A) nekulturni i grabljivi komunisti maltretiraju i planski depriviraju intelektualce i mirnu i vaspitanu građansku klasu, B) Rat se nije ni dogodio do savezničkog bombardovanja, C) Revolucionarne ideje i priče neminovno i naravno dospevaju u čabar, postoje samo bezrazložni obračuni, zastrašivanje, otimačina, čistke, nerazumljivi i nepotrebni Sremski front, D) tipični, dakle pokvareni, dvolični i jarosni funkcioneri nove vlasti izbacuju višečlane šire porodice iz petosobnih stanova u garsonjere – da bi sami samcijati uživali u pet soba itd, itd. Ukratko, svi oni, po opštoj istorijskoj istini i oceni ni krivi ni dužni, dakle oni koji su u ratu uglavnom spasavali svoje i tuđe gole živote, postaju krivi i dužni za opštu građansku (posebno dečiju) agoniju i patnju! Kažu neki disidentski raspoloženi ljudi tog vremena – „Dobro, ali barem nije bila neka nacionalistička priča“. To je tačno, nema kod ovog modela Ćosića nacionalističkog kukumavčenja i papagajisanja, ali kakva je pa to „nenacionalistička priča“ koju u celosti mogu preuzeti najgori nacionalisti i samo je dosoliti svojim oveštalim tezama i frazama? I kakva je to leva priča u kojoj su ženski likovi rutinski raspoređeni u sledeće kategorije: A) nežna i glupa majka koja predano voli i trpi muža zgubidana i pijanicu, B) nešto kulturno ambicioznije i romantičnije tetke koje zasluženo završavaju kao patetične usedelice, C) prostitutke iz nužde ili žene „slobodnijeg ponašanja“, koje Ćosić, kroz nevina dečija usta jednostavno zove „kurve“, D) partizanske seljančure, lažljive i lakome u vezi bilo kakvog brzog društvenog i ličnog probitka i dobitka (?!).
Prilično jasno je odakle neki kasniji revizionistički istoričari, umetnički kvazi-evidentičari istorijskih nepravdi, tablodini halakači i bukači, pa recimo gg. G. Marković , D. Kovačević, S&M. Turajlić, mogu izdašno crpeti svoju otmeno-patetičnu, a uzgred i lukrativnu inspiraciju i argumentaciju. Pa eto, makar jedan doprinos razmišljanju o kulturnoj politici SFRJ nakon 1968. i doprinos pitanju zašto se uopšte g. Bora Ćosić predstavljao kao apatrid posle 1991 – pa zar nisu tada na vlast došla upravo sva načela njegovih, negda bajagi dečijih, pogleda na svet?
Srećom, noblesse oblige!
Pitajući se o (umetničkom) prikazivanju i interpretaciji sudbine dece tokom Drugog svetskog rata na ovim prostorima, krećemo se hteli-ne-hteli u susret jednom svežijem srodnom primeru, onom u vezi doku-umetničke glorifikacije Dijane Budisavljević. Sudeći po reakcijama „festivalske“ publike (9), radi se o izgleda uspeloj rekonstrukciji jedne zaista zapostavljene i mistifikovane istorijske teme – spasavanju srpske dece iz kazamata ustaškog režima. Moguće iste te publike frenetično su aplaudirale i suze lile nad uradkom M. Turajlić. (10) Na osnovu komentara sa Fejsbuka jednog tematski upućenog čitaoca dnevnika Dijane Budisavljević (koji doduše nije gledao film), možemo se pripremiti za neki kritičniji pogled na isti:
Nisam gledao film ali čitao sam Dnevnik. On odražava sentimente jedne osobe koja je samu sebe videla kao damu iz visokog društva kojoj noblesse oblige nalaže da pomogne deci u nevolji. Potpuno u liniji s humanitarizmom recimo engleske aristokratije u 19. veku u odnosu prema siročadi i “deserving poor”. Nema nikakvih naznaka političkih motivacija ili revoltiranosti fašizmom. I sve je to prilično očekivano i bilo bi blesavo zamerati takvoj osobi zbog njenog habitusa. Pre bi se moglo reći da je to dobar znak vremena: pored živih partizana, seljaka koji su pružali oružani otpor fašizmu, heroji se traže u austrijskoj buržujki s mekim srcem. U ovoj situaciji kada se potpuno normalizuju ustaše možda ni to nije tako strašno. Ali dosta porazna ilustracija trenutka u kom se nalazimo.
Takođe iz nekih intervjua sa autorkom ali i sa Natašom Mataušić, koja je dobrim delom “zakuvala” celu stvar s kanonizacijom Dijane Budisavljević, primećuje se da je njima jako važno napraviti distancu prema “oba totalitarizma”, verovatno da bi se lakše prikazale kao “neutralne” i uklopile u dominantne narative.
To se radi tako da se insistira na osobnom herojstvu Dijane, koja realno nije ništa osobito riskirala kao državljanka Rajha, i da se insistira na nekoj “nepravdi” prema njoj jer joj je država nakon 1945. “ukrala” arhive i predala ih socijalnoj službi. Neka privatizacijska logika autsorsinga bi valjda nalagala da će privatnica poput Dijane efikasnije pronaći roditelje. Takođe, tu ima nekih malo čudnijih priča: Dijana svoj Dnevnik piše nakon rata, što ostavlja neki utisak da se pokušavala opravdati pred novim vlastima. A i krug ljudi s kojima je sarađivala je zaista neobičan i pomalo nejasan, od fašista do partijaca koji su u NDH radili u zdravstvenoj službi. Ne znam kako je to sve prikazano u filmu ali priča je još uvek prilično mutna. (11)
Upravo ta novoproizvedena ili reanimirana i pažljivo održavana mutnoća i posledična konfuzija jesu ključna svrha upotrebe dece i dečijeg pogleda i iskustva, upošljavanje navodno dečijeg racija u tumačenju sveta odraslih. Čim vidimo ili čujemo decu, dečiji glas, mišljenje, menjamo uslove percepcije i saznanja, sve se lako okreće u nekom drugom smeru i smislu. A lord Bejliš lepo kaže „Haos (konfuzija) – to su merdevine“. (12)
Vratimo se na kraju postsovjetskoj Rusiji i ulogama koje se dodeljuju deci u društvu kojim konačno gospodare carske apologete, neokolonijalni oficiri, državoposednici (mnogo savremeniji oblik zemljoposedništva), trgovci sirovinama, robama, a samim tim i ljudima. U radu grupe A.E.S. (King of the Forest, segment Le Roi des Aulnes , 2001) (13) kao da su konačno stvari došle na svoje mesto. Dečijom nevinošću i naivnošću konačno je opremljen i purifikovan krunski simbol klasnog ustrojstva vlasti u Rusiji (luksuzne odaje u Carskom selu Katarine II). Ovog puta uz mnogo više zabave kao i „dobrovoljnog“ poziranja ove dece, navodno pune životne ekspresije i optimizma, navodno prirodnog za polaznike lukrativnih baletskih škola. I mnogo više pitanja, jer svojom npr. (ne)intrigiranošću produkcijskim poreklom i svrhom ove slike lako postajemo svesni svog participiranja u smeštanju, upisivanju bilo čega naivnog i nevinog u taj sa pravom ozloglašeni istorijsko-politički pejzaž. Iako je sasvim jasno kome je tranziciona društvena promena i dalje tek (nevino i naivno) obećavajuće-perspektivna, a kome je definitivno pogubno i tragično izvesna, u ovakvom radu makar nema više te mukotrpno konstruisane i negovane umetničko-političke mutnoće i konfuzije, nema prikrivanja ili moralizatorskog opervaženja kontrarevolucije, već samo očigledne poražavajuće istine, multifunkcionalne i upečatljivo operativne, manipulativne iako nemoćne. Makar nema otmenog i plemenitog glumatanja savesti: „Buržoaski umetnik javlja se na dužnost“.
BONUS FOTOGRAFIJE IZ MUZEJA REVOLUCIJE U TEMIŠVARU (autor Nebojša Milikić, 2019.):
