Minnu L. Henriksson sam upoznao 2003, u Istanbulu. Ako me sećanje ne vara, rekla je da je tamo došla da radi kao asistentkinja Hüseyina Alptekina, istanbulskog umetnika i inicijatora, kao i promotera savremene turske umetnosti. U stvari, u Tursku je došla da radi kao umetnička „gastarbajterka“ i stalno se vraćala tamo, zbog drugih razloga i projekata. Zašto to spominjem? Zato što je njen prvi rad iz serije Mape u stvari bila mapa istanbulske umetničke scene iz 2005. Članovi grupe Irwin bili su pozvani u Istanbul 2003, zbog predstavljanje knjige o grupi i proslave dvadesetogodišnjice njenog osnivanja, u organizaciji Huseina Alptekina i Halila Altinderea. Tada sam intenzivirao i razvio lične odnose s nekim protagonistima istanbulske umetničke scene, koje sam do tada poznavao samo površno. Svaki put kada bih poželeo da saznam nešto više o sceni, dobijao bih odgovore koji su se svodili na to ko s kim ne razgovara ili kako neki umetnik ne sedi za istim stolom s nekim kuratorom već godinama, i tome slično. Takva vrsta odnosa je u priličnoj meri postala standard u svim umetničkim zajednicama iz velikih gradova, ali i u onim manjim, kao što je, recimo, Ljubljana. Te zajednice počivaju na prijateljstvu, porodičnim vezama, naklonostima, uzajamnoj koristi, pragmatizmu, a povremeno i na priznanju i uvažavanju kvaliteta. Ako ćemo iskreno, reč o je o vrlo komplikovanim odnosima, u svoj njihovoj banalnosti, koji su utoliko netransparentniji ukoliko umetničkom sistemu nedostaju njegove osnovne forme. Šta zaista znamo o gradovima u kojima izlažemo, na raznim međunarodnim bijenalima i trijenalima? Otvoreno govoreći, obično nismo preterano zainteresovani za lokalne probleme umetničkih scena tih gradova, budući da nam nisu bliski, a čak i kada neko pokuša da nam približi njihove priče i probleme, to nam je veoma teško da shvatimo.
