Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Za razliku od performansa Sanje Iveković, u slučaju performansa Josipa Broza nema nikakve intimnosti. Suština njegove vožnje kroz grad upravo je u tome da ništa nije skriveno, da je sve vidljivo. Kao objekat performansa, Tito u potpunosti odgovara želji posmatračâ za gledanjem. Sve je upravo onako kako bi trebalo biti: lepo je odeven, po mogućstvu u uniformi s ordenjem, dok maše i osmehuje se iz automobila. Na njegovom telu nema tamnog dela, ni najmanje senke: svi posmatrači ga znaju, on je „drug Tito“ – dobar, hrabar, pravičan itd. O njemu se sve zna, svi sve znaju, sada ga još samo treba voziti po ulicama u lepoj odeći kako bi se potvrdilo ono što svi mi ionako znamo i odagnala svaka sumnja tako što će vođa biti u potpunosti podvrgnut pogledu – i zaista, na njegovom telu nema nikakvih tajni, kao da nema ni najmanjih naznaka njegove unutrašnjosti, njegovog individualnog intimnog užitka, bez zadrške mogu mu se pripisati dobro poznate osobine: dobrota, hrabrost i pravednost. Ovo pripisivanje pozitivnih ličnih osobina Titu nije ništa drugo nego libidinalna investicija posmatračâ, projekcija njihove želje, što je ujedno i svrha čitavog performansa. (more…)

Prvi trougao

Tekst ćemo započeti sasvim specifičnim događajem; naime, dana 10. maja 1979. godine u Savskoj ulici br. 1 u Zagrebu, Josip Broz Tito je posetio grad, što je podrazumevalo da su stanovnici Zagreba bili pozvani da na ulicama masovno dočekaju predsednika i da na taj način učestvuju u političkom spektaklu koji nije bio beznačajan element funkcionisanja tadašnje vlasti. Da bismo dobili formulu takvog spektakla, potrebno je samo preokrenuti zdravorazumsku percepciju ljudi koji su izašli na ulice kako bi videli ovu važnu ličnost. Ako, dakle, izokrenemo ugao gledanja, proizlazi zaključak da je ta ličnost važna jer je puno ljudi izašlo na ulice da bi je videlo. U slučaju Tita, spektakl je barem delimično insceniran, o čemu svedoči i poziv na masovno učestvovanje u iskazivanju dobrodošlice predsedniku na gradskim ulicama u vidu letka koji su stanovnici Zagreba dobili u svojim poštanskim sandučićima neposredno pred njegov dolazak 1974. godine. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega su ljudi masovno učestvovali u ovakvim događajima, neki od njih čak sa izvesnom dozom strasti, s obzirom da su dobili samo poziv i da ničim nisu bili prisiljeni na učestvovanje? Zašto su uložili sopstvene strasti u taj politički spektakl?

Pored vremensko-prostornih koordinata i političkog konteksta koji određuju okruženje, možemo još konkretnije odrediti koordinate koje definišu aktivnost koja nas u tom okruženju interesuje, a to je koordinata ličnog imena. Sanja Iveković, koja se još 1974. godine po prijemu pozivnog letka upitala „Šta raditi povodom toga?“, godinama je sa svog balkona u Savskoj ulici br. 1 svedočila takve proslave prilikom Titovih dolazaka. Kao odgovor na svoje pitanje, ovog puta izvela je oasamnaestominutni performans pod nazivom Trokut i dokumentovala ga s par fotografija i opisnim tekstom:

(more…)