Polifonični razgovor o društvenosti, emancipaciji i kulturi
x: Posle Drugog svetskog rata domovi kulture su imali veliku ulogu u izgradnji celokupnog posleratnog društva… Rat je doneo haos i prekid u obrazovanju i sve te narušene cikluse je bilo potrebno nadomestiti, te osposobiti ljude za radni proces u novonastalim okolnostima. To je bila, na primer, svrha nastanka prvih oblika domova kulture, koji su, pre svega, imali ulogu da ljude, čiji je obrazovni sistem zbog rata prekinut, doškoluju. Međutim, da bi se razumela ova struktura, moramo se upitati kako su oni uopšte osnovani, od kojih sredstava i sa kojim osnivačkim kapitalom.
Dom kulture Studentski grad, 1975. Modernistički kompleks je projektovan tako da nekoliko objekata formiraju mali trg za druženje i okupljanje studenata. Sagrađen je od najkvalitetnijih materijala (prirodni granit) kako bi studentskom političkom životu obezbedio trajanje, a moglo bi se reći da je kompleks zamišljen kao neki vid spomenika studentskim demonstracijama 60-ih. Tri korpusa Velike sale, šest korpusa čitaonice i ceo trg bili su mesto okupljanja hiljade studenata 3. juna 1968, kada je zbog nezadovoljstva trenutnom situacijom u zemlji i velikom nezaposlenošću nekoliko hiljada studenata krenulo u protesnu šetnju prema Beogradu. Isto je bilo i sa studentskim protestima 90-ih. Danas je ovo mesto pod udarom neoliberalne “reformske” Vlade koja je započela procese privatizacije kulturnih centara, njihovog pretvaranja u poslovne objekte i gušenja svega što bi imalo ikakav kapacitet da artikuliše prostor otpora dominantnoj kulturi. Foto: DeMaterijalizacija umetnosti, 2017.
“Pitanje nije praviti politične filmove, već praviti filmove politično” – Žan-Lik Godar
Umetnost nije politična zbog svojih poruka ili načina na koji nešto predstavlja. Po Ransijeru, umetnost je politična jer baš kao i politika učestvuje u podeli čulnog – (re)distribuciji vremena i prostora, mesta i identiteta, po načinu na koji nešto čini (ne)vidljivim, po mogućnosti da razlikuje govor od šuma. Umetnost jeste politika.
Šta bi onda bila politika umetnosti? I kada govorimo o umetnosti kao umetnosti tj. o umetnosti kao instituciji ili umetnosti unutar institucije, ali i kada govorimo o umetnosti kao životu tj. umetnosti kao kreativnom procesu/veštini upošljenoj ili upotrebljenoj u javnom prostoru i izvan institucionalnih socio-ekonomskih ograničenja; potencijal za (društvenu) emancipaciju leži u procedurama umetnosti a ne u njenoj saržini ili formi. (more…)
