Ako se “Nagrada ‘Lazar Trifunović’… dodeljuje sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše likovnu kritiku, a potom i sve druge oblike razmatranja savremene i moderne vizuelne umetnosti u štampanim i elektronskim medijima” (PRAVILNIK O DODELI NAGRADE “LAZAR TRIFUNOVIĆ”, Čl. 1), onda bi se “na prvu loptu” možda moglo reći da je ovogodišnja nagrada Sanji Kojić Mladenov za knjigu Bogdanka Poznanović Contact Art (MSUV.ORG, Novi Sad, 2016) bar delimično postigla svoj “cilj”(sic!) jer je “podstakla” Nebojšu Milenkovića (“Novog”?) da napiše i na portalu DeMaterijalizacija umetnosti objavi tekst Nepodnošljiva banalnost nagrađivanja, ili: Nagrada Lazar Trifunović sa ukusom skandala. Dobro su tu “legle” i reči “banalnost” i “skandal” iz njegovog naslova, jer se jakim izrazima možda može skrenuti pažnja javnosti (ako tako nešto ovde uopšte postoji) na probleme u našoj istoriji umetnosti i kulturi uopšte. Po onoj logici: jaki izrazi estradizuju temu… a estrada je po svoj prilici jedino polje koje ovde još funkcioniše.
Da budemo sasvim jasni: nemamo ništa protiv kontrolisane instrumentalizacije “banalnosti” i “skandala” u polju umetnosti i njene prezentacije, kritike i istorizacije – britanska Tarnerova nagrada već tridesetak godina pokazuje da konceptualno koketovanje sa estradom može biti od koristi i umetnosti i kritici i kulturi… a valjda i istoriji savremene umetnosti – i već na prvom ili drugom sastanku žirija zaključili smo da bi za ovdašnju “našu struku”, umetnost i kulturu bilo najdelotvornije da se u prošlogodišnjoj produkciji skoncentrišemo na pronalaženje “najkorisnijeg teksta”. “Najkorisnijeg” – u smislu onih plemenitih nastojanja Lazara Trifunovića da popularizuje savremenu umetnost, a “teksta” u najširem značenju – kao medijske poruke. Ili – još “banalnije” i “skandaloznije” – skoncentrisali smo se na traganje za onim “tekstom” iz prošlogodišnje produkcije koji bismo najpre odneli nedovoljno obaveštenom komšiji – nekom inženjeru ili tehnologu recimo – željnom saznanja o istoriji naše savremene umetnosti. Jer – to je Lazar Trifunović veoma dobro znao – mora se nešto uraditi u pokušaju da se uspostavi veza i dijalog između savremene umetnosti i najšire publike. Čekanje da za “tu stvar” nešto “padne s neba” je uzaludno taman koliko i autistična i sterilna komunikacija među stručnjacima – sa ili bez znakova navoda.
Dakle, u toj matrici razmišljanja krenuli smo da iščitavamo, pregledavamo i preslušavamo prošlogodišnju produkciju te da potom – na sastancima žirija – diskutujemo o njoj i uskoro su nam se izdvojila četiri naslova:
– DeMaterijalizacija umetnosti – internet portal: “mesto za kritiku, analizu i promišljanje savremene umetničke teorije i prakse”.
– Simona Čupić, MONA LIZA I SUPERMEN. DŽON KENEDI I “NOVA GRANICA” KULTURE, Novi Sad, 2016.
– Sanja Kojić Mladenov, Bogdanka Poznanović: Contact Art, Novi Sad, 2016.
– Nenad Milošević, Druga linija – dokumentarni film, Novi Sad, 2016.
– Za portal DeMaterijalizacija umetnosti rečeno je da je sasvim u duhu aktivizma Lazara Trifunovića i njegovog pedagoškog opusa kroz koji su dobijali priliku da se iskažu i studenti i mladi istoričari umetnosti. Ovo “mesto za kritiku” grupe teoretičara, kritičara umetnosti i umetnika – uz još nekoliko srodnih projekata – igra robinhudovsku ulogu u vremenima kad se u štampanim i elektronskim medijima maksimalno skraćuje reč o umetnosti i kad se kritika proganja iz svih društvenih segmenata… ili je po sebi u dubokoj krizi.
Zamerka se čula jedino u vezi sa neujednačenošću stručnog nivoa tekstova – dakle sugestija bi bila da ubuduće selekcija bude stroža.
– Knjiga MONA LIZA I SUPERMEN. DŽON KENEDI I “NOVA GRANICA” KULTURE pobrala je sve komplimente. Čita se kao najuzbudljiviji krimić, a reč je o suptilnoj kulturološkoj studiji američkog društva šezdesetih godina prošlog veka i načina formiranja i funkcionisanja “vašingtonske kulturne politike” za koju se obično kaže da “institucionalno ne postoji”. Simona Čupić je u ovu temu – koja je, uzgred, trenutno veoma aktuelizovana – unela svu svoju enormnu erudiciju i njena knjiga je izuzetno korisno štivo za sve one koje zanima globalna instrumentalizacija umetnosti i kulture…
Dugo smo raspravljali o ovoj studiji kulture, saplićući se o dileme u vezi sa njenim istorijsko-umetničkim karakterom.
– Za monografiju Bogdanka Poznanović: Contact Art rečeno je da je izuzetno korisna knjiga koja još jednom skreće pažnju na neophodnost revizije i revalorizacije naše istorije umetnosti druge polovine XX veka. Opus doskora marginalizovane Bogdanke Poznanović predstavljen je na prijemčiv način, tekst nije “zatrpan” naučnom aparaturom i knjiga može doprineti boljem upoznavanju i najšire publike sa delima ove naše važne umetnice. Iako je Sanja Kojić Mladenov pristupila Bogdankinom delu u ključu “rodnih studija”, njena knjiga se prvenstveno čita kao istorijsko-umetnički tekst sa suptilno inkorporiranim elementima “studija roda” i “studija kulture”…
Zamerke su se odnosile na prilično skromnu obradu konteksta umetničkog i profesorskog rada Bogdanke Poznanović.
– I najzad, za dokumentarni film Druga linija konstatovali smo da je izuzetno važan i koristan za pravilniju istorizaciju vojvođanske neoavangarde, ali smo uočili i neke mane: nije obuhvaćen rad grupe Dei Leči i nije se obratila pažnja na izvesne mačo-karakteristike pojedinih grupa (BOSCH+BOSCH na primer).
Takođe, uzeli smo u obzir i to da je Miloševićev film već dobio nagradu na prošlogodišnjem BELDOCS-u u Beogradu te da će tek imati svoj televizijski i kinematografski život.
Onda smo, posle završne diskusije, pristupili pravljenju individualnih rang-lista i – kad smo podvukli crtu – dobili smo sledeći redosled:
1. Sanja Kojić Mladenov, Bogdanka Poznanović: Contact Art, MSUV.ORG, Novi Sad, 2016.
2. DeMaterijalizacija umetnosti – internet portal: “mesto za kritiku, analizu i promišljanje savremene umetničke teorije i prakse”.
3. Simona Čupić, MONA LIZA I SUPERMEN. DŽON KENEDI I “NOVA GRANICA” KULTURE, Novi Sad, 2016.
Prokomentarisali smo dobijeni rezultat, zapitali se da li je i koliko na našu odluku uticala i činjenica da je nedavno Sanja Kojić Mladenov brutalno, neproceduralno i bez ikakvog objašnjenja smenjena sa mesta direktorke Muzeja savremene umetnosti Vojvodine – konstatovali da pomalo verovatno jeste: “pa ljudi smo”(!) i potom je Nela Tonković – predsednica žirija – na osnovu prethodnih diskusija i aktuelnih sugestija sročila tekst obrazloženja koji smo zatim svi pojedinačno potpisali:
“(…) Monografija o umetničkom i obrazovnom radu Bogdanke Poznanović predstavlja dragoceno istraživanje i duboko zalaženje u samo tkivo vojvođanske odnosno jugoslovenske neoavangarde. Vešto spajajući naučni i kuratorski pristup, uz dobro poznavanje i prenošenje suštine ranije objavljenih saznanja o radu Bogdanke Poznanović, Sanja Kojić Mladenov progovara o jednoj od najznačajnijih vojvođanskih umetnica druge polovine 20. veka poštujući načela objektivnosti, ali ne zanemarujući ni osnovne principe ženskih studija. Temeljno proučen materijal o umetnici, smeštanje njenog rada u odgovarajući kontekst i sagledavanje procesa muzealizacije i odnosa prema čuvanju sećanja na značajne umetnike u našem društvu, predstavljaju posebnu vrednost ove monografije.
Činjenica da je Sanja Kojić Mladenov u vreme kada je istraživala, pisala i objavila monografiju Contact Art bila na mestu direktorke Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, trebalo bi da posluži kao ilustracija profesionalnog i životnog stava i izuzetnog osećaja za poziv istoričara umetnosti koji ne želi da bude samo menadžer već nastavlja da bude i istraživač i muzejski radnik i medijator – rečju: zagovornik (u)poznavanja savremene umetnosti u ovom društvu…”
Toliko o radu žirija za ovogodišnju Nagradu “Lazar Trifunović”.
A onda se javlja Nebojša Milenković da nam “saopšti” da je “nagrađena jedna loša, nekonzistentna i jezički (stilski) problematična knjiga…” i navodi niz uglavnom jezičkih i stilskih primera koji bi trebalo da potkrepe te njegove oštre kvalifikacije.
Ako Nebojšine primedbe čitamo kao dobronamerne, tj. ako pokušamo da “iscedimo” neku korist iz njih – korist za naš poprilično devastirani kulturni ambijent, onda se ona (korist) uglavnom svodi na priključenje višedecenijskim (uzaludnim) apelima da se više pažnje posveti i tekstu i opremi knjige. Knjige “iz umetnosti” (nažalost ne samo one) ovde se odavno objavljuju nelektorisane, neredigovane, nepregledane i amaterski dizajnirane (čast izuzecima) i često su zbog toga “teške” za čitanje i čak nerazumljive. Knjiga Sanje Kojić Mladenov pati delimično od tih opštih boljki – ali ne i od neprohodnosti i nerazumljivosti. Na primer, citirajmo “krucijalni” primer Nebojše Milenkovića: “Dopustićete mi, verujem, i privilegiju da u ovom moru teoretskih bisera istaknem i svog vlastitog ultimativnog favorita u autorkinoj tvrdnji kako su 1971. Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić osuđeni na pritvor (!!!, uzvikivao N.M.)”. U redu, zatvor nije pritvor – pa šta? Da li se ono na šta je Sanja Kojić Mladenov htela da skrene pažnju zbog te greške “krivo” shvata? Da možda nije greškom abolirala ondašnji režim? Ma haj’te, molim vas! Ili: “Ceo događaj je snimila filmskom trakom (str.47) umesto da je to učinila kamerom što bi, recimo, bilo za očekivati (prim.N.M.)”. Leksička greška, svakako, ali Bogdanka je to ipak snimila! Ili Sanjino prečesto spominjanje “internacionalnih ličnosti” (str.51) i “internacionalnih kolega” (str.57) – stilski to jeste rogobatno, naravno, ali se i pored toga zna na koje se umetnike odnosi. Ili, prebrojava Milenković: “Prostom pretragom uočavamo kako se pridev lokalno (u kontekstu, jelte, već detektovane, konzervativne lokalne sredine) u knjizi pominje ravno 26 puta!” Pokušasmo da prebrojimo spominjanje imena Bogdanke Poznanović i umorismo se već kod broja 100; šteta, jer takva rabota mogla bi nas dovesti i do nekog zgodnog i tačnog matematičkog zaključka – na primer onog da je umetnica višestruko nadrasla svoju “konzervativnu lokalnu sredinu”! Itd, itd: nije navedeno kod koje je to porodice u Novom Sadu Bogdanka “stanovala okružena bogatom bibliotekom (str.17)”, nije razrešena (u literaturi odavno prisutna) nepreciznost oko atribucije rada Poemim Katalin Ladik…
Zbilja, knjiga Sanje Kojić Mladenov nije savršena – ali ko je rekao da jeste? I ima li uopšte savršenih knjiga? Mi smo prvenstveno – rekosmo to već u prethodnom delu ovog teksta i u obrazloženju – nagradili monografiju o Bogdanki Poznanović (naglasak je na umetnici) jer se njome popunjava jedna velika praznina (i ispravlja nepravda?) u našoj istoriji umetnosti. Sad bar ta knjiga postoji i može se “staviti u ruke” svima koji još uvek upitno podižu obrve kad im se spomene Bogdanka Poznanović i njen značaj za umetnost Novog Sada, Vojvodine, Srbije… A ono što je uradila Sanja Kojić Mladenov jeste “pionirski posao” koji će svoj pravi značaj dobiti tek u radovima nekih budućih istoričara umetnosti koji će njene greške ispraviti i napraviti mnoge nove. Jer – poslužimo se sad jednim drugim naslovom samog Nebojše Milenkovića – bez odbrane “prava na grešku (u) umetnosti” neće biti ni umetnosti ni njene istorije.
Najzad, evo i jedne posredne potvrde značaja knjige Sanje Kojić Mladenov: kad su autori portala DeMaterijalizacija umetnosti hteli da tekst Nebojše Milenkovića opreme reprodukcijama radova Bogdanke Poznanović, na internetu su pronašli samo ona njena dela koja su u Kolekciji Marinka Sudca i Instituta za istraživanje avangarde. I postavljaju “otvoreno pitanje javnosti zašto se najreprezentativniji radovi Bogdanke Poznanović ne nalaze u javnim, nego u privatnoj kolekciji?” U knjizi Sanje Kojić Mladenov (koja se u elektronskoj formi može čitati i pregledati i na internetu) nalaze se brojne reprodukcije reprezentativnih Bogdankinih dela – ne samo onih iz spomenute “privatne kolekcije”.
Tako bi “stajale stvari” ako bismo tekst Nebojše Milenkovića čitali kao njegovo dobronamerno reagovanje. Ali da li je ono to? Rekli bismo da nije i da “Novi”(?) Nebojša Milenković nastavlja “staru” hajku na Sanju Kojić Mladenov. Dobronamerne kritike zasnovane su na nekim principima, a hajke nisu. A gde se u ovom “slučaju” dedoše principi Nebojše Milekovića? Gde on bi kad su Sanju Kojić Mladenov brutalno, vulgarno i neproceduralno smenjivali sa mesta direktorke MSUV? Oglasi li se tada tekstom protivljenja takvom postupku? Ne, verovatno se poveo za našom čuvenom palanačkom logikom: “tako joj i treba”! A kakve to ima veze sa odbranom principa i procedure? Ili: gde bi Nebojša Milenković kad je knjiga Sanje Kojić Mladenov objavljena? A objavljena je u izdanju MSUV čije je i Nebojša kustos. Gde on to reagova na greške i “greške” Sanje Kojić Mladenov koje se i njemu mogu pripisati (jer i on dakle čini Muzej koji je izdavač Sanjine knjige)? Ili: gde bi Nebojša Milenković da kao kolega negde u ćaskanjima “objasni” Sanji Kojić Mladenov razliku između “pritvora” i “zatvora” recimo – dok je njen tekst još bio u nastajanju? Šta uopšte njemu znači reč “kolegijalnost”? Da li je Nebojša Milenković “iz prikrajka čekao” da Sanja Kojić Mladenov dobije nagradu pa da tek onda “skoči” na nju? Da li se to možda “iz principa” nije dosad oglašavao da se ne bi zamerio recenzentkinjama koje “odobriše” sve te Sanjine greške i “greške”? Što nam ne reče kolika je njegova odgovornost u tome što nije bilo retrospektivne izložbe Bogdanke Poznanović ili što se “njeni najreprezentativniji radovi ne nalaze u javnim, nego u privatnoj kolekciji”? Itd, itd.
Ali svejedno, hajka ili principijelna kritika – dobro je da se o problemima govori. Odnosno, dobro bi bilo da se pokrene dijalog. Možda bi se tako stiglo i do glavnih ishodišnih tema koje u ovom trenutku pritiskaju struku: do statusa istorije umetnosti u našoj društvenoj realnosti i aktuelnoj situaciji nepriznavanja discipline u rangu drugih humanističkih nauka; do statusa istoričara umetnosti kao stručnjaka i profesionalaca koji deluju u različitim oblastima u nauci, kulturi, umetnosti, prosveti, medijima; do statusa Društva istoričara umetnosti (DIUS) kao matičnog profesionalnog udruženja…
Možemo da se slažemo ili ne oko toga da li je ove ili one godine nagradu dobio “naš” ili “nečiji” kandidat… ali je neosporno da se Nagrada “Lazar Trifunović” dodeljuje već četvrt veka, da je postala tradicionalno i prestižno stručno priznanje sa izuzetnom medijskom vidljivošću te da je postala poznata i u široj kulturnoj javnosti promovišući istoriju umetnosti i savremenu vizuelnu umetnost i kulturu. Za to svakako zasluga pripada i jednom od osnivača Nagrade, Kulturnom centru Beograda, koji je od njenog ustanovljenja administrativno, organizaciono i produkcijski servisira. U tom vrednom kolektivu Gordana Dobrić je kao kustoskinja Likovne redakcije svih ovih godina zadužena za koordinaciju brojnih poslova u vezi sa Nagradom i to je obavljala i obavlja predano i profesionalno – i u “dobrim” i u “manje dobrim” godinama. Uz pomoć tima Centra sve u vezi sa Nagradom i svečanošću njenog uručenja održava se na zavidnom nivou.
Možda pojedine kolege koje govore u ime osnivača Nagrade “Lazar Trifunović” sa činjenicama nisu upoznate, možda nisu dovoljno upoznate, možda ne žele da budu upoznate… Kako-god: praksa u našoj maloj akademskoj zajednici u društvu u tranziciji je da se ne priznaju rezultati tuđeg rada. Sa sličnim iskustvom sa “ljutim protivnicima” sučeljavao se i Lazar Trifunović koji je prečesto svoje znanje i ideale istoričara umetnosti – ali i životne stavove – morao da brani i u “onom” društvu koje je ipak bilo znatno sređenije i u kojem je kultura imala manje beznačajnu poziciju. Važno je u tom smislu podsetiti da su supruga i sin Lazara Trifunovića blagonaklono dali odobrenje da stručna nagrada nosi njegovo ime te da su Ana i Mihailo Trifunović redovni gosti svakog 14. januara (rođendan Lazara Trifunovića) na svečanosti uručenja. Cenimo da je to od izuzetne važnosti kao satisfakcija u radu organizatora, a trebalo bi da je od značaja i za druge osnivače Nagrade i celu struku istoričara umetnosti. Jer Nagrada sa imenom Lazara Trifunovića postoji već 25 godina i deluje svojim prestižnim statusom u polju umetnosti i kulture…
Ali lako je uobraziti da si moralno i stručno superioran ili superiorna – kad sa distance posmatraš tuđe napore i nećeš ništa praktično da (u)radiš!
Bonus:
1. Iz govora Lazara Trifunovića na otvaranju izložbe Petra Lubarde 1969. (Priredili i montirali: Radonja Leposavić i Snežana Ristić):
2. Iz intervjua sa Bogdankom Poznanović 2006: o susretima sa Markom Ristićem 1962. i slici Maksa Ernsta “Sova”/“Dva goluba (Razgovarali, priredili i montirali: Radonja Leposavić i Snežana Ristić):
