Muzej savremene umetnosti – muzej javnog dobra i muzej zajednica
U toku konkursa za direktora Muzeja savremene umetnosti (MSU) u Beogradu, početkom januara ove godine, odlučio sam da obelodanim predlog o funkcionalnom direktorskom kolektivu, umesto direktora pojedinca. Pre nego što sam to uradio, iz MSU nam je rečeno da kolektivni model aplikacije ne bi bio u skladu sa Zakonom o kulturi i muzejskim Statutom. Iako je ipak bilo pravno moguće da samostalno konkurišem sa Predlogom, pa da naknadno ispred Upravnog odbora MSU i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije predstavim model direktorskog kolektiva, to nisam učinio zbog nekoliko razloga. Prvi razlog je pre svega taj što je Predlog zasnovan na promeni strategije MSU koju nije moguće izvršiti bez saglasnosti Upravnog odbora MSU, koji prema sadašnjem Zakonu o kulturi nameće svoju strategiju. Drugi razlog je bio taj da za tako kratko vreme nisam uspeo da se detaljno usaglasim sa kolegama, tako da nismo stigli da zajedničkim snagama doradimo kolektivnu verziju Predloga. Treći razlog je taj da je konkurs postavljen tako da onemogućava stranim državljanima i kolektivima da se uopšte prijave. Sva tri razloga su uticala na moju odluku da ne konkurišem na konkursu dokle god se ne obezbede pristojni uslovi da se nešto zaista može promeniti.
Naime, Predlog je takav da umesto pojedinca direktora treba da zaživi funkcionalan direktorski kolektiv sa kojim sam imao nameru da konkurišem. Zbog razloga koja sam naveo, postalo je jasno da su namere o kolektivnom vođstvu Muzeja (kakvo na primer ima Kunsthalle Wien koji vode WHW ili na primer Württembergische Kunstverein koji vode u tandemu Hans D. Christ i Iris Dressler, i mnogi drugi primeri u svetu) daleko od pravno-institucionalne logike kojom se po inerciji nose srpske institucije. Predlog koji obelodanjujem još uvek nije u potpunosti razrađen, ali ono što je važno naglasiti ovde je poziv za fundamentalnom promenom orijentacije Muzeja u smislu kolektivne participacije, orijentacije ka muzeju zajednica (community museum) i muzeja kao javnog dobra umesto praznog birokratsko-menadžerskog, elitističkog i etno-nacionalnog pravca koji se do sada pokazao da ne daje zadovoljavajuće rezultate. Pre svega planirao sam mnoštvo organizovanja izgradnje tima i strateških planiranja za zaposlene jer je njihovo aktivno učešće jedini način da se nova orijentacija razume na pravi način i da se ona kvalitetno sprovede.
Civilizacija u raljama: Marina Abramović – Od gerile do mejnstrima
Ako bi se, ukratko a svakako neophodno, izneli doprinosi Marine Abramović istoriji umetnosti i šire, koji proizilaze iz same izložbe i ukupnih saznanja o njenom umetničkom delovanju ja bih se opredelio, iz mnoštva, za afirmaciju, etabliranje i uvođenje performansa u mainstream bez obzira na njegovu kontroverznu recepciju u široj javnosti.
Uloga dece u porodici umetničke kontrarevolucije
1926. je godina. Malo mesto u post-revolucionarnoj Rusiji. Skupom nezadovoljnika postrevolucionarnim stanjem stvari predsedava Ostap Bender, preduzetni zanesenjak, a veliki kombinator, zapamćen kao najšarmantniji prevarant međuratne sovjetske književnosti; takođe nezadovoljan sovjetskom vlašću i sistemom. Okupljeni – na primer: bivši carski činovnik, razvlašćeni mali zemljoposednik, trgovac delimično povraćen u život i životnu formu NEPom, beli oficir koji se u poslednji čas dosetio da promeni uniformu (mada ne i ideje) i spasi glavu – pre nekoliko dana dobili su poziv za sastanak ogranka „Saveza mača i pluga“. Sve u vezi rešavanja jednog neodložnog patriotskog, a urgentnog i časnog zadatka. Iako svi u nadi da je u pitanju lokalni plan za opšti povraćaj na stare vrednosti odnosa vlastelinskog knuta i mužičkog pluga, iskustvo revolucionarnih i postrevolucionarnih dešavanja čini ih nepoverljivima i opreznima. Ukratko: dali bi sve ili mnogo za neku izglednu kontrarevolucionarnu stvar, ali dali bi i više da se to nikako i nigde ne sazna, barem dok se ta stvar ne ostvari. Ako treba, hiljade rubalja za stvar i još toliko za garantovanu tajnost. I, veliki kombinator, razumevajući se u male tajne ljudskih duša, a bivajući pritisnut finansijskim posledicama svojih prethodnih kombinacija, pretvara nepoverenje u poverenje, a opreznost u velikodušnost. Napetim i nervoznim akcionarima Saveza, saopštava šta je cilj njihove očekivane milostive podrške tj. donacije:
„U pitanju su deca…“ prozborio je svečanim tonom, značajno i vedro pogledajući sve buduće priložnike.
I gle – pare su zapljuštale, jer – kakvo olakšanje! Iskreno takmičarsko donatorsko oduševljenje je zavladalo, pa ko ne bi dao prilog za decu? Ko se tome može suprotstaviti ili tome zameriti ili prigovoriti?
Ostap Bender je nakon niza manje ili više sličnih kombinacija osvanuo jednog zimskog jutra na slobodnoj, kapitalističkoj strani reke Dnjestar, u ledeno mokroj bundi sa kilogramima zlatnog nakita i dragocenog kamenja u svim kombinacijama raspoređenim po udubljenjima, postavama, tajnim i javnim džepovima zimske građanske spreme. Da ne izgubi vreme razočaravajući se u kapitalizam i njime garantovanu slobodu preduzimljivog pojedinca pobrinuli su se rumunski graničari, zbog čega je još istog dana ponovo preplivao Dnjestar ali sa manje napora – natrag u socijalističko ropstvo, slobodan i rasterećen od buržoasko-preduzetničkog duha i materije.
U pitanju je dečiji pogled na svet
Kad smo već u Rumuniji, zavirimo u tamošnju post-revolucionaru kombinatoriku. Evo nas u Muzeju Revolucije u Temišvaru. Sve je počelo represijom nad Laslom Tokešom (László Tőkés), sveštenikom koji je do nedavno bio ugledni član EU parlamenta i još uglednijeg Fidesa. U muzeju koji je koncipiran i dizajniran da asocira na socijalističku nemaštinu i sivilo, dočaranim npr. ostavljanjem samo dva rebra na radijatoru u hodniku, iako se, kao u nekom counter-Potemkinovom selu, lepo vidi da ih je bilo desetak (slika 1b) jedna soba je posebno vedra i vesela. Ne ona koja je pretvorena u kapelu, ta je pre tek nadobudni take-over i martirizacija nastradalih tokom demonstracija (slika 1a).
Netipični junaci u netipičnim situacijama ili Svetlo-crveni talas* jugoslovenskog filma – Krsto Škanata
* Teza o “crvenom filmu” jugoslovenske kinematografje korisćena je u okviru projekta sa belgijskim studentima politikologije (i drugih društvenih nauka) o kome tekst govori, a van uobičajene dihotomije crvenog zvaničnog partizanskog filma i svojevrsne “reakcije” na njega u vidu disidentskog “crnog talasa”.
Kada smo birali filmove za belgijske studente, kao deo šireg umetničkog projekta „Misliti Jugoslaviju 20 godina kasnije“, a koji nije bio namenjen studentima umetnosti već, naprotiv, budućim politikolozima, sociolozima i istoričarima Slobodnog briselskog univerziteta (Univesité Libre de Bruxelles), pokušavali smo da se bavimo marginama, naborima, beleškama i ceduljicama prošlosti, odnosno svim onim napucima koje „zvanična istorija“ i druge naučne discipline neće obuhvatiti ili će proći prebrzo i olako pored njih. Naš putokaz u materijalima za izložbu, na primer, nije bila konačna “Rezolucija Informbiroa” iz 1948. godine kao ni zvanični odgovor našeg rukovodstva na nju („O stanju KPJ“) prenešena glasom reportera Miroslava Mire Mitrovića 22. juna u 20h sa talasa Radio Beograda Jugoslaviji i celom svetu, nego faksimili varijanti Titovih i Kardeljevih odgovora Staljinu i Molotovu, sa svim škrabanjima, precrtavanjima, žvrljotinama, komentarima i argumentacijskim oklevanjijma u njima. Metodologija (što je ponekad samo drugo ime za intuiciju) bila je da se pokaže radikalna jednakost na delu: pokazati da u procesu mišljenja i odlučivanja nema dvoklasne podele na znalce i neznalce, eksperte i početnike, profesore i učenike, aktere i posmatrače već da smo u besklasnoj liniji jednakosti svi uvek strastveni amateri – akteri mišljenja, spremni na singularne aproprijacije razrešenja datih situacija i kao takvi uvek sposobni za nemoguće. Za lutanje, grešku, isprobavanje, uvežbavanje, ali i za postavljanje novog aksioma u delo. Zato nas je, na primer, uz istraživanje oficijelne liste „narodnih heroja i heroina Jugoslavije“ (reč je o 1322 imenovana elitna borca i rukovodilaca NOB-a, od čega 91 žena, od ukupno 800.000 pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta), interesovalo upravo ko je, u građenju društva egalitarnih, izostavljen iz ovakve liste i iz koga razloga. Na neki način, zanimala nas je metaforička kutija izostavljenih, neklasifikovanih i škartiranih delova prošlosti Jugoslavije, koju smo pokušavali da nađemo. U “Arhivu Jugoslavije” je tako u jednoj od takvih „neobrađenih“ kutija čučalo pravo blago: u neposlatim pismima studenata ilegalnog „Crvenog univerziteta“ u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, među konfetama i mrvicama zvanične istorije promaljali su se crteži, karikature, zapisane dosetke i anegdote, marginalije života lepoglavskih zatvorenika a koje su sve horski i apartno, govorile o duhu jednog vremena i ravnopravnoj ulozi anonimnih i manje anonimnih glasova u njemu. Tako su ciljevi naših traganja uz zvanične rezolucije postale i „nezvanične“ i neobjavljene fusnote jednog vremena. Mimo oficijelnog sećanja istoriografije i “fikcija sećanja” pojedinaca.
Od slobode do slobode: SUZDRŽANA ENERGIJA – ILIJA ŠOŠKIĆ
Ostao sam slobodan u kreativnom smislu. Radim šta mi dođe na pamet, beležim, pišem. Nikoga ne slušam…
Ilija Šoškić
Kada se retrospektivna izložba jednog umetnika, u ovom slučaju Ilije Šoškića, postavi u dva muzeja, a skoro četvrt veka posle njegovog jedinog kompleksnijeg predstavljanja u Srbiji, onda je jasno da je razbijen stereotip o kumulativno sticanom pravu na retrospektivu. To znači da su kustosi imali ozbiljne razloge da ukažu na umetnika čiji je rad čak i užoj struci manje poznat, a čiji se značaj ipak meri evropskim parametrima. O razlozima Šoškićevog odsustva sa scene, to jest njegovog retkog pojavljivanja mogla bi da se izvede studija slučaja. No 1995. neposredno nakon nastupa na izložbi Prirodno u centralnoj Evropi (Budimpešta, 1994. / kustos Biljana Tomić) Ilija Šoškić je imao veliku izložbu u Vršcu (KC Konkordija, 1995. / kustos Živko Grozdanić Gera), u prostoru gde je baš započet (1994.) najznačajniji postjugoslovenski projekat – Jugoslovensko bijenale mladih. Osam radova, postavljenih u sedam odvojenih prostora pod zajedničkim nazivom Disciplinovani poezis, i danas vibriraju postkonceptualnim minimalizmom, što ovu vrstu radova principijelno dovodi u vezu sa njegovim najznačajnijim radom maksimalna energija – minimalno vreme budući da on kroz čitav svoj opus veoma precizno balansira dihotomije; maksimalno–minimalno, monumentalno–konceptualno, vidljivo–nevidljivo, kreativno–destruktivno, geometrijsko–filozofsko, savremeno–istorijsko itd.
Implantacije vs. implementacije – III deo
Drugi deo teksta videti ovde.
Štukatura
Pokušaj da se razgovorima nekako izobraze i razmrdaju komfor i konformizam izložbe nije prošao slavno. Zvezda partibrejkinga na razgovoru u vezi rada Borisa Postnikova je bila jedna borbena profesorka sa FMK. Dobivši reč obrušila se žestinom i žustrinom štuke (plivajuće) na vladajućom monotonijom i komforom uspavane paneliste. Moderatorka Jelena Lalatović je pokušala da je prizove feminističkoj solidarnosti, apelovala na neke njene davne tekstove i tamošnje stavove ali profesorka je nastavila da pegla i vergla svima i svakom o svemu i svačemu, sjajno ilustrujuću break-neck kompeticiju različitih frakcija srednjeklasnog kognitarijata. Tu se ona trenutno profesorujuća frakcija oseća očigledno ugrožena bilo kakvim pokušajima ekspertize, edukacije ili kritičkog mišljenja van (privatno-)univerzitetske pridikaonice. U borbi za opstanak i dominaciju na tržištu akademskih znanja-imanja obavila je očekivane ofanzivne operacije: diskvalifikovala je mlađe sagovornike sugerišući da im da u njihovim godinama ni ne mogu imati dovoljno raznoraznog znanja (koja se valjda stiču na njenom kursu), manipulisala i bombardovala skup konfuznim stavovima i podacima podižući mulj kroz koji se više nikakav racionalni argument nije dao nazreti; tvrdila da je tekst neprisutnog kolege glup, ili loš, svejedno. Kao neka turbo babaroga je raspršila nesigurne i nepripremljene organizatore i da ne beše par razložnih komentara samog Postnikova stvarno bi bio veliki blam. Ovako je bio samo transfer blama.
Drugi razgovor koji pominjemo je onaj sa Lidijom Krienzer-Radojević. Predstava o temi koju je obradila sa Anom Podrvršič (pojednostavljeno rečeno: slovenačka omladina kao avangarda neoliberalizacije) u kritičkoj javnosti Srbije je uglavnom bila a u mnogome i ostala uslovljena: ili snobovskim divljenjem virtuoznim antikomunističkim (antitotalitarnim wannabe antisistemskim) nestašlucima i šarenišu kultur-ideološkog repertoara raznih inkarnacija SSO Slovenije kao inkubatora buržoaski shvaćenog civilnog društva; ili četničko-mitingaškim doskočicama i prostaklucima; ili akceleracijom svakojake mržnje, paranoje i ratnohuškačkog iživljavanja na stranicama ugledne Politike – posebno u tada čuvenoj rubrici Odjeci i reagovanja (danas autsorsovane npr. u novine Informer). Krienzer-Radojević je otvorila vrlo razumne i poučne rakurse kritičkog posmatranja date teme, nudeći, kroz ideološku analizu glavnih aktivističkih i teorijskih (a time i klasnih) borbi i tokova u Sloveniji mogućnost refleksije istih tokova i u ovdašnjim političkim akcijama i reakcijama (jer i sve nabrojane predstave su reflektovale pozicije frakcija ovdašnje srednjeklasne publike i kritike) ali, da skratimo, jednostavno nije imala ambicioznije slušaoce i sagovornike u publici. (Ako izuzmemo dužu tiradu šezdesetosmaškog korifeja Dragomira Olujića Oluje, u obliku ponornice reči i smisla, u kojoj postepeno nestaju tokovi teza i njihovih objašnjenja a zatim i proširena objašnjenja tih objašnjenja. Verovatno je da se ovom metodom postepenog iščezavanja narativa Olujić branio u istražnim postupcima, efikasno rasipajući pažnju i uspavljujući reflekse i interesovanje istražitelja, pa mu je vremenom prešlo u naviku?)
Implantacije vs. implementacije – II deo
Prvi deo teksta videti ovde.
Izlagački komfori i konformizmi
Treba napomenuti da se izložba u tekstu u vodiču predstavlja kao (tako reći) ilustracija knjige-kataloga od nekih 250 strana, čime autori od publike kao da očekuju da ista bude pročitana da bi se shvatila celina teze projekta i poruke izložbe?! Razume se, teme su obimne, raznovrsne i kompleksne, ali ako to sve mora da se pročita, čemu uopšte izložba? Možemo biti zagovarači i pristalice principa slikovnice ali slikovnica ne može imati 20 slika a 200 strana teksta. Podvucimo, ovde ne govorimo o kapacitetu i kvalitetu pojedinačnih radova, tekstova i analiza, kao ni o celini projekta već o samoj izložbi kao mediju projektnih teza ili rezultata.
Implantacije vs. implementacije – I deo
U očekivanju otvaranja izložbe o “protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma“ bilo je opravdanog optimizma i radoznalosti. Kako će jedan već iskusan kustoski, aktivistički i produkcijski tim obuhvatiti i obraditi dobro odabranu i definisanu temu? Svakome ko se bavi i zanima aktuelnom politikom, jasno je da se upravo u protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma, kao i u nevoljnosti, nesposobnosti ili prosto zlonamernosti političke i intelektualne elite prilikom njihovog – bilo u ondašnjem ili sadašnjem vremenu – definisanja i tumačenja, krije veliki politički kapital i propagandni resurs anti-socijalističke ere i hegemonije. Relativno velika očekivanja bila su uslovljena kako poverenjem u autorke i autore obavljenih istraživanja i same izložbe, tako i dosta bitnim i produktivnim postignućima kritičke prakse i teorije po ovoj temi, na doduše marginalizovanoj ali diskurzivno stabilnoj i čujnoj levici u gradu, zemlji, regionu (levici – u kolokvijalnom smislu te reči). Sa mesta takvih očekivanja vrši se osvrt na ovaj projekat, dakle sa tačke gledišta potencijala i imperativa koji su stajali pred autorskim timom, namerenim da izabranu tematiku razmatra i prikaže (i) u formatu izložbe, što je, naglasimo, donekle i pionirski pokušaj, vredan svake pažnje i podrške. Uslovi koncipiranja i produkcije ovog projekta su, u smislu njihovog objašnjenja, bilo u katalogu, bilo tokom vođenja kroz izložbu i tribinskog programa, ostali relativno nepoznati (publici). Konkretni produkcioni i tematski okvir projekta (godišnjica izložbe „Pertej“) bio je skoro neprimetan u samoj izložbi zbog čega će i u ovom tekstu biti pretežno i zanemaren. Kao prevashodni kriterijum za sagledavanje i razmatranje rezultata, izdvajamo, u datim kontekstualnim okolnostima, kapacitet projekta da doprinese razvoju kako aktivističke tako i opšte-društvene imaginacije i motivacije za politizaciju i politički rad. Taj kriterijum je primenjen u kritičkim promišljanjima i (u konkretnom slučaju svakako zakasnelim) predlozima i sugestijama, moguće upotrebljivim za eventualni budući rad na ovakvim projektima.
Podsetnik na istoriju institucionalne kritike u Srbiji (verzija druga)
Institucionalna kritika kao „ispitivanje društvenih ili institucionalnih uslova uokviravanja” podrazumeva epistemološki karakter jer „analizira”, otkriva i izlaže svet umetnosti kao objekat svoje kritike. Institucionalna kritika je specifičan odnos umetnosti i društva u kojem su „strukture i logike sveta umetnosti otkrivene” tako što je preispitivan illusio, Burdijeov termin za kolektivno investiranje i verovanje u čitav vrednosni sistem neke strukture. Polazna tačka institucionalne kritike je potencijal umetnosti da postane javna diskusija o društveno-političkim problemima, koja će stimulisati relacije koje do tada nisu stimulisane kroz (re)artikulaciju sopstvene pozicije. Ona je kanonizovana unajmanje tri istorijska talasa u poslednjih četrdesetak godina, pošto je kreativni subjekat moderne estetike bio zamenjen institucijom, tj. njenim uslovima i parametrima izlaganja, kao temom i objektom dekonstrukcije.
