Od pećina Laskoa do Centra za otvorenost i dijalog: Otkrivanje i raspećinjivanje Edija Rame (II deo)

 

Prethodni deo teksta videti ovde.

 

 

Brisanje i reprodukovanje/ Divide et impera

Tirana je za vreme Edija Rame, nezavisno od oslikanih fasada i brisanja nakaradnih  nezakonito podignutih zgrada u glavnim ulicama grada, doživela neku vrstu arhitektonske bulimije. Očišćene i šarene zgrade glavnih ulica maskirale su privatne, nezakonito podignute zgrade koje su okupirale javni prostor unutar četvrti, iza fasada. Tirana se za jedanaest godina, koliko je Edi Rama bio gradonačelnik, i pored toga što je gradska uprava „očistila“ 123.000 tona betona, proširila za najmanje 50%, u smislu zgušnjavanja zgrada, kao da opštinske vlasti nisu ni postojale. Zeleni prostor je spao na oko 0,82 kvadratna metra po osobi, što je najniži procenat u Evropi.

Stanovnici Tirane u doba Edija Rame žrtvovali su svoj javni prostor zbog fasada. Ali, kako kaže Edi Rama: „Mi brinemo o čeonoj strani zgrada, a vi građani brinite o pozadini“, ⁽¹⁾ kao da  je „pozadina“ neka vrsta Divljeg Zapada, koji kolonizuju banditi i oligarsi, što se već desilo u Tirani tih godina.

Edi Rama je optuživan za korupciju u raznim slučajevima (za legalizaciju se, prema tvrdnjama opozicije, plaćalo oko 20% cene svake zgrade, za potplaćivanje opštinske administracije), ali, nije doneta nijedna jasna sudska presuda. Međutim, nezavisno od toga šta se može očekivati od albanskog sudskog sistema, najvažnija stvar koja se uočava u toj akciji jeste da je – kako to kaže Edi Rama – „to bila politička akcija sa bojama“. Pored toga, on tu akciju stalno povezuje sa finansijskim profitom komercijalnih preduzeća smeštenih u tim zgradama i konsekventnim plaćanjem taksi opštini. Tako da se, bez spekulacija oko tačnosti ili netačnosti optužbi u vezi s Raminom korumpiranošću, zasigurno može reći da je Ramina akcija klasičan čin kognitivnog kapitalizma.

 

Okret zavrtnja

Edi Rama je od 2013. premijer Albanije. On zapravo kontroliše sve urbanističke i arhitektonske projekte u zemlji. Iz tog razloga, njegova izvršna vlast 2014. stavlja Atelje Albanija (Atelier Albania), entitet bez pravnog statusa, u nadležnost Ministarstva prostornog razvoja i turizma, koje kontroliše sve urbanističke i arhitektonske projekte u zemlji (tenderi, takmičenja, otvoreni pozivi, itd.) i određuje njihovu formalnu upravu, zahteve i sve članove žirija. Jasno je da se u tom slučaju ne suočavamo s nekom spekulacijom, već sa odlučnom institucionalizacijom neposredne kontrole svih urbanističkih i arhitektonskih investicija u zemlji.

Atelje Albanija je kreacija Džordža Bruhmansa (George Brugmans), direktora Međunarodnog arhitektonskog bijenala u Roterdamu (IABR) i belgijskog arhitektonskog studija 51N4E (lični prijatelji Edija Rame i Anrija Sale, koji su projektovali TID toranj ⁽²⁾ u centru Tirane, na glavnom gradskom trgu).

Možda će nealbanskom čitaocu zvučati čudno da jedan čovek kontroliše urbanističke i arhitektonske projekte u nekoj zemlji, tako što za njihovu implementaciju direktno bira neki internacionalni entitet, kao što je Atelje Albanija. Međutim, to je sasvim moguće, u šta sam se lično uverio kada sam u junu 2016. ⁽³⁾ napisao email direktoru Bruhmansu, koji je u svom odgovoru priznao sledeće:

Atelje Albanija je bila moja lična inicijativa, a time i IABR-ova – logična stvar za mene, budući da smo u to vreme vodili predstavništva Ateljea u Istanbulu, Sao Paolu i Holandiji. Mislio sam da bi instrument Ateljea bio veoma koristan u albanskoj situaciji, imajući u vidu potrebu za dubokim promišljanjem novog, održivog prostornog razvoja i politika planiranja. Doveo sam 51N4E i zajedno smo objasnili koncept Ediju Rami. Sve to se desilo na sastanku „Sledeće generacije Albanije“ (Next Generation Albania), u Tirani, u avgustu 2013, pre zvaničnog formiranja vlade Edija Rame. Nakon toga, o konceptu smo diskutovali sa Edijem Ramom, zamenikom premijera Nikom Palešijem (Paleshi) i ministarkom za urbanizam Eglantinom Đermeni (Gjermeni), da bi Atelje onda bio otvoren u prvim mesecima 2014.

Direktor IABR je takođe bio ljubazan da mi pošalje knjigu Metabolizam Albanije (The Metabolism of Albania: Activating the potential of the Albanian territory, 2016), u izdanju Ateljea Albanija. Međutim, kada su usledila pitanja o transparentnosti, ⁽⁴⁾ kontradiktornom i površnom konceptu, ⁽⁵⁾ sukobu interesa, ⁽⁶⁾ izostanku konkursa za poziciju koju je Atelje Albanija okupirao unutar nacionalne javne ustanove, apsolutnom nedostatku javne rasprave pred svaki projekat i rizicima džentrifikacije i/ ili kolonizacije jedne složene kulturne teritorije kao što je Albanija, odgovor predstavnika IABR ili njegove sekretarice, glasio je:

Nažalost, gospodin Džordž Bruhmans u ovom trenutku nema vremena da odgovori na Vaša pitanja, budući da je veoma zauzet pripremama za IABR 2018. Pored toga, IARB se povukao iz Ateljea Albanija. Prezentacija na IABR-u 2016 bila je poslednja stvar koju je IABR uradio za Atelje. Nažalost, mi Vam ne možemo više pomoći. ⁽⁷⁾

 

Nezavisno od očiglednih sumnji o korupciji, u ovom slučaju je važno primetiti sličnosti Atelja Albanija sa fašističkom SVEA ili Građevinskim institutom iz socijalističkog perioda, ali, što je još važnije, i smernice daljeg razvoja. Atelje je zapravo sinteza SVEA, u smislu nesporne stručnosti stranaca da utiču na teritorijalnu kontrolu, i Građevinskog instituta, u smislu teritorijalne discipline, ali i njihov savršeni razvoj, u idealnoj sintezi. Moglo bi se reći da Atelje Albanija, koji su stvorile dve strane institucije, koristi kao nešto uobičajeno stranu, nespornu „umetnost“ par excellence, kao i fašistička SVEA, potencirajući dalje disciplinu socijalističkog realizma (koji u arhitekturi, iz prethodno navedenih razloga, u socijalističkom totalitarizmu još nije bio tako kategoričan), ne zbog nametanja discipline (kao socijalistički režim), niti zbog uticaja (kao SVEA), već zbog neposredne kontrole teritorije. Prema tome, svaki projekat koji izađe iz Ateljea je umetnički i politički funkcionalan za teritoriju koja će od njega imati samo korist.

 

Raspećinjivanje Edija Rame

Kao što se može primetiti, pričamo o infrastrukturi političkog i umetničkog sistema koji je izrastao paralelno s ličnom umetničkom i političkom karijerom Edija Rame. Veoma malo kritičara vidi Edija Ramu u laboratorijskoj perspektivi kognitivnog kapitalizma, koji je s njim u Albaniji ostvario dalji i jedinstven korak u pogledu kontrole društva, ⁽⁸⁾ i koji u polju umetnosti – par excellence polju otpora, kako ga zamišlja Delez ⁽⁹⁾ – nalazi poslednju teritoriju koju treba okupirati.

Edi Rama nije kao Musolini, koji je uticao na italijanske racionalističke arhitekte; nije ni kao Hitler, koji je uticao na Alberta Špera (Albert Speer) ili Leni Rifenštal (Riefenstahl); nije ni Žorž Pompidu (Georges Pompidou), koji otvara vrata savremenoj umetnosti; nije čak ni kao Enver Hodža, koji diktira i disciplinuje društvo kroz socijalistički realizam, kao jedinu „dobru umetnosti“ za socijalističko društvo; Edi Rama je nova figura, koja predstavlja kapitalističku kognitivnu kontrolu, što čini svakim svojim postupkom u umetnosti i politici – istovremeno, odmah, imanentno.

Naravno, dobro su poznate njegove skice, njegova umetnička i politička promišljanja, koja odmah postaju izvršne odluke, i zbog toga se može proglasiti za „oličenje prisutnosti uma“. ⁽¹⁰⁾

Kognitivna kapitalistička mašina koja stoji iza Edija Rame, koja nas informiše, konformiše i deformiše o priznanju koje stiče širom sveta – a da pri tom ne objašnjava u potpunosti Ramine laboratorijske aspekte – ponekad se zove Anri Sala (svetski poznati savremeni umetnik), Hans Ulrih Obrist (svetski poznati kustos) Marian Goodman Gallery, ⁽¹¹⁾ Galerie Michael Schultz, ⁽¹²⁾ Tate Modern, ⁽¹³⁾ itd. Drugim rečima, ta mašina je gotovo maksimalan izraz svetskog umetničkog sistema.

Ta mašina promoviše Edija Ramu umetnički i politički. Sistem nastavlja da promoviše savremenu verziju misteriozne umetnosti iz pećine, koju predstavlja lična kancelarija Edija Rame, u sedištu njegove vlade, u okviru Centra za otvorenost i dijalog ⁽¹⁴⁾ (COD, izložbeni prostor otvoren 2015, koji se nalazi u prizemlju zgrade).

 

Bliži pogled na kancelariju Edi Rama u zgradi Vlade (videti zidove na slici u prethodnom delu teksta), ukazuje na pomamu da se vlastitom umetnošću ispuni reprezentativni politički i umetnički prostor, koji je najpre obeležio italijanski fašistički arhitekta Gerardo Bozio (Gherardo Bosio), koji je tokom četrdesetih godina prošlog veka sprovodio Musolinijevu kolonijalnu i imperijalističku politiku; a zatim i Enver Hodža, preko oca Edija Rame i drugih albanskih vajara (vidi bareljef u fusnoti 4. u prethodnom delu teksta), koji je tokom sedamdesetih godina ostvario želju za socijalističkom demarkacijom tog zdanja. To zdanje, kao i sama kancelarija Edija Rame, jeste neka vrsta psihotičnog prostora, koji otkriva nešto sasvim suprotno od onoga što pokušava da pokaže: nedostatak, prazninu, odsustvo umetnosti i/ ili politike. U istoriji umetnosti ta pojava je poznata i iz venecijanskog slikarstva XV veka. Te slike izražavaju nesigurnost stanovnika Venecijanske republike u pogledu vere i papske države, kao institucije koja predstavlja Boga. Sveštenstvo je imalo običaj da naručuje tu vrstu umetničkih radova jer je verovalo da kroz njih može da demonstrira „otelotvorenje prisustva“, ⁽¹⁵⁾ u koje su Venecijanci sumnjali.

Još bliže se mora ispitati premijerov COD, koji bi se mogao smatrati za lepu akciju, koja je trebalo da obezbedi novi prostor za albanske umetnike. Ali, iste godine kada je otvoren COD, vlada Edija Rame je Nacionalnoj umetničkoj galeriji dodelila 25.000 dolara godišnje, što je manje od troškova postavljanja umetničkog rada Filipa Parenoa (Philippe Parreno), Marquees, koji sija na ulazu u Centar za otvoreni dijalog. Naravno, direktor Nacionalne umetničke galerije, izabran i imenovan, kao što je pomenuto, direktno od Edija Rame, nije protestovao, iako je jedini preostali godišnji događaj od značaja za savremenu umetnost, „Onufri“, deo programa Nacionalne umetničke galerije, izbrisan, po prvi put u dvadeset godina, zbog nedostatka finansijskih sredstava, koja ukupno iznose oko 10.000 dolara.

 

 

U tom smislu, čini se da Albanija doživljava pravu postdelezovsku viziju:

Tim institucijama je odzvonilo, bez obzira na njihov rok trajanja. To je samo pitanje poslednje pričesti i držanja ljudi uposlenima, do ustoličenja novih snaga, koje već kucaju na vrata. To su društva kontrole, koja prolaze kroz proces zamene disciplinatornim društvima. ⁽¹⁶⁾

Na taj način, mašina kognitivnog kapitalizma još jednom pokazuje svoje staro-novo lice:

Facijalnost vlada materijalno nad celom tom konstelacijom značenja i tumačenja (psiholozi su naširoko pisali o bebinom odnosu prema majčinom licu, a sociolozi o ulozi lica u masovnim medijima i reklami). Despotski bog nikada nije krio svoje lice, daleko od toga: načinio je sebi jedno, ili čak više njih. Maska ne krije lice, ona jeste lice. ⁽¹⁷⁾

Zato ne treba da se čudimo kada vidimo da Edi Rama koristi umetnost za političko delovanje na fasadama, ne skrivajući lice despotskog boga, zato što to jednostavno „jeste lice“ – lice apstraktne mašine kapitala, koja kontroliše kodifikacijom svega (akronim COD-a, Centra za otvoreni dijalog, možda ukazuje upravo na kodifikaciju).

 

A novi despot Tirane, kao Hron, psihotično fiksiran upisivanjem svog „imena u istoriju“, ⁽¹⁸⁾ nastavlja da, svojim „smelim potezima četkice“, ⁽¹⁹⁾ briše hiljade Roma i Romkinja iz njihovih kuća, ⁽²⁰⁾ ili da „stvara prostor, tamo gde naizgled nema ničeg“, ⁽²¹⁾ zbog džentrifikacije ⁽²²⁾ i profita građevinskih oligaraha iz Tirane. Neoliberalni Hron kognitivnog kapitalizma, koji je u Albaniji šef Socijalističke partije, nastavlja da produbljuje strahoviti nedostatak albanskih sindikata i radničkih udruženja, pred Konfederacijom italijanskih industrijalaca, da bi ove druge privukao u svoj devičanski raj za lak profit, ⁽²³⁾ bez obzira što deca ili odrasli radnici umiru, ⁽²⁴⁾ dok Edi Rama, Umetnik, promoviše sebe širom Velike Jabuke (Njujorka). ⁽²⁵⁾

 

Kao zaključak, reči Žila Deleza još uvek mogu da prosvetle:

U najopštijem smislu, tvrdimo da postoje dva načina na koje se može pozivati na „neophodnost razaranja“: onaј pesnički, koji govori u ime kreativne sile, sposoban da sruši sve naredbe i reprezentacije u cilju afirmacije Razlike, koja se nalazi u stanju permanentne revolucije, karakteristične za večiti povratak; i onaj svojstven političaru, koji iznad svega želi da porekne ono što se „razlikuje“, da bi sačuvao ili produžio uspostavljeni istorijski poredak ili da bi uspostavio neki istorijski poredak koji već počinje da u svetu okuplja oblike svog predstavljanja. To dvoje se može podudarati u nekim naročito burnim trenucima, ali nikada nije isto. ⁽²⁶⁾

 

 

Prevod: redakcija DeMaterijalizacije umetnosti, lektura i korektura Aleksa Goljanin i redakcija.

Redakcija se zahvaljuje Sezginu Boyniku i autoru.