Rečnikom tehnologije ću se baviti prevashodno iz ugla savremenosti i savremenih manifestacija tehnologije, kao i iz ugla postavke izložbe posvećene muzealizaciji Rečnika tehnologije (1), koja je u galeriji Pro3or trajala od 16. do 26. januara ove godine. Na izložbi su, između ostalog, bila postavljena dva rečnika: na jednoj strani Rečnik tehnologije a na drugoj odlomak iz mog Rečnika neologizama kontrarevolucije 21. veka (koji je inače samostalan projekat a ovde je u funkciji ilustracije evolucije tehnologije). Smatram da su u oba slučaja u pitanju rečnici dve različite vrste tehnologije i dve različite kontrarevolucije: Rečnik neologizama kontrarevolucije se svojim satiričnim tonom ograđuje od tehnologije koju nastoji da opiše dok je Rečnik tehnologije protokom vremena od mikrorevolucionarnog postao kontrarevolucionaran, uprkos namerama svojih tvoraca. Tehnologiju pak posmatram metaforično, kao manipulisanje raznovrsnih elita kolektivnom svešću pomoću raznolikih tehnika ili sredstava.
Rečnik tehnologije u većini svojih odrednica anatemiše oblik koji je za njega “delovanje tehnologije u mediju: mediju mišljenja (pojam) ili mediju telesnosti (rad)” (2). Činjenica je da u naše vreme tehnologiji nisu potrebni oblici da bi bila delotvorna. Upravo suprotno, bezobličnost ili hibridnost, eufemistički rečeno, karakteriše celokupan naš mentalni i egzistencijalni pejzaž koji opstaje na podlozi nedostatka pojma i neproizvodnog rada (primer predstavlja sektor usluga). Hardver odumire u korist softvera; nekadašnji dijalektički materijalizam je preko prelazne postmodernističke faze simulakruma, ustupio mesto dematerijalističkom naturalizmu. Iz tog razloga se Rečnik neologizama kontrarevolucije nalazio na staklu, simbolično postvarenom nemestu kao paradigmi našeg doba.
Svojevremeno se Rečnik tehnologije s pravom zalagao za ukidanje monolitnog, neupitnog, modernističkog istorijskog narativa, protiv istorije kao “otuđenja života u oblik ili ličnosti u medij” (3). Danas svedočimo umnoženim, mnogobrojnim istorijama koje su uveliko rastočile modernističku linearnu istorijsku naraciju. Budući da one međusobno pobijaju jedna drugu, retko konsultuju činjenice, ne poseduju epistemološku razinu niti pretenduju na normativnost – zapravo nemaju oblik. One se na tržištu značenja slobodno i ravnopravno nadmeću kao varljiva sećanja, poput bilo koje druge robe. U Rečniku neologizama kontrarevolucije postoji odrednica koja imenuje ovu situaciju pod nazivom nihilacionizam, a nastala je od reči nihilizam i nacionalizam. Nihilacionizam je ime za politiku koju danas zastupaju one sebesvesne državotvorne zajednice koje su prerasle sopstvenu jučerašnjicu ali nisu dorasle sopstvenoj današnjici. To su oni koji više vole ništa ako je naše, nauštrb svega ukoliko je tuđe.
Dalje, Rečnik tehnologije je najavio Novi talas i postmodernizam koji je, između ostalog, obojen svojevrsnom krizom Novog pa time i budućnosti. Posmatrajući taj period sa razdaljine od nekoliko decenija, čini mi se da je postmodernizam bio neka vrsta bure u čaši vode ili tek kemp varijanta modernizma. Kako kemp nema službenu definiciju, za potrebe ovog teksta kemp određujem kao one pojave u kulturi koje odlikuje višak samosvesti a manjak inventivnosti.
Zbog toga društvene i umetničke proizvode kemp provenijencije karakteriše visok stepen eklekticizma pomoću koga se više ili manje uspešno nadoknađuje odnosno skriva pomenuti nedostatak. Za kemp su naročito bitni oni kulturalni vidovi koji za aktuelnu mejnstrim kulturnu recepciju predstavljaju anahronizme. Tako je Rečnik tehnologije upotrebio vizuelni identitet srpskih srednjevekovnih rukopisa, obično religijske sadržine, citirajući između ostalih i autore poput Justina Popovića. Ili je insistirao na mitu o predmodernoj organskoj zajednici, varvarima, “neobrazovanim a političnim ličnostima” itd. To je u vreme poznog socijalizma i sekularizma delovalo kao predmodernistička i protopostmodernistička provokacija koja se u velikoj meri zasniva na proizvodnji inovacije bez pribegavanja invenciji. Ironija je u tome što su u međuvremenu mnoge od vrednosti koje je zastupao Rečnik tehnologije postale sveprisutne tako da je sada situacija (ponovo) obrnuta: jugoslovenski socijalizam i sekularizam kao i jugoslovensko samoupravljanje predstavljaju kemp provokaciju u odnosu na dominantne kulturne tokove, kako na lokalnom tako i na globalnom planu. Bauk komunizma opet luta svetom. Iako smo “zvanično” izašli iz postmodernizma, iz navedenih razloga mi se čini da se i dalje krećemo u postmodernim okvirima. Još uvek se na mestu budućnosti lažno predstavlja prošlost, maskirana čas živopisnom “nerazumljivošću” čas hinjenom ideološkom izvesnošću. Oskudevamo samo u vizijama budućnosti pod njenim sopstvenim imenom. U Rečniku neologizama kontrarevolucije na to implicitno ukazuje negativno određenje budućnosti kao futuromalije, složenice nastale od lat. reči futurum, buduće vreme i grčke reči anomalia, koja označava nepravilnost. Futuromalija imenuje budućnost koja nam se nudi ili kao sporedni produkt, neuspeh nauke (tehnologije vladanja) ili kao posledica potcenjivanja prošlosti koja se sada vraća da naplati svoje.
Rečnik tehnologije optužuje Dečake ili tehnologe (Devojčice izgleda u to vreme nisu zasluživale ni prekor) za prestup koji čine prema životu tako što ga – osmišljavaju. „Svako mišljenje nužno je amneza. U naporu da oblikuje stvarnost mišljenje stvara ogledalo i nestaje sve više i više među njegovim likovima ne znajući samo da nađe put nazad. Kada se seti (varvari) da je refleksija, da ne-postoji, mišljenje tada ukidajući sebe dolazi do stvarnosti. Njegova granica je život.” (4) Mišljenje je dakle amnezija, način na koji se život samozaboravlja. Iz toga kao da proizlazi da misliti znači patvoriti život. Ovakav stav se može shvatiti kao postavangardistička, kontrakulturna iritacija usmerena ka prevazilaženju okoštalih formi mišljenja, sve dok se ne pojave oni koji ga doslovno sprovode u praksi. A danas se upravo to događa: Mislim dakle postojim se pretvorilo u Ne mislim dakle postojim. Današnji tehnolozi se i ne pretvaraju da misle, naprotiv. Oni su davno odbacili prosvetiteljstvo kao naivnu apologetiku napretka i sada tendenciozno nastoje da pomešaju prosvetiteljstvo i prosvećenost kako bi odbacili i ovu drugu, ali ne kao još jednu ideološku zabludu već, dovoljno ironično, upravo kao smetnju napretku (i/ili poslušnosti). Zbog toga su najveći neprijatelji prosvećenosti naših dana ekspanzija različitih naučnih inženjeringa, vaskrsli, ne tako različiti, glokalni verski dogmatizmi kao i masmedijska kontaminiranost. Takođe, postmodernizam nas je naučio da iako možda ima neupotrebljivog znanja, nema neupotrebljivog neznanja. O tome govori odrednica sokrateska iz Rečnika neologizama kontrarevolucije. Sokrateska je nastala od reči Sokrat i groteska, kao inkluzivna varijacija Sokratove sentence Znam da ništa ne znam. Ona sada glasi Znam da ne umem da ne znam a odnosi se na one savremenice/ke koji ne veruju u (ne)znanje, budući da se svako neznanje tumači kao diskriminisani oblik znanja.
Glavni lajtmotiv koji se provlači kroz ceo Rečnik tehnologije jeste poziv za razbijanje ogledala nakon čega treba da se pojavi prava Ličnost kao suprotnost Dečaku. Ličnost je pak “volja za život koja je u svom iskustvu savladala sve oblike i završila kretanje u svim medijima…Kretanje (tehnologija: istorija) ukinuto je u ličnosti čija je jedina osobina po-stojanje. Ličnost nema oblik (mada je on njena sila), već lice: dovršena smrt i ostvareni život” (5). Ličnost po Rečniku nastaje kao nereflektovana stvarnost u svetu posle ogledala. Međutim, ovde valja primetiti da mi već živimo u svetu posle ogledala: sopstvena ogledala nismo razbili nego imobilisali tako što smo ih progutali. Pod tim podrazumevam ono što sam u katalogu ove izložbe nazvala nedodirljivim realizmom, koji zahvaljujući tehnologiji u nemetaforičnom smislu reči, sve više postaje naša egzistencijalna mera. Naime, nije teško zamisliti dan kada će recimo prestati da se koriste bilo kakve lične isprave jer će se identifikacija obavljati na osnovu našeg DNK pomoću DNK čitača, koje će posedovati sve institucije. “Spoljašnje”, ogledalne manifestacije naših ličnosti, naša lična dostignuća, sklonosti i ukusi verovatno više neće biti presudni za našu prepoznatljivost. Umesto toga, svako će i doslovno biti prepoznat na osnovu nesvodive, njoj/njemu zapravo nedostupne jedinstvenosti. To će predstavljati novu i daleko radikalniju metafiziku prisustva od one koju predlaže Rečnik tehnologije. Uistinu o takvim individuama, usled njihove zagarantovane i nepojmljive mikroposebnosti, neće biti potrebno reći bilo šta drugo do da po-stoje. Na taj način posle odustajanja od preživelih oblika prisvajanja u kulturi (za šta se zalaže Rečnik tehnologije), dolazimo do odustajanja od “preživelih” psihofizičkih kontinuuma zvanih individue u korist emancipacije njihovih gena. Prema tome odricanje od autorstva i anonimnost stvaralaca Rečnika koje je u kulturi najavio još Bartov esej o smrti autora, deluje kao sitničavi elitizam. Jednu artikulaciju te teme nudi slivenica unikobuloza iz Rečnika neologizama kontrarevolucije, koja je nastala od reči unikat i nebuloza. Ona imenuje veoma visok status koji već današnje društvo pripisuje nedostatku kvaliteta kao neesencijalističkom, beskompromisnom vidu kvaliteta.
Na kraju, može se postaviti pitanje šta se to ovom izložbom muzealizuje s Rečnikom tehnologije. Da li je to lepa ambalaža jedne bivše pobune kemp orijentacije, koju je pojelo vreme? Ili je to „proročanstvo” koje se u toj meri ostvarilo da je prevazišlo svoje „proroke’’? Da li povodom povratka Rečnika tehnologije iz zemlje zmajeva, iz svoje „samoskrivljene transistoričnosti”, možemo da baštinimo duh otpora kao takav, koji nadilazi istorijski uvek kontingentna i nedovoljna sredstva? U tom slučaju, mislim da bismo mogli da se založimo za osnivanje neke vrste Muzeja otpora u kulturi, u kome bi i Rečnik tehnologije imao svoje legitimno mesto.
Tekst je sažetak izlaganja autorke na tribini Šta to muzealizujemo s Rečnikom tehnologije, održanoj 23. januara 2018 u galeriji Pro3or.
