U jeku 56. Oktobarskog salona održao se još jedan “salon”. O njemu nije bilo nikakvog pomena u vestima, a još manje je uzet u razmatranje od strane stučnog žirija.
“Salon” o kome govorim se održao u pogonu fabrike 21. maj (DMB) u Rakovici.
Godine 1948. osnovana je Fabrika motora i transmisija (FTMT) kao začetak fabrike 21. maj. Tokom višedecenijskog postojanja ova fabrika je ostvarila značajne proizvodne programe. Dobila je licencu za proizvodnju različitih klipnih i mlaznih motora manje snage i transmisija za avione i helikoptere. DMB je bila samo jedna od nekoliko fabrika u industrijskoj zoni Rakovice gde su postojali još i IMR, fabrika guma Rekord i mnoge druge. DMB je proizvodila motore za kragujevačku Zastavu (programe za Yugo, Yugo Floridu, Zastavu 101 itd.), radilice motora za nemački Audi (1) itd.
“Dokapitalizacijom” Zastave – Kragujevac od strane italijanskog Fiata, (2) od 4000 radnika koliko je tada brojala fabrika, 3000 je ostalo bez posla, a vrtoglavi sunovrat fabrike uveliko je započeo. (3) Fabriku DMB 21. maj – Rakovica, 2012. kupile su Lilly drogerije. (4)
Početkom oktobra ove godine, sasvim slučajno sam saznao da su mašine u 21. maju počeli da seku i prodaju kao sekundarne sirovine. Otišao sam u pogon fabrike i već na ulazu zatekao uparkiran kamion u koji su utovarani isečeni delovi. Nedaleko od kamiona u krugu fabrike stajalo je groblje isečenih mašina. Portir me je pustio da prošetam po fabrici i ukazao mi na mogućnost da pazarim nešto od razbacanih ostataka. Šetajući po halama, naišao sam na jednu prostoriju za koju ću kasnije saznati da je u pitanju laboratorija fabrike. Stajala je potpuno uništena, a raznorazni merni instrumenti i svakojaka dokumentacija ležali su svuda unaokolo. Neke od mašina su bile impresivno velike, prelazeći i 5m u širini… Na stotine metara pokretnih traka koje su izgledale poput praznih skijališnih staza stojalo je između mašina. Trake su u pravilnim razmacima nosili stubovi na kojima su ležali lanci. Sa lanaca su visile šipke za koje su bile vezane male metalne korpe. Zamisljao sam život fabrike i kako te korpe polako putuju između velikih mašina, slično kao što žičara prevozi skijaše do vrha staze. Nikada pre tako nešto nisam video. Setio sam se priče o “jugoslovenskoj formuli” iz 1968. Kada su inženjeri DMB-a dobili zadatak da konstruišu formulu koja će se trkati na stazama širom bivše Jugoslavije. Ona je danas sačuvana i konstruisana formula je na svu sreću sačuvana zaslugom Muzeja Moderna garaža. (5)
Nastavio sam šetnju lutajući između mašina konstantno imajući osećaj da sam u nekom umetničkom muzeju, da gledam skulpture i instalacije u prostoru. Svaka od tih mašina izgledala je kao zasebno umetničko delo, asocirajući me na ideju futurista o mašini kao božanskom biću. Arhitektura fabrike sa svetlarnicima na krovu koji se kao kao svetleći trouglovi polako u pravilnim razmacima pomeraju delovala je avangardno i fascinantno. Svetlarnici su prljavi i svetlost koja se promaljala kroz njh je difuzna pa je stvarala tako utisak gotske katedrale. Za sumiranje utisaka posle prve posete fabrici trebalo mi je nekoliko dana…
Kasnije sam opet došao u fabriku, ponevši fotoaparat sa sobom. Krišom sam snimao i fotografisao atmosferu fabrike i mašine. Krišom jer nisam bio siguran da li smem to da radim u postoru koji je sada privatni. Bojao sam se da će me isterati i da će ovaj prizor nestati bez traga. U nekom trenutku sam shvatio da fotografija ne može preneti utisak prostora u kome se nalazim. Uključio sam potom snimanje i stvari su počele da teku.
Video mi je omogućio da snimim zlokobne zvuke autogenih boca i otpadanje delova mašina u momentima kada su ih komadali. Dok šetam kroz fabriku vreme postaje funkcija prostora, kroz vreme koje prolazi u njenom obilasku shvatam veličinu fabrike.
Fabrika je ovaj put postala nekako mističnija, mašine su u njoj bile same, napuštene od ljudi.
Na ulazu u fabriku sreo sam ne više od 5-6 radnika čiji je posao bio da autogenim bocama (plamenom) seku mašine. Mašine koje bi u sebi još uvek imale ostatke ulja, napunjene da bi i dalje radile, a potom ostavljene, mašine na kojima je još uvek bilo tragova od maziva ili slično, lako bi se zapalile. Mali požari koji non stop nastaju gase se aparatima za gašenje požara. Požarima mašine kao da se otržu od ideje da ih neko reže i kasapi. Jednom sam gledao neku emisiju o životinjama u kojoj lavovi love i ubijaju celog slona. Ovih 5-6 radnika i jedan kamion će iseći i odneti celu fabriku. Jeziv performans!
U svom nastojanju da obavestim javnost o seči mašina u 21. maju otišao sam na Mašinski fakultet. Profesori sa kojima sam razgovarao nisu znali za taj događaj. U razgovoru sam čuo o njihovoj borbi da dođu u posed mašina kako bi ih fakultet koristio. Pokazali su mi kompletnu dokumentaciju potraživanja mašina od ministarstava, gde su čak po obavesti da su izvesne mašine odvojene za njih odlazili u fabriku. Međutim, mašine koje su odvojene nekoliko godina ranije za njihove potrebe već su isečene, a od njih saznajem i da je i komplet linija za proizvodnju turbina iz fabrike nestala, kao što je nestao i veliki deo dokumetacije same fabrike. U ovim razgovorima saznao sam za još mnoge gigante koji su na sličan način nestali, poput fabrike Lola u Železniku. (6)
Bio sam tri puta u fabrici. Svaki put sam našao neku sitnicu ili suvenir. Suvenire bih kupovao na izlasku iz fabrike. Dva mala zupčanika, jednu fotografiju i jedan neispravan zidni sat kome fali jedna kazaljka.
Na kraju, odlučio sam da stupim u svojevrsnu borbu za mašine DMB-a Rakovica i pokušam skrenuti pažnju javnosti na ovaj slučaj. (7)
Pridružio sam se protestima radnika IMT-a.
Pozivam publiku salona da nikako ne propusti i ovaj!
