Drugi deo teksta videti ovde.
Štukatura
Pokušaj da se razgovorima nekako izobraze i razmrdaju komfor i konformizam izložbe nije prošao slavno. Zvezda partibrejkinga na razgovoru u vezi rada Borisa Postnikova je bila jedna borbena profesorka sa FMK. Dobivši reč obrušila se žestinom i žustrinom štuke (plivajuće) na vladajućom monotonijom i komforom uspavane paneliste. Moderatorka Jelena Lalatović je pokušala da je prizove feminističkoj solidarnosti, apelovala na neke njene davne tekstove i tamošnje stavove ali profesorka je nastavila da pegla i vergla svima i svakom o svemu i svačemu, sjajno ilustrujuću break-neck kompeticiju različitih frakcija srednjeklasnog kognitarijata. Tu se ona trenutno profesorujuća frakcija oseća očigledno ugrožena bilo kakvim pokušajima ekspertize, edukacije ili kritičkog mišljenja van (privatno-)univerzitetske pridikaonice. U borbi za opstanak i dominaciju na tržištu akademskih znanja-imanja obavila je očekivane ofanzivne operacije: diskvalifikovala je mlađe sagovornike sugerišući da im da u njihovim godinama ni ne mogu imati dovoljno raznoraznog znanja (koja se valjda stiču na njenom kursu), manipulisala i bombardovala skup konfuznim stavovima i podacima podižući mulj kroz koji se više nikakav racionalni argument nije dao nazreti; tvrdila da je tekst neprisutnog kolege glup, ili loš, svejedno. Kao neka turbo babaroga je raspršila nesigurne i nepripremljene organizatore i da ne beše par razložnih komentara samog Postnikova stvarno bi bio veliki blam. Ovako je bio samo transfer blama.
Drugi razgovor koji pominjemo je onaj sa Lidijom Krienzer-Radojević. Predstava o temi koju je obradila sa Anom Podrvršič (pojednostavljeno rečeno: slovenačka omladina kao avangarda neoliberalizacije) u kritičkoj javnosti Srbije je uglavnom bila a u mnogome i ostala uslovljena: ili snobovskim divljenjem virtuoznim antikomunističkim (antitotalitarnim wannabe antisistemskim) nestašlucima i šarenišu kultur-ideološkog repertoara raznih inkarnacija SSO Slovenije kao inkubatora buržoaski shvaćenog civilnog društva; ili četničko-mitingaškim doskočicama i prostaklucima; (1) ili akceleracijom svakojake mržnje, paranoje i ratnohuškačkog iživljavanja na stranicama ugledne Politike – posebno u tada čuvenoj rubrici Odjeci i reagovanja (danas autsorsovane npr. u novine Informer). Krienzer-Radojević je otvorila vrlo razumne i poučne rakurse kritičkog posmatranja date teme, nudeći, kroz ideološku analizu glavnih aktivističkih i teorijskih (a time i klasnih) borbi i tokova u Sloveniji mogućnost refleksije istih tokova i u ovdašnjim političkim akcijama i reakcijama (jer i sve nabrojane predstave su reflektovale pozicije frakcija ovdašnje srednjeklasne publike i kritike) ali, da skratimo, jednostavno nije imala ambicioznije slušaoce i sagovornike u publici. (Ako izuzmemo dužu tiradu šezdesetosmaškog korifeja Dragomira Olujića Oluje, u obliku ponornice reči i smisla, u kojoj postepeno nestaju tokovi teza i njihovih objašnjenja a zatim i proširena objašnjenja tih objašnjenja. Verovatno je da se ovom metodom postepenog iščezavanja narativa Olujić branio u istražnim postupcima, efikasno rasipajući pažnju i uspavljujući reflekse i interesovanje istražitelja, pa mu je vremenom prešlo u naviku?)
Argumentarijum u akvarijumu
Dolazimo do teme razlike između implanta i implementacije. Neminovno, izložba je kao proizvod formatirana i pretežno namenjena ovdašnjoj koliko-toliko kritički nastrojenoj urbanoj srednjoj klasi. Iako se ta formacija danas mestimično i nehotično prožima sa raznim kategorijama proletarijata (tj. proleterizovanog malograđanijata) i prekarijata, za pretpostaviti je da nije baš uspela da inicira nove aktiviste, a ni da iznova motiviše i ohrabri one iscrpljene i isceđene. Izložba se ispostavila kao pretežno estetska intervencija i moguće isto takvo zadovoljstvo, naročito za učesnike, autore i ljubitelje srodne umetničke i aktivističke produkcije. U tom smislu, sa metafore ribnjaka, veštačkog uzgajanja radi potencijalne ali trenutno neostvarive masovne upotrebe, bolje je možda preći na metaforu akvarijuma i njegove prevashodno dekorativno-zabavne svrhe, kao implanta po sebi – u sebi nesvojstvenu sredinu, sa kojom ne može ostvariti razmenu ili interakciju. Istaknuto je već da domen levo-fondacijskog aktivizma, uprkos svemu, proizvodi važan argumentarijum za aktuelnu i predstojeću političku debatu i borbu. Iz toga međutim ponovo proizilazi da se, u ovakvim prilikama, umesto jednostavne vizuelizacije kroz retrogradni i blago ironični format školske izložbe, mora u prostoru datog tipa i svrhe nastupiti sa neoborivim spletom istraživačkih informacija i argumenata, po mogućstvu didaktički integrisanim u aktuelnost i akutnost današnjih socijalnih i političkih pitanja. I sa što jasnije detektovanim, istaknutim i objašnjenim poreklom tih i takvih pitanja u istorijskim političko-ekonomskim kontradikcijama tj. njihovih utemeljenja i ekstenzija u današnjoj političkoj i ekonomskoj svakodnevici (da, to smo skoro sve već i rekli ali u brain-storming-u je dozvoljeno ponavljanje i insistiranje i dosađivanje).
Znamo da implanata ima raznih, na primer onih koje okolina pasivno ili privremeno inkorporira; onih koje ni ne primećuje; onih na koje burno reaguje. Naravno, i onih koje prihvati, ili privremeno toleriše, pa odbaci. Ovaj implant (izložba) bi verovatno spadao u kategoriju onih koje okolina niti prihvata niti primećuje (gde bi neprimetnost bila posebno poražavajuća za jedan akvarijum). (2)
Nivo do kojeg je na široj aktivističkoj i teorijskoj sceni došlo promišljanje i analiza predstavljenih protivrečnosti i za njih vezanih istorijskih tema i problema nije ni izbliza postignut samom izložbom (mada je postizan u samim istraživanjima). Ona nije uspela da akumulira, destiliše i nanovo artikuliše postojeće argumentacije i da im novu, čitljiviju, diskurzivno borbeniju i značenjski ubedljiviju dimenziju. O (kakvoj god) implementaciji nećemo nadalje moći diskutovati ovom prilikom, važno je da pomenemo da je realno niko ni ne očekuje ni uvek ni „sad i odmah“ (ako razbijemo akvarijum upropastićemo i svet/prostor u kom se nalazi i živi svet u njemu). Ali možemo da razmislimo, u okolnostima pripreme neke predstojeće ambiciozne izložbe, od čega zavisi takva nužnost i mogućnost.
Pođimo redom. Možda je ključna protivrečnost socijalističke Jugoslavije bio taj istovremeno inicijalno neophodni, epohalno neizbežni, a konačno destruktivni razvoj hegemonije njenih srednjih slojeva. Baza moći, društvena funkcija i materijalni položaj tih slojeva, bivali su vrlo neprijatnom enigmom za ideološke osnove i političke tokove jugoslovenskog društva posle Drugog svetskog rata. Nekoliko bolnih i bombastičnih afera (Đilas, Kangrga, šezdeset osma itd.) kao da su uzalud upozoravale na taj preteći usud, da bez tih slojeva, ili da kažemo bez uvijanja – bez socijalističke srednje klase – u datim uslovima nije ni moglo biti ni ultimativne industrijalizacije ni uspešne modernizacije. A sa njom opet nije moglo biti socijalizma. Jer pitanje može li i sme li uopšte biti socijalističke srednje klase, to jest da li sa srednjom klasom uopšte može biti socijalizma, završilo se kao u nekom faustovskom dilu: nemogućnost nalaženja odgovora – čudotvorne alhemijske formule socijalizma sa hegemonijom srednje klase, dovelo je do prilike da se sklopi naizgled eksperimentalni, prinudni i privremeni savez sa đavolom (u Geteovom originalu nije baš bio prinudni nego pre koristoljubivi i hedonistički savez, ali ajde). E sad, bez potrebe za elaboracijom ili banalizacijom jedne ovako složene teme, na svakoj od obrađenih problema na izložbi mogao se naći makar kratki komentar o ovom kontradiktornom aspektu istorije socijalističke Jugoslavije, i to, da se ne bi izmišljala kritizerska topla voda, najbolje kroz karikature iz ex-Yu šampe ali moguće i kroz izvode iz naučnih studija (npr. onih na koje referira i Mihaljević u svom tekstu, od Lebovica i Vudvord). (3)
Druga kontradikcija ili protivrečnost, ona koja je u najvećoj meri razgorevala i medijatizovala raspad zemlje je pitanje (ili bolje pitanja) Kosova, dakle pitanja razumevanja i tretmana (ekonomsko-političkih) uslova za održanje ili razvoj platformi integrativnih i dezintegrativnih nacionalnih i nacionalističkih politika. Uopštenije i uvijenije gledano, to je bilo pitanje decentralizacije vs. centralizacije, u kombinaciji sa etatizacijom-federalizacijom kao mogućim ili navodnim sredstvom održanja politike ekonomske jednakosti i republikanizacijom-konfederalizacijom koja je trebala ili navodno trebala da omogući svakome da postane „kovač svoje sreće“ (E. Kardelj). Ova protivrečnost i njom generisani stalno tinjajući konflikti neizbežno su bili prisutni u svim sistemskim krizama i njihovim potiskivanjima ili rešenjima, pružajući mnogo teorijskih i praktičnih osnova za republikanizaciju i nacionalizaciju fundamentalnih ekonomskih politika i problema. I zato su komentarisani redovno u štampi, periodici, kulturnoj i umetničkoj produkciji. Ali njihova najbolja ilustracija su konfliktom/konfliktima iznuđene gimnastike partijske-ih retorike-ika, uključujući i ustavni i lično Titov sverešavajući meta narativ. Obratimo na trenutak pažnju na samo jedan simptomatičan primer: jedan od uzora anti-miloševićevskog establišmenta, Ivan Stambolić, neku od svojih knjiga iz osamdesetih (moguće da je to bila knjiga govora) počinje kratkim omažom Kosovu (kao nekakvom vanvremenom srpskom zavetu) kao ishodištu važnih aktuelnih političkih pitanja i pouka.
Treća protivrečnost je možda ona između samoopredeljenja naroda i samoopredeljenja socijalističkih republika (i pokrajina). Ovo pitanje kao da je ostalo nerešivo do dan danas i bilo bi sjajno ilustrovano i nekad i sada rastućom medijskom patologijom, bilo u ciničnom prikrivanju bilo galamdžijskoj eksploataciji ove teme (inspirativna izložba na tu temu održana je nedavno u MG Ljubljana – „Dediščina 1989. Študijski primer: druga razstava Jugoslovanski dokumenti“ – inspirativna u smislu mogućnosti da se do takvih ilustracija iz štampe relativno jednostavno dođe).
Četvrta bi mogla biti kontradikcija između imperativa samoupravljanja i politike punog zapošljavanja sa jedne i imperativa produktivnosti i profitabilnosti sa druge strane industrijalizacije i robne proizvodnje. I posledičnih privredno-političkih prioriteta i orijentacija diktiranih situacijom u „međunarodnoj podeli rada“. Dakle, stari dobri sukob rada i kapitala u specifičnim „sad me vidiš sad me ne vidiš“ uslovima ideološkog žongliranja sa privrednim reformama i na kraju krajeva ZUR-om (Zakonom o udruženom radu).
Peta – već pomenuti trend opšte depolitizacije stanovništva, u koju se mogao uveriti svako ko je u srednjoj školi, u vojsci ili na fakultetu pokušavao da ozbiljno shvata i diskutuje marksizam, samopravljanje, nesvrstanost…
I onda naravno međusobna interakcija ovih i još par drugih sistemskih protivrečnosti i njihov dalji kumulativni uticaj (npr. u stambenoj politici gde iz istraživanja i predavanja Rory Archera, održanog u okviru projekta, saznajemo o „srednjeklasizaciji“ stambene politike, sinhrone ekonomskim reformama tokom šezdesetih) i tako dalje. Hoće se reći sledeće: tek u koordinatama ovakvih fundamentalnih, osnovnih protivrečnosti, pojedini partikularni slučajevi-simptomi zadobijaju svoja odgovarajuća značenja i objašnjenja. Da se dakle izložba (dodatno) fokusirala na nekoliko ključnih protivrečnosti jugoslovenskog socijalizma i putem takve teorijske i koncepcijske osnove povezala i dodatno, načelno kontekstualizovala i pojasnila svaki pojedinačni primer (nekome ko ima sat i po vremena na raspolaganju), i to na način na način koji se ne može lako ni prevideti ni zaboraviti (a to je već rutinski postupak na sličnim izložbama) bio bi to garantovan uspeh. (4)
I da, umalo da zaboravimo, protivrečnost sa stranim kreditima i generalnom uspešnošću/neuspešnošću jugoslovenske privrede! Nema te teme ni tog gizdavog eksponata pored koga verni pratilac RTSa i čitač tiražnijih novina ne bi sa ironijom primetio: ali ti stanovi, odmarališta, fabrike, sve je to bilo od kredita kojima nas je Tito zadužio, a koje vraćamo i dan-danas! Dakle, pored svakog sledećeg eksponata ubuduće je potrebno imati komentar i o tome, uloga stranih kredita tj. makroekonomske politike polu-socijalističke privrede u četvrt-socijalističkoj svetskoj politici i privredi. Inače, podsećanje na zasluge tipa „Gradove smo vam podigli“ u naslovu izložbe nije baš produktivno (bez obzira na konkretan istorijski izvor), jer to bez mnogo rezultata rade i depolitizovani SFRJ aparatčici („Ove današnje vlasti ne mogu da ofarbaju ono što smo mi napravili“), i jedan SPS (rabili su takvu prigodnu posetnicu u kampanji za beogradske izbore).
Epilogika
Ne želeći da se na bilo koji način previdi potrebno i zasluženo izvođenje, prezentacija i afirmacija pojedinačnih studija, mora se zaključiti da one, i pored sve uložene pažnje i angažovane tehnike, nisu u samoj izložbi dostigle kapacitet i ubedljivost običnog teksta, ili prezentacije istraživanog problema u bilo kom uobičajenom formatu. Ovaj višak egzibicionističke ambicije tj. želje za nekom impresivnom iako privremenom kontekstualnom implantacijom, a u nemoći kontinuirane prisutnosti i implementacije u polju politike, pokušavamo, dakle, da dijagnostikujemo kao simptom koji nije direktno uslovljen ovim projektom i njegovim akterima. Osvrnemo li se još jednom na moguće, ili nehotično proizvedene, auto-ironične signale izložbe, možemo zaključiti da se njima istovremeno detektuju sveprisutnost i očiglednost adresirane problematike a pri tom upozorava i na skamenjene-pasivne pozicije njenog razmatranja i tretmana u širem političkom polju. U konačnici međutim, ambiciozniji sadržaj i smisao društvene kritike se tako postavljenom signalizacijom mogu destabilizovati i relativizovati, tj. izgubiti u sivoj zoni partikularnih i fenomenološki shvaćenih interesa i interesovanja. (Slike Vigana Nimanija kao da pojačavaju ovu nelagodnu poruku kao i taj osećaj istovremene nedovoljnosti i suvišnosti predstavljenih narativa i kritičkih pozicija. Iako su na potpuno odgovarajući način izložene tako da „osenče“ izložbu, samo su doprinele njenoj razuđenosti i raslojenosti. Kustosi su na više načina pokušali da nekako upletu i povežu umetničke i istraživačke priloge, što je pre delovalo kao pretenciozna, hype stilizacija nego kao razumljiva i opravdana strategija)
Zanemarivši aktuelni kapacitet i intenzitet hegemonih obrazaca tumačenja političke istorije socijalizma i Jugoslavije, kustosi nisu snabdeli izložbu tj. ponudili posetiocima odgovarajući ključ za pristup i čitanje pojedinačnih materijala i ukupnog sadržaja. Taj ključ bi svakako bio kontrahegemone prirode, i bio bi svojevrsna izjava koja bi onda mogla i morala da se na svaki način uzima u obzir i od strane publike i od strane kritike, ali čini se da su autori smatrali da je takav ključ već svakom dostupan ili jednostavno suvišan na događaju namenjenom (svesno ili nesvesno odabranoj) uskoj ciljnoj grupi. Heterogenost istraživanih protivrečnosti i odsustvo teorijski koncipiranih a iskustveno prepoznatljivih orijentacionih teza/predloga dovodi do toga da zbir tema na izložbi ne čini smislenu i artikulisanu celinu, koja bi trebala i mogla da kanališe i prenese bilo kakva ključna pitanja i poruke (osim onih tipa: „trebalo bi da“, „više pažnje ka“, „u budućnosti će se“, kao neki citati iz pisma donatorima, što pozdravljamo, svakako treba nastaviti sa izložbama i projektima ove vrste, to jest ne baš ove vrste ali recimo ovog tipa). Izbor temata definitivno deluje kao nasumičan, i ako i jesu dobre ilustracije dobrih tekstova u katalogu, zbir tako fokusiranih eksponata još uvek nije dovoljan za dobru izložbu na naslovnu temu i njenu praktičnu i u svakodnevici primenjivu analizu (mora nažalost sve ovo da se ponavlja više puta jer nije sigurno koliko se čuje kroz staklene zidove). Nadamo se da postoji minimalan konsenzus da bavljenje istorijom i ne treba da služi drugom cilju nego tom, primeni njenih iskustava u sadašnjici.
U situaciji kada npr. Borka Pavićević i Škeljzen Malići na jednoj od uvodnih tribina celog projekta zaista nemaju šta da kažu van parafraziranja poznatih (lokalno kontra, globalno pro-)hegemonih narativa iz osamdesetih i delimično devedesetih, to jest malo šta do romantičnih mirisa i ukusa disidentske zimnice i konzervansa, kad se dakle neminovno otvara prostor za prospektivni politički govor i argument, autori izložbe kao da odlučuju da odigravaju idejnu i političku siguricu-bunkericu. Zato ostaje prilično nejasno koje tačno idejne horizonte i kakve društvene i političke perspektive osvetljava i promoviše izložba.
Time se neminovno (is)postavlja i pitanje narativa koji gradi sama izložba i diskursa koji taj narativ teži da generiše, saopštava i afirmiše. To je potrebno do-gonetnuti (jer nikakve transparentnosti i glasnosti ovog tipa, koje bi onda od-gonetali nije bilo, što je klasična situacija sa bunkericom) jer je upravo govor, „priča“, ili, što da ne, veliki narativ, elementarni i bazični medij politike (ili je za malograđanijat to možda neki prijemčiviji i palpabilniji, srednje veliki narativ). Zato je prva i ključna briga hegemonog ideološkog aparata da svaki veliki narativ bude u povoju diskurzivno zatamljen i po mogućstvu institucionalno ignorisan ili zatučen. (5) Ako ne izgovorite i izgovarate politiku, ako nemate početak, razradu i neki verovatni kraj vašeg političkog predloga, ona teško da se uopšte hoće i može dešavati i razvijati, mada može uspešno vegetirati i ukrašavati svet (evo ga opet akvarijum, užas!). U tom smislu, prepoznatljivo je nekoliko tipova govora današnje aktivističke, bilo pro-parlamentarne ili vanparlamentarne levice.
Jedan je kao skoro presušena reka, ostale su bare, meandri, šikare, povezane tananim i tajnim strujama, strunama i podzemnim vodama. Govornici-e nesigurni, zastajkuju, zamuckuju, lutaju, kao da stalno preskaču iz jedne u drugu baru, malo po sećanju, malo po osećaju. Pomalo je to i govor pred islednikom, ili govor svedoka koji pre svake rečenice mora iznova da nacrta i izvaja svet. Tip govora blizak onom pred komisijom za istraživanje porekla uverenja. Tim govorom koriste se npr. Srećko Pulig i Dragomir Olujić.
Govor bune, revolta, nepristajanja i prkosa, idealizma i neumrlih i neumornih ideala. Govor životno-političkog imperativa , koji kao takav jedini može i mora biti progresivan a ne tek govor životarenja političke istine i eventualnosti ljudskog oslobođenja. To su npr. govori Tamare Đorđević, Borisa Budena, Svjetlane Nedimović, Mate Kapovića, Mire Bogdanović, Filipa Šaćirovića i Rastka Močnika.
Govori malo unjkavi i kao pokisli, pritisnuti i istisnuti svakodnevnom nepravdom i nasiljem, uporni kap-po-kap govori, a školovani i strateški tečni. To su govori na primer Staše Zajević, Gašpara Tamaša i Dušana Maljkovića.
Neku mešavinu ova tri tipa govora koristila je Olivera Milosavljević.
Govori kreativnog moranja-beznađa, koji dopiru iz provalija smisla i sadržaja: Zoran Gajić, Tanja Marković, Uroš Jovanović (nekada je tako u Ritmu srca govorila famozna Marioneta) i Tomislav Gotovac. Ima i nešto vedrija varijanta Marka Brecelja.
Onda govor proračunat, umiljato-protestan, koji smatra da će kakva-bilo levica strateškom prilagodljivošću i krotkošću nekako par-lamentirati, parlamentarno vegetirati pod NATOom ili pod kapom režima kao što je npr. MilozVučićev; u suštini liberalski ignorantan, ali situaciono ekonomičan, odlučno tečan, jer zna da, iako ponegde tek nejaki, skakutavi administrativni ili karijerni potočić, deo je sliva velike bratije talasokratije. Tim govorom služi se sa manje ili više svesti i savesti npr. duo Ilić, gde članovi imaju različite radne frekvence, Saša je staloženi „uhlebljeni“ bariton a Dejan nervozni preduzetnički falset… pa npr. Igor Štiks, Dubravka Stojanović, pa Cece, koje sve to usplahireno gasiraju za neku oktavu više. Panika i protest na površini, red i mir u dubini sistema.
Borka Pavićević pravi nekakvu govornu salatu od svega nabrojanog, gde su sastojci saseckani do neprepoznatljivosti.
Nasuprot njima – govor naciona, težak i mutan kao beskrajno nadolazeća reka, ponekad sa frakcijama mulja koje ga boje i naoko čine šarenim, mnogobojnim, kao što je Dunav posle ulivanja Save. To je govor koji svoju sigurnost mutljaga i svoju bahatu tromost i izvesnost, pravda svešću, da kad stigne do ušća talasokratije, postaje tek geografska znamenitost, gde doduše kao dekoracija uspevaju tvrdoglave slano-slatke sorte govora o nacionalnom svemu i svačemu. Na kraju, i one, tek su folklorno osveženje talasokratne monolitnosti i monotonije (npr. sveže vaskrsli govor vekova Miloša proro-Kovića, bajati šmitovski oportunizam Predraga Kvisko (-paše u sve ideologije) Markovića, mahniti govor veterana-desperadosa rušenja Jugoslavije Ivice Patak-Dačića, u neprekidnom protestu protiv svega što je lično proizveo ili upropastio).
Onda Vučić te mustre i boje koristi za fontanu želja ili novogodišnje prskalice.
Što se dakle tog živopisnog pejsaža i razbojišta tiče, autorski tim izložbe bira da ostane nem. Bira nemost i neutralnost administracije, analitike jedne pristojno-parlamentarne leve partije koja, međutim, definitivno i nažalost, ne postoji. (Hteo sam ovde da napišem da umiru u lepoti u svom akvarijumu, ali ne bi bilo u redu. Ova zagrada tj. pokušaj „javnog prećutkivanja“ sledi mehanizam javne tajne, konstitutivnog fenomena svake zajednice. U prethodnom delu pomenuti-predloženi rodoslov nije bio samo rodbinsko-partnerski, on je politički-praktičan i imanentan i transcedentan svakoj zajednici konstituisanoj oko želje, npr. za drugačijim svetom. I onda, situacija je kao kad neželjeni rođak ostaje rođak ma koliko se sa njim ne slagali ili ga izbegavali)
I otud slede drugarski saveti o dolaženju na mesta, učešću u situacijama gde se govori i razgovara. Ne može se naučiti govor u akvarijumu. Čak i tamo gde, baš kao u ovom reanimiranom projektu Pertej, Škeljzen i Borka više nemaju šta da kažu osim da tunjavo recikliraju fraze liberalskog disidentizma, neko mora početi nešto da govori. (6) Ali eto, ništa od toga, a tamo gde je teško govoriti, lakše je zapevati, i plej-lista na otvaranju, koju je ponudila Olga Dimitrijević, je zato možda i najbolja refleksija koncepcije izložbe. Taj, nazovimo ga prigodno „praznoglavi pop“ osamdesetih je slika i prilika nesposobnosti i nezainteresovanosti ondašnje srednje klase da se politički i kulturno osvesti u sopstvenom svetu, društvu i sudbini a današnje da se, van domena dark-turizma, aseptične ekspertske dijagnostike, ili intelektualne masaže i zabave uhvati u koštac sa narastajućim društvenim problemima (jedan deo tih klasa, ili te klase, danas dobro živi, kapitalizovao je privilegije iz socijalizma i okoristio se tranzicijom, tako da ne samo da nije zainteresovan za bilo kakvu suštinsku retrospekciju već je i otvoreno minira). Onoliko koliko je taj muzički portret i doprinos bio namerno i svesno ironičan, dopušta se toliki odmak i auto-ironijska namera i autorskom timu – u svakom slučaju treba priznati dobronamernost, bezbrižnost, uspešnu kulturalizaciju, a čiji efekti su ostali u senci bilo kog slučajnog susreta i razgovora na otvaranju. Glup kraj, ali istinit. Bilo je jasno da se svim ovim ne treba baktati već pustiti niz vodu, nije ni prvi ni poslednji problem, još tako komplikovan i zamuljen. Ali ne.
