Moja knjiga “Mape 2005-2009.” sadrži reprodukcije crteža nastalih između 2005. i 2009. godine. Crteži predstavljaju mape umetničkih scena Istanbula, Zagreba, Ljubljane, Beograda i Helsinkija. Na početku nisam ni pomislila da bih mogla da realizujem mape svih pet gradova, ali sada kada sam ih uradila imam osećaj da je došlo vreme da završim projekat i da je potrebno predstaviti sve mape odjednom. Ranije sam obično izlagala po jednu od mapa, neposredno nakon njenog nastanka u samom gradu čiju bi umetničku scenu opisala i mapirala. Izlagala sam mape u galerijama najčešće kao velike zidne crteže. Osim mapa, moja knjiga nudi i zbirku refleksija, analitičkih i teorijskih pozicija u obliku četiri eseja čiji su autori: Sezgin Boynik, Süreyyya Evren, Otso Kantokorpi i Miran Mohar, Eseji su napisani u svrhu daljeg promišljanja moga rada, njegovih potencijala i posledica.
Projekat mapiranja sam započela u Istanbulu 2005, dok sam bila na umetničkoj rezidenciji Platforme Garanti centra za savremenu umetnost. U Istanbulu sam boravila i ranije, 2003, tada je domaćin bila Sea Elephant Travel Agency u Loft-prostoru koji je vodio umetnik Hüseyin Alptekin, koji je preminuo 2007. Tokom ovih meseci moga boravaka, iz meni nepoznatog razloga, Alptekin nije bio u prijateljskim odnosima s turskim kustosom Vasifom Kortunom. Njihov konflikt se prenosio na celu umetničku scenu, a većina ljudi koje sam upoznala bili su prisiljeni definisati svoju poziciju u odnosu na ovu situaciju. Mene su percipirali kao deo Alptekinovog ‘tabora’, iako sam poznavala Kortuna od ranije. Ova neslaganja između pomenutih protagonista na savremenoj umetničkoj sceni u Istanbulu, koja su se dogodila na sasvim ličnoj razini, ili barem nikada nije objavljena profesionalna izjava ili analiza povodom svega toga, imala su krucijalan uticaj na zbunjenu i ranjivu, a tih dana, još uvek vrlo malu i veoma međusobno povezanu savremenu umetničku scenu.
Ovi, kao i neki drugi slični sukobi na umetničkoj sceni u Istanbulu, gde je bilo teško razlikovati lične od profesionalnih odnosa, imali su uticaj na lokalno polje savremene umetnosti u celini, a mene su naterali da mislim da je ovaj fenomen jedinstven i nekako karakterističan za umetničku scenu Istanbula. Nadalje, samo što sam diplomirala na helsinškoj umetničkoj akademiji, savremena umetnička scena Helsinkija mi se prikazala, u odnosu na onu u Istanbulu, kao visoko organizovana i profesionalna, a ja sam naivno mislila da slične pojave ne može biti u Helsinkiju.
Prva mapa je nastala kao portret Istanbula, gledanog iz pozicije profesionalno-ličnih dinamika na savremenoj umetničkoj sceni. Za razliku od drugih mapa koje su usledile, na ovoj prvoj sam uključila osobe koje sam lično poznavala. Dakle, mapa se može shvatiti kao sredstvo da se percipira umetnička scena zajedno sa svojim komplikovanim odnosima, ili kao što Süreyyya Evren piše u svom članku, načinom da postanemo deo te iste scene. Nadalje, mislila sam da je mapa iz Istanbula alat i prototip sa kojim se mogu koristiti i drugi istraživači pri izradi sličnih istraživanja nekih drugih umetničkih scena, ili bilo kojih međusobno povezanih zajednica. Konkretno, da mapa pomogne u prepoznavanju prikrivenih struktura moći, hijerarhija i korupcije. U to vreme, mislila sam da ne bi trebalo ponoviti isti format i izraditi što više mapa.
Tri mape koje su kasnije usledile nastale su zbog poziva koje sam prihvatila: Zagreb 2006, tokom boravka na poziv Galerije Miroslav Kraljević; Ljubljana tokom 2008. godine sa rezidencijom koju je ponudila Kapelica galerija, tada je mapa iz Ljubljane predstavljena kao poster sa tiražom od 3000 komada na izložbi u Muzeju savremene umetnosti 2008. godine; i zatim mapa Beograda iz 2009. godini koja je izložena u Galeriji Kontekst. Pozive iz Zagreba, Ljubljane i Beograda sam prihvatila jer sam htela da upoznam bolje ove umetničke scene, da saznam odakle dolaze mnogi zanimljivi umetnici, umetničke grupe i umetničkih pokreti. Istraživanje kroz mape je bio odličan način za to da se ostane u ovim gradovima i kroz dva meseca aktivnog istraživanja i sastanaka sa umetnicima i predstavnicima umetničkih institucija, pažljivije čujem njihovo mišljenje o sceni. Možda bih imala priliku da uradim mape i u drugim gradovima, ali u takvim slučajevima, neke druge teme i sredstva mi izgledaju prikladnije.
Nakon svih ovih mapa iz Jugoistočne Europe, bilo mi je jasno da moram uraditi još jednu mapu: mapu umetničke scene Helsinkija. To je bio nužan zadatak kako bi se pokazalo da trač i korupcija nisu samo problemi istočno-evropskih umetničkih scena. Međutim, mapa Helsinkija je zapravo teže razumljiva od onih drugih, kada sam beležila sve ono što je bilo relevantno iz mojih razgovora i susreta sa ljudima. U slučaju Helsinkija to nije bilo tako lako moguće, jer sam i sama bila deo te scene i znala sam previše. Odlučila sam se usredsrediti na stvarne probleme koje sam otkrila na umetničkoj sceni: akumulaciju paralelnih pozicija moći, konzervativni ‘preokret’, podela institucionalne scene na desnu i levu kulturnu politiku i široka saradnja na zajedničkoj ideologiji.
Jasno je da moje mape ne mogu dati tačnu sliku umetničkih scena koje pretenduju da predstave. To je zato što one opisuju kratak vremenski okvir koji sam provela dok sam bila na umetničkoj rezidenciji u pomenutim gradovima, a poentiraju relevantna pitanja o kojima se govorilo u jednom datom momentu. Razlog da se dovede u pitanje njihova tačnost je i činjenica da ja nisam koristila naučne metode, niti sam se oslanjala na već objavljene tekstualne izvore. Moj jedini materijal bilo je samo ono što su ljudi, koje sam privolela na razgovor, odlučili meni kazati. Naravno, sve je takođe dodatno filtrirano kroz moju percepciju i sećanje. Ne može se poreći da je institucija, koja je bila domaćin, imala uticaj na ono što sam ja saznavala, iako sam bila prilično samostalna u kretanju po scenama. Bez obzira na sve ove faktore, mape su nastale sa jasnom svešću da fokus ne može biti na tačnosti i činjenice, a zato je moguće da na istom dijagramu uočimo niz kontradiktornosti. Kroz repeticiju svih tih prigovaranja, tumačenja, tračeva i sumnjičenja, mape opisuju jedan fenomen: samo postojanje diskursa zasnovanog na traču, na tim savremenim umetničkim scenama, i njegov veliki uticaj na profesionalnu produkciju koja sa tih scena izlazi u javnost.
Mape Minne L. Henriksson možete pogledati na sledećim linkovima:
Fotografije i prevod (Mape 2005-2009., Minna L. Henriksson, 2011): DeMaterijalizacija umetnosti
