Kamen na kamen: Jevanđelja o Petroviću po Petroviću

 

 

Povodom izložbe pod nazivom “Hermetika Rečnika tehnologije i zastarela modernost utopije Jugoslavije (ka po-etici pravilnog heptadekagona kao obrazovnog standarda)”, Kolektiva “Heptadekagon”, u galeriji “Pro3or” (16-26.01. 2018, Beograd). Tekst je izveo u ćiriličnom pismu ⁽¹⁾ Dragan Đorđević ⁽²⁾, u osećanju da snosi deo odgovornosti zbog događanja navedene izložbe. ⁽³⁾

 

Sam svoj, sebe/se

 

O čemu je ovde reč i o čemu se to ovde zakukuljenim, arhaičnim stilom piše? – O jednoj izložbi, dakako. Ali, istini za volju, daleko se više razglaba o nečemu što očito ne predstavlja nikakav poseban taboo u ovdašnjoj akademskoj zajednici: o tome da naučni radovi iz oblasti humanistike sve češće igraju na kartu memoarske i autobiografske „radosne vesti“. Svako je, naime, postao vlastiti terminus technicus i predmet proučavanja, a recentna naučna produkcija profesora dr Aleksandra Petrovića (Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu) predstavlja istinski role model naznačene naučne „politike“ i etike. Skupljeni na gomilicu, Petrovićevi prilozi nauci oko i povodom sebe samog ne bi trebalo da ponesu nikakav drugi naziv do onaj koji je odabran za ovaj tekst: „Jevanđelja o Petroviću po Petroviću“. U to „sveto pismo“ naučnih skupova treba pribrojati i druge objavljene naučne radove o Petroviću, izvedene rukama beogradskih akademskih sinoptičara, koji pišu to što pišu (o Petroviću) iz Petrovićevih izvora. I sve to je tek papirnati deo višegodišnje autopromotivne kampanje pomenutog univerzitetskog profesora, koji – kao istovremeno i svoj Cigo, i svoj Konj, i svoja valuta transakcije – ne propušta ni najmanju priliku da podseti javnost na avanture iz svojih prohujalih mladićkih dana. A najvažnija je ona koja se odnosi na „ugaoni kamen“ beogradskog „novog talasa“ i beogradske, odnosno srpske postmoderne: na „Rečnik tehnologije“ – projekat koji je razvijan u periodu od 1979-1982. godine. Svoj vrhunac – stradanije na pravdi Boga jedinoga – projekat je doživeo sa brojem 1-2 iz 1982. godine, upravo pod imenom „Rečnik tehnologije“.

 

 

U slici ovog iščezlog dokumenta jugoslovenske kontrakulture – iščezlog i radom spoljašnjih faktora (zvanična cenzura), isto koliko i unutrašnjih, po-etičkih, a to je „volja za nestajanjem“ uredništva Vidika! – trebalo bi, ipak, raspoznati više od jednog protagoniste, uključenih u koncept „Rečnik tehnologije“: umetnika Dragana Papića, zatim nekada muzičke, danas korporativne i marketinške idole – Srđana Šapera i Nebojšu Krstića, i onda i sada – pesnika Slobodana Škerovića i Živojina Žiku Stojkovića (Laughin’ Coyote), grafičku urednicu „Rečnika tehnologije“, Tamaru Jerković, itd. I mada je fenomen „Rečnika tehnologije“, dakle, nesvodiv na jedno ime, ipak je na istorijskom stratištu preostalo još izgleda samo ono: ime i prezime Aleksandra Petrovića. To je valjda i razlog što je isti taj „jedini preživeli“ iz pomenute skupine „nepravednih žrtava komunizma“ marljivo prisegao poslu pisanja vlastite istorije „novog talasa“, sećajući nas, svojim narcisoidnim naučnim poduhvatom, bezmalo na misao Đanbatiste Vikoa (Gianbattista Vico)  da „istoriju piše čovek“.

 

Petrovićeva istorija je upravo takva: nju piše Čovek, Ličnost – reč koje „nema […] u narodnom govoru“, a koja označava „volju za život koja je u svom iskustvu savladala sve oblike i završila kretanje u svim medijima“, „kraj tehnologije“, „nema oblik […] već lice“ ⁽⁴⁾. Ili ukratko: A. Petrović, lutalica nad morem oblaka.

 

Paradoksalna sama po sebi, jer je to, opet, obrni-okreni istorija istoričareve lične aistorijske pasije iz mladosti (!), kada je ovaj verovao da je istorija tek ogledalo koje treba razbiti! ⁽⁵⁾ – ona se danas, pred nama izvodi iz rada u rad, od skupa do skupa, od događaja do događaja, na način slobodno-biografski, pozicionirajući isključivo jedno, vlastito ime i prezime u uspostavljeni istorijski, razume se – naučno-relevantni narativ.

 

Trezveniji pogled na ovdašnju noviju kulturno-političku istoriju vidi jugoslovenski, pa i beogradski „novi talas“ kao široki, interdisciplinarni kontrakulturni front s početka osamdesetih godina, koji se manifestovao kroz muziku, slikarstvo, video-art, fotografiju, koncept, književnost, film, itd. Ipak, u Petrovićevim memoarskim „auto-idolatrijskim“ radovima „novi talas“ biva sveden na tek nekoliko fenomena otrebljenih od „kukolja“: na ljubljansku grupu Buldožer, koncept Dragana Papića – Dečaci (VIS Idoli), i, razume se, na Petrovićev „Rečnik tehnologije“ (Vidici) ⁽⁶⁾. Ali to je najmanje interesantan deo naučnog nasleđa koje nam kao ćivot u ruke daje Petrović, s obzirom na to da je za preduvavanje vlastite istorijske misije najvažnija sledeća idejno-istorijska, kulturno-politička amplituda: Austrougarska – Kraljevina Jugoslavija – SFRJ – „novi talas“. Pre nego što, recimo, u svom naučnom radu, pod nazivom „Diktatura Dečaka i kultura Novog talasa“, izjavi u prvom licu množine (!): „Upravo tu počinje naša priča“ ⁽⁷⁾… – Aleksandar Petrović najpre ubeđuje čitaoca na nekoliko stranica u pogledu središnjeg problema svekolikih istorijskih južnoslovenskih nesporazuma: kako je u svoj ovdašnjoj muci reč pre svega o „srpskoj mitskoj kulturi slobode“ kao „sentimentalnom“ poklonu datom drugim porobljenim Južnim Slovenima – koji je, avaj!, tragično kompromitovan njihovim austrougarskim nasleđem.

 

Da ne bi neki strogi čitalac spočitao kako se ovde sada već iznose „gluposti“, kako se oko čisto izložbene problematike bez svrhe i reda samo gomila irelevantni „prljavi veš“ jednog čoveka! – mora se reći da je to za jedno „više“ dobro, zarad stvari većih i od izložbe same (svakako, ne veće i od Petrovića). Jer Petrovićev autorski kolektiv (!) „Heptadekagon“ (!) trasira svoju izložbu u smeru zasnivanja „novog obrazovnog standarda“!

 

Eto, to je pravi razlog zašto moramo da okrenemo glavu od „lepe umetnosti“ i zaronimo hrabro u paklene akademske krugove, odakle dolaze najkužnija naučna isparenja. I kao što reče Petrović: tu počinje naša priča…

 

 

Petrovićevo treće oko

 

Petrovićeva memoarska istorija „novog talasa“ započinje u njegovom karakterističnom auto-viktimizacijskom buncanju, koje se danas isplaćuje platom univerzitetskog profesora, povratnika „iz zemlje zmajeva“, preživelog golgotu uređivanja uglednog jugoslovenskog studentskog časopisa Vidici i rastrzanog, kao Isus, naučnim zahtevima svesvetskih akademija nauka:

 

„Jugoslavija nastaje posle Prvog rata kao plod opštih političkih sporazuma, ali njena jedina energija je srpska mitska kultura slobode koja je sentimentalna prema „porobljenoj” slovenskoj braći i vekovima traži način da uspostavi jače veze sa njima i zaustavi osmanske i germanske osvajače. Jednom stvorena Jugoslavija od početka u sebi nosi klice propasti, jer u sebe uključuje i one nacije koje je, bez sna o slobodi, vide samo kao Austrougarsku, preslikavajući je neodrživim pogodbama u mrtvu imperiju da bi mogle oduševljeno da dočekuju nove osvajače. To je potkopavalo samu ideju države južnih Slovena da bi njen pad krajem XX veka konačno izneverio utopijske energije i uverio južnoslovenske narode da slobode nema i da je sve što je preostalo samo ćutanje i pokornost. Novi talas je poslednji pokušaj odbrane kulturnog prostora slobode u vreme kada se već oseća da je Jugoslavija osuđena da se pretvori u Austrougarsku, da se raspadne u ratu i pogne glavu u svetu koji se plaši i samog pomena reči sloboda“ (bold – DĐ) ⁽⁸⁾.

 

 

Još će biti prilika da se vratimo Petrovićevim naučnim političko-duhovnim eskapadama o slobodi made in Serbia, makar se do kraja teksta i vi i ja pozdravili sa pameću. Red je, međutim, da se pre spuštanja niz taj roller coaster ponudi i nekoliko reči o stvarnim povodima za pisanje ovog teksta. Da ne okolišamo: jedan je sasvim ličan, jer je upravo vezan za citirani Petrovićev tekst, na kraju kojeg se kao bibliografska jedinica navodi i rad „Grobnice postmoderne“, posvećen aferi oko „Rečnika tehnologije“ i uopšte razumevanju kulture „novog talasa“ (i mada nigde jasno citiran i konsultovan!) ⁽⁹⁾. I to sve zajedno sa ispovednim remek-delom, Bog i rokenrol Monaha Arsenija, iz manastira Crna Reka, koje sve iskri od apodiktičko-religiozne relevantnosti, kao recimo u tvrdnji da „Satana ima dve glavne prestonice na planeti. Jedna je u Indiji, a druga u Americi“ ⁽¹⁰⁾. Nema, dakle, nikakve razlike između religioznih i narko-vizija. No isceliteljska reč Monaha Arsenija – i mada isto tako necitirana, ali u bibliografiji navedena – jasno i blagotvorno isijava iz Petrovićevog teksta. Učitao se dobrano on svojim molitvama za spas posrnulih duša „novog talasa“, i to u onaj deo Petrovićevog naučnog rada u kojem ovaj dostojanstvenik Univerziteta i Akademije iskazuje neskriveno gađenje prema sveukupnom novotalasnom potkulturnom nasleđu, posebno prema rokenrolu, kao tehnološkom „opijumu za mase“ ⁽¹¹⁾. E sad, neka prznice i pametnjakovići ne traže odgovor na pitanje kako je sada ovde Karl Marks iskrsao kao argument jednog popovskog revizionizma, – već se hitro zapitajmo šta ostaje nakon Petrovićevog bogougodnog odricanja od potkulture u ovom njegovom istorijskom prikazu srpskih zlaćanih osamdesetih? – U novo-probuđenoj istoriografskoj svesti dr Aleksandra Petrovića, koja u mreži kontrakulturnih praksi nekadašnje SFR Južnih Slovena vidi kristalno jasno isključivo i jedino veleposlanstvo prepodobnog Aleksandra Petrovića (različitog pak od sadašnjeg dr A. Petrovića, i to samo po uverenju-dijalektičarima-u-inat da istorija ne postoji!) ⁽¹²⁾, rokenrol je, razume se, nerazlučiv od narko-iskustva. Čista demonija. Sotonina podvala uvaljena u vene slobodarskim Srpčićima na komunističke kašičice, igle i špriceve. Treće oko Petrovićevo, dakle, sve vidi, sve zna, sve razume. Videlo je zmajeve. Neko strpljiviji bi čak mogao da pomisli da je to sada već proširena istoriografska transferzala jednog originalnog naučnog rada, i to koja sada – kako smo već navikli – polazi od Austrougarske, ide preko Kraljevine Jugoslavije, zatim je tu SFRJ, zadržava se nakratko na komentarima o licemerju „crnotalasnog buntovništva“ ⁽¹³⁾, ide sasvim prirodno ka sudbinskom događanju Njegovog „novog talasa“, i konačno smo tu, na izvoru sveg komunstičkog zla: droga – „Katalizator intenziviranja ogledala. Tehnologija poništenja ličnosti“ ⁽¹⁴⁾.

 

 

Ali, ne brecajte se što u ovoj prilici ne govorimo više o delu, o „Rečniku tehnologije“, nego sve nešto kružimo oko Petrovića i problema srpske narkomanije osamdesetih godina. Zaista, ovde nije reč o delu po sebi i za sebe! Ali ono što ne tvrdim ja sâm, već upravo narečeni Petrović, jeste to da pre formalne estetičke analize jednog jugoslovenskog omladinskog glasila treba uzeti u obzir i pogubni učinak Partije, isto koliko i slovenačkog demona, Staneta Dolanca, koji su zajedno otelovili sva đavolja zamešateljstva koja su u ono vreme zlokobila nad glavama „mladih Srba“, tek vraćenih iz proleterskih skutova u božije. No, pre svake brzopletosti, prosvetlimo se sledećim iluminativnim citatom:

 

„Pobuna na Kosovu i bunt Novog talasa, iako prividno različiti, za vlast su imali isto značenje. Ona nije pravila razliku, videla je samo da ima dve pobune: to što je jedna bila razorna, a druga stvaralačka, nju nije zanimalo. Na Kosovo su poslali policiju, a na Novi talas drogu i komercijalizaciju. Preko droge išla je nova podela uloga: mladi Šiptari koji su Titu predali štafetu, ili on njima, postaće dileri droge, a mladi Srbi njeni uživaoci“ ⁽¹⁵⁾.

 

Eto, to je ta situacija. Naučna sama po sebi. A sa preimućstvom novih saznanja, ostaje još samo to da se na okruglom stolu zaključi kako su sve druge vene Balkana partijskom mahinacijom ostale čiste i netaknute, a da je jedino Srbija tada bila osuđena da postane ovisnički rezervat. Možda krene i rasprava, ko to zna…

 

Nego, vraćanje na problem i povod, koji je sasvim „petrovićevski“ – ličan!

 

Pošto, dakle, ni sâm još uvek ne znam šta to u formi bibliografske jedinice tražim u Petrovićevom selfie-jevanđelju – isto koliko ni Miša Đurković ne zna šta ja to tražim u njegovom „originalnom naučnom tekstu“ ⁽¹⁶⁾, u kojem je „tek onako“, na pet-šest strana, upotrebio i nadogradio teze iz teksta čitanog 2014. godine, na prvom naučnom skupu posvećenom „Rečniku tehnologije“, potom i objavljenog 2015. u zborniku radova (2016. godine, u dopunjenoj verziji i na sajtu DeMaterijalizacija umetnosti) ⁽¹⁷⁾ – zbog svega toga, red je da se akademskoj sterilnosti ovih i ovakvih seniora, naoružanih belim lukom, glogovim kolcem i lopatom – vrati koliko toliko po meri. Na Ličnost treba bez ustezanja udariti sasvim lično! I to pre svega zato što je razborito pisanje i obrazlaganje pod opisanim okolnostima sasvim obesmišljeno. Recite, koja je uopšte svrha akademske pedantnosti i pristojnosti u ovom našem oskudnom vremenu, u kojem su nekadašnja podivljala, mamima i tatina, „novotalasna“ deca, ostala da za univerzitetsku platu glumataju odbegle bogove – i redovnim i vanrednim studentima beogradskog Univerziteta?…

 

„Igre prestola“ sa samim sobom

 

Petrovićeva aktivnost oko ispisivanja vlastitog „novotalasnog“ žitija do sada je proizvela dva naučna skupa 2014. i 2016. godine ⁽¹⁸⁾. Da se čitalac ne bi isuviše zamarao, sadržaj tih bdenja i liturgija jeste sledeći: 2014. godine, sa izuzetkom prijatnog iznenađenja u vidu dolaska ozloglašenog Jude Iskariotskog, Slobodana Antonića (koji je tim gestom sasma relaksirao A. Petrovića, vazda i svagda osmehom pripremljenog za bacanje anatema na demonska bića i skrivene dželate Isusove), izlaganja Ljubomira Kljakića i temeljnog predstavljanja razvoja koncepta „Rečnik tehnologije“ pri Vidicima od strane Marjana Čakarevića ⁽¹⁹⁾ – sve drugo, u ta dva dana, na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, ličilo je na srceparajući susret nekadašnjih pajtosa, prvoboraca, nakon 33 godine: ko je kome šta rekao, ko je kome zabio nož u leđa, ko je kome pljunuo u kafu, ko kome štipnuo ženu, itd. Kao što rekoh: toplo, prvoborački. Evo, sada već i meni sećanja naviru! Za ljubitelje melodramskih zapleta direktor „BalkanKult fondacije“, Dimitrije Vujadinović, započeo je svoje izlaganje dirljivom ispovešću da je po izlasku „Rečnika tehnologije“ iz štampe kupio ne jedan već tri primerka:

 

„…ja sam, naravno, imao to zadovoljstvo da sam odmah kupio tri broja Rečnika tehnologije, i odmah sam, znajući da će da nestane, i predviđajući da će da nestane [sic!], odmah napravio fotokopiju!… Nažalost, dogodilo se da sam tokom tih trideset, ovih tridesetak godina, davao na čitanje originale i sada mi je ostala samo ova fotokopija (pokazuje)“ ⁽²⁰⁾.

 

Ali dok je neko bio spreman da zarida nad ispovešću ovog Rođaka Ponsa, verujem da je u sali Instituta bilo bar još nekoliko đavolaka koji su na ovakvu ispovest bili spremni da se zacene, jer je do zla boga podsećala na onu urnebesnu kupovinu ne jedne već pet karata, u autobusu koji se klacka ka Beogradu (Ko to tamo peva, Šijan/Kovačević, 1980). Posebno je taj osećaj svrbeo u trenutku kada je, Vujadinović, veseo i nostalgičan u isti mah, produžio ispovest o svom suživotu sa preostalom mu fotokopijom „Rečnika“, i to sledećim rečima: „…ali mi je vrlo to drago, jer ja i danas, tako, s vremena na vreme, uzmem pa ponovo iščitam Rečnik tehnologije“… I to je bilo sve od ovog cenjenog gosta naučnog skupa što se tiče prokaženog „Rečnika tehnologije“, dela po sebi i za sebe. Jer, i ako se načitao ove leksikografske lektire, ipak se Vujadinović odlučio da u nastavku izbegne „zadatu temu“ i ispriča neku svoju veselu priču, ne skrivajući želju da učesnicima otvori vidike ka tokovima savremene kulturne politike ⁽²¹⁾.

 

 

Što se tiče drugog skupa, sada je već dovoljno da se kaže ko je bio određen da bude odgovorni urednik budućeg naučnog zbornika: upravo ovaj simpatični, dobroćudni tragalac za prekarijatskim zlatom. Ali sada je, u 2016. godini, Dimitrije Vujadinović postao „petrovićevac“, apostol,  jednako ljut na sve ono što je Petrović morao da preživi da bi došao do 2016. godine ovakav kakav nam se objavio. U besmislenom raspirivanju gneva spram nekadašnjih dželata, odvajkada fino situiran – i onda i sada – Vujadinović je (ako mu je iole verovati: u nekim tekstovima čak ubeđen da umetnost treba da snosi političku odgovornost!) sada postao punopravni deo Petrovićevog „hor[a] verbalne demonizacije socijalizma“ u kojem su „svi […] optužitelji, nema odgovornih“ ⁽²²⁾. Tako je to izgledalo. Jer u poređenju sa prethodnim skupom, samo su dva imenitelja ostala ista: A. Petrović i D. Vujadinović. Gajila se nada da će Korifej već iz drugog puta naći hor po meri svoje Ličnosti, grupu koja bi bila dovoljno empatična spram njegovih negdašnjih patnji ili bar jednaka sa njim u prezrenju nekadašnje državne zajednice i kulture.

 

Priređeni – drugi po redu zbornik o „Rečniku tehnologije“, doneo je, razume se, najnoviju Petrovićevu avanturu iz njegove intimne, patničke istorije u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Ta najnovija odiseja pokazala se Petrovićevim fanovima i kao „ultimativna“, „najbolja do sada“, jer je autor u istoriografski zaplet uneo decenijama zatomljavanu činjenicu kako je njegov junak, odvažni Petrović, svojim nenadmašnim delom zakrvio zapravo sa Enciklopedijom Jugoslavije i sa samim Fricom ⁽²³⁾! Ali manimo se više opanjkavanja ovog blockbuster-naučenjaštva, jer već može ono ići u nedogled. Ko hoće da čeprka po istoriji jednog vodozemačkog potkivanja – neka nastavi dalje! Recimo, međutim, jasno i glasno šta u Vujadinovićevom zborniku o „Rečniku“ zavređuje svaku pažnju. Tek dva teksta! Pre svega onaj izvrsni, Gordane Đerić, sasvim usamljene u pokušaju razumnog kritičkog komentara oko Petrovićevih beskrajnih „igara prestola“ sa samim sobom ⁽²⁴⁾, i poslednji, prilog profesora Dragana Bulatovića, tekst pod nazivom „Kako danas muzealizovati Rečnik tehnologije Vidika (1 i 2) iz 1981?“ ⁽²⁵⁾.

 

 

A upravo me taj tekst i dovodi do drugog povoda za pisanje ovog teksta. A da bih to učinio, morao bih i sam da uvedem „petrovićevski“ princip „ogledalce, ogledalce“ i da nagovestim vlastiti, kratki roman o istraživanju jedne neproverene urbane legende, prljave fame o još prljavijim „novotalasnim“ biciklistima. U kojem sam bar na kratko (anti)junak – ja. Dakle: selfie vs selfie!

 

Jer dogodilo se 2014. godine da sam sa učesnicima prvog skupa podelio ideju da „Rečnik tehnologije“ nije nikakva filozofija, već diskurzivna papazjanija, tačnije „zajebancija“, kako je u časopisu Theoria o „Rečniku“ pisao Mladen Kozomara. Da je „Rečnik“ pre svega gest, „taktika“ Slabog spram „strategijā“ Moći. Zabavna kao i svaki drugi primer „lukave inteligencije“ Starih Jugoslovena. Pored Mladena Kozomare citirao sam Midu Belančića! Sloterdijka, De Sertoa. Sve po redu. Čudo! Ali se na kraju, sve to štrebersko zanošenje i istraživanje oko filozofskog pakovanja nekadašnjih Vidika završilo mudrošću koju još od 1973. godine pronosi film, U zmajevom gnezdu. Svakako, mislim na antologijsku scenu borbe u sobi Ogledala u kojoj se (Brus-)Lijev neprijatelj skrivao. Ta scena govori bar hiljade filozofskih reči, ali nemamo, pretpostavljam, sada vremena za to. Sve u svemu – Li razbija ogledala, ubija zlicu i – happy end… Kao što reče Kozomara: „zajebancija“! U tom smislu, poruka i preporuka Petroviću, sa moje strane, bila je sledeća: „Rečnik tehnologije“ nema šta da traži na Institutu za filozofiju i društvena pitanja, a kafa sa saborcima u ovom prokletom gradu može da se popije bilo gde. Ovde je, Petroviću, ipak nešto što se ponajviše tiče diskursa vizuelnih umetnosti, koji danas jedini ima sposobnost da razume interdisciplinarni karakter projekta. To je nastavak, ovakav-onakav, najblaže rečeno – vrlo specifičan produžetak konceptualističkih eksperimenata s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina.

 

I da! Te 2014. godine hvalili smo, grešni kakvi jesmo, Tamaru Jerković, grafičku urednicu „Rečnika“. Ako je već preterano da pomislim da je Tamara svojim kaligrafskim poduhvatom pobrala lovorike, bar je izgledalo da je ovaj nalaz oko konceptualnog karaktera „Rečnika tehnologije“ Petrović primio kao eureku. Koferi se, dakle, pakuju, ništa ipak – ili bar ne za sada! – od filozofije po meri Trećeg oka, niti od konspirativnih X FIles zapleta!

 

Pravac, Filozofski fakultet i odeljenje za istoriju umetnosti!

 

Dividende hermetične zajebancije

 

Možda se sada već i iznose „gluposti“, a možda i ne. Ko ne bi od svega ovog pobrljavio!… Ali sve mi se čini da se baš tako dogodio taj famozni drugi skup, 2016. godine. Ili se bar tako dogodila izložba koja je upravo u toku u galeriji „Pro3or“. A ona je sama po sebi – uz sve paradokse koje čovek u glavi mora da pobedi – postavila pitanje „Rečnika tehnologije“ kao predmeta muzealizacije. Pomenuti tekst Dragana Bulatovića tešio me je da je „Rečnik“ u „pravim“ rukama heritologa. Njegova preporuka bila je da muzelizacija „Rečnika tehnologije“ mora da sledi poetiku koja mu je imanentna, da muzealizacija jedne „taktike“ mora da bude isto tako „taktički“, gestualni, kreativni odgovor ⁽²⁶⁾.

 

 

Međutim, dogodilo se ono što nikako nije smelo da se dogodi. Ili pak što se tu i tamo događa kada se stvari oko umetnosti otmu kontroli. Kada umetnik u prvom licu jednine pobrljavi, pa pojurimo da delo spasavamo od autora samog ⁽²⁷⁾. Izložba je, dakle, postavljena u galeriji „Pro3or“ (16-26. januara, 2018), pod čudovišnim (=petrovićevskim) nazivom: “Hermetika Rečnika tehnologije i zastarela modernost utopije Jugoslavije”, dok je u medijima išao i ovaj naslov: “Rečnik tehnologije i današnje vreme”. Za one hrabre, koji u svojoj skromnosti sokratovski priznaju da ništa nisu razumeli, podmetnut je razjašnjavajući podnaslov izložbe: „Ka po-etici pravilnog sedamnaestougla kao obrazovnog standarda“. Nagradno pitanje za fasciniranu posetiteljku i upornog čitaoca jeste sledeće: šta se to tačno zbiva(lo) u beogradskoj galeriji „Pro3or“, od 16-26. januara? – Ništa lakše. Prosto priupitate „autorski kolektiv Heptadekagon“ koji čine Aleksandar Petrović, Aleksandra P. Stevanović, Dejan Vukelić, Dimitrije Vujadinović, Dragan Bulatović i Milan Popadić.

 

Ali sa izuzetkom narečenog Dimitrija Vujadinovića, konvertitskog mrzitelja zlih socijalističkih volšebnika, Dokazanog Meštra Fotokopir-aparata, i Presvetog Aleksandra Petrovića Novotalasnog, ostatak kolektiva jedan je, da tako kažemo, pristojan svet sa odeljenja za istoriju umetnosti, čiji se autorski pečat, međutim, teško može razaznati ispod Petrovićeve harizme. Moralo bi biti da je januarski slavski kolač ipak zamešao on sam, manipulišući „kolektivom“, uzimajući druge kao puke svedoke vlastite mađije.

 

 

Otkud ovo uverenje? – Pa, prvo, ko bi od pomenutih članova kolektiva dozvolio izlaganje uramljenih i zastakljenih digitalnih printova „Rečnika tehnologije“? Kao da jedan od štampanih primeraka koji nisu pojeli skakavci nije mogao na kraju da završi konzerviran, uramljen, okačen na zid galerije? Kao da kaligrafski original broja Tamare Jerković nije mogao da bude dat javnosti na divljenje ili bar na uvid. Nje, međutim, ovih dana nije bilo na izložbi, isto kao ni Škerovića. Spremala se Tamara za ovu izložbu, kako se šuškalo među posetiocima, ali nje ipak nije bilo. Šta sad! Jedan autor manje, precrtano. Što se tiče Slobodana Škerovića, njega to, prosto rečeno, ne zanima odavno. Njemu je čak Petrovićeva „filozofija“ zastarela, zanosi se čovek Miroljubom Todorovićem i stohastičkim postupkom u književnosti. Drugo, da se profesor Bulatović pitao, ili pak nametao (što ne mogu da zamislim!) – pitanje je da li bi se januarska izložba uopšte dogodila. Jednostavnim rečima, on je prepoznao kvalitet „Rečnika“ i shvatio kako je tu „prepoznatu vrednost“ jedino moguće muzealizovati – isključivo gestualno. Međutim, on nije zamišljao radikalizaciju gesta – koju bih najiskrenije i najdobronamernije, bez ikakvog cinizma, preporučio za dobrobit samog dela, pa i legende o njemu, a to je Petrovićev performans jedenja originalnog „Rečnika tehnologije“ i razbijanje tehnologije dokumentacije: telefona, kamera, mikrofona, diktafona, led-ekrana. Ali, jasno je, čak i to bi bilo onako, osrednje, podgrejano. Isuviše komemorativno… Prošli su valjda ti neoavangardni dani. Da ne razmatramo sada opciju spaljivanja umetnika koji shvata da konačno mora da prestane da se češlja za istoriju, jer je u mladim danima, uljuljkan u važnom studentskom glasilu, „zajebantski“ naučavao o tome da je istorija puki tehnološki privid koji moramo, jel’te, da pobedimo; da ogledalo – Jugoslaviju – moramo da razbijemo i tako to, da je sve to nekada tu i tamo, dok se mladovalo i ludovalo još i bilo simpatično, a da je sada to – kada smo već postali takvi kakvi smo danas – ništa drugo do preprodaja vlastitog istorijskog, minulog kvazi-disidentskog rada; mislili su neki da je to tek „zajebancija“ skojevske mladosti koja je planirala da i te nedelje skokne do Trsta, Zagreba, Ljubljane, ali je iznenada doživela da bude nepravedno mlatnuta od Sistema – koji je muzla i, istovremeno, pljuvala, po ondašnjoj disidentskoj modi, a da je sada sve to… Treće, galerijom dominiraju ti nesretni „digitalni printovi“ „Rečnika tehnologije“, zajedno sa propratnim tekstovima štampanih na velikom formatu na kojima posetioci mogu da saznaju i ovako nešto: „Izložba je posvećena ezopovski hermetičnom rukopisu Rečnika tehnologije kao skrivenom jezgru jugoslovenske utopije koji je kroz kritiku tehnologije privida spojio premodernu i postmodernu kulturu. Iz tog iskustva je danas proizašao pravilni Heptadekagon kao simbol novog obrazovnog standarda. Njegov cilj je podizanje svesti o preuzimanju vlasti veštačke inteligencije i virtuelnog sveta nad životom koji iščezava“. Ili pak nadahnuta rečenica: „…Rečnik tehnologije kažnjen je zabranom sećanja i uvijen u veo zaborava“…

 

Sve to – iskucano, odštampano i zalepljeno po zidovima, kao primer najsiromašnije od svih umetnosti – nije ništa drugo do Petrovićev dosadni resantimanski, paranoidni iskaz. Pažnju posebno pleni onaj o Jugoslaviji, koju autor, nepodnošljivo zaljubljen u sebe i u ideju o vlastitoj patnji i nekakvoj ostrakizovanosti, vidi „imaginaciju, prožimanje i vekovno preoblikovanje napoleonsko-austrougarskih ideja u koje je trebalo da se uliju srpske i balkansku energije da bi dobile predvidivu formu kojom se može upravljati, uzdizati i rušiti“, da je Jugoslavija u osnovi bila neodrživa kao država, a da je ostala ipak u životu tek kao „večna zublja večne pomrčine“, itd.

 

I dok u drugom planu slike Dimitrije Vujadinović sneva kako će sebi pribaviti kopiju od svakog novog Petrovićevog „auto-iskaza“, ko još veruje da iza ovog trućanja stoji ostatak malopomenutih članova autorskog kolektiva „Heptadekagon“?! Ko još misli da ovo nije sozercanje oholog i zbog te oholosti grešnago Aleksandra Petrovića, koji je sve rečeno o Jugoslaviji, o Srbiji i Drugima, sve o ovom, nekadašnjem i budućem vremenu za nas gluve i slepe – video i čuo? Ko smo mi da ignorišemo ovog bogoslova, koji kao anđeo luta između vidljivog i nevidljivog? I evo ga među nama, ponovo, i opet ga ne prepoznajemo! A doneo nam je ni manje ni više do „novi obrazovni standard“. Heptadekagon.

 

Nije da nije. Kada je posao, dakle, koliko-toliko obavljen na Institutu za Filozofiju i društvenu teoriju, Petrović je nagazio prag odeljenja „istorije umetnosti“, zapričao domaćine i očas-posla, kao kukavičje jaje, podmetnuo svoje sedamnaestouglo vjeruju. Pamjat ove i ovakve izložbe: Narcis je zavodljiv, traži pažnju i sažaljenje; ohol je i sklon nekontrolisanom fantaziranju. Konačno, sam po sebi, Narcis je autodestruktivan. I u toj autodestruktivnoj performativnosti razumevanje „dela“ postaje puka kolateralna šteta u „drugom planu“, zajedno sa izmanipulisanim „kolektivom“… Tako bi i izložbena objava „novog obrazovnog standarda“, „akademskog standarda“ – a propos „Rečnika tehnologije“ – morala da bude pročitana ne više kao „zajebantska“, već upravo kao zastrašujuća, i čitaocu i posetiteljki. Utoliko pre što je reč o objavi istinskog Narcisovog „apetita za destrukcijom“ – apetita univerzitetske snage. I što je glasnija njegova fantazmagorična žalopojka o nekakvim patnjama iz prohujalih vremena, toliko je opasniji teror koji on kao odgovor sprema, nesretan, na vrhu sveta. ⁽²⁸⁾

 

…

 

Eto, neka bude toliko od mene. Staću ovde, sada kada se već jasno pomaljaju obrisi beogradske postmoderne i njenog zemaljskog i nebeskog zaveštanja. Zamorile mi se i ruke i prsti, kako to na marginama jevanđelja pisahu stari dijaci. A iskreno, i dosadili su mi više svi ti gotivni tragičari iz osamdesetih koji danas potpaljuju akademski svet kreacionističkim idejama i pričaju sa katedre mitove i legende o koegzistenciji zmajeva, dinosaurusa i Srba sa Senjaka. Vidite, ako nije ovako kako sam rekao, znam da Bog nikad neće uskratiti još neku priliku sinu razmetnom da se izvine i pokaje. Ta, ni sveti Petrović ne bi imao srca zabludelom jagnješcetu da to odrekne! I to bi bila valjda neka, kakva-takva prilika da ponovo dokaže svu svoju veličinu… Ja na to sasvim računam. Možda na kraju i izvedem javnu euharistiju, pojedem taj prokleti „Rečnik“, ko to zna…

 

Ali ako sam u pravu – onda ćete razumeti što se nikada više neću ama ni najmanje obazreti na žalosne ljudske sudbine koje su se u Petrovićevom ogledalu jasno prepoznale.