Polemika o spomeniku posvećenom Zoranu Đinđiću mahom teče u dva pravca. Jedan se bavi samim izabranim umetničkim rešenjem i u kojoj meri je ono adekvatno, dopadljivo, i da li prenosi jasnu poruku. Drugi razmatra pitanje da li ljudi koji su trenutno na vlasti imaju pravo da ga podižu i da li ih zbog njihovog istorijata u takvom poduhvatu možemo podržati. Međutim, pitanje ko stoji iza podizanja spomenika ne iscrpljuje kontekst u kome on nastaje.
Ne pukim sticajem okolnosti već poznato od samog raspisivanja konkursa je da spomenik treba da čini celinu sa budućom podzemnom garažom i okolnom pešačkom zonom. Pre osvrtanja na novu viziju tog prostora, valja odgovoriti kome danas, ovakav kakav jeste, prvenstveno služi Studentski trg? Možda malo čudno pitanje, a pogotovo će banalno zvučati odgovor – studentima. U neposrednoj okolini trga nalaze se Filozofski, Filološki, Biološki, Geografski, Matematički, Fizički, Hemijski fakultet, i Fakultet za fizičku hemiju. Zajedno na njima studira oko dvadeset hiljada studenata. Dvadeset hiljada studenata od kojih najveći broj do njih dolazi izlazeći iz gradskog prevoza na okretnici koja, prema autorima konkursa, trg „devastira“. Konkursna dokumentacija istina prepoznaje postojanje okolnih fakulteta ali oni, zajedno sa Etnografskim muzejom i Kolarčevom zadužbinom, u njoj prosto čine deo ambijenta; tretiraju se kao spomenici kulture u funkciji estetskog obogaćivanja buduće pešačke zone. Da bi otkrili svrhu te pešačke zone, moramo da izađemo iz okvira konkursne dokumentacije i okrenemo se izjavama glavnog promotera čitavog projekta, gradskog menadžera Gorana Vesića.
„Dok su tajkuni uticali na planove razvoja grada u protekloj deceniji, neko je doneo odluku da se tržni centri grade u širem centru grada umesto na periferiji, kao što je to običaj svuda u svetu. Tako su iz centra Beograda otišle najbolje radnje i ovaj deo grada je prestao da bude atraktivan. To možete da vidite po tome koliko je danas praznih lokala u najužem centru grada. Pretvaranjem u pešačku zonu, ovaj deo grada će postati ponovo atraktivan za trgovce, za otvaranje restorana kao i za turiste.”
Naravno tu su i uopšteni komentari o ulepšavanju grada, kao i jedno interesantno uverenje da će s obzirom da svi veliki gradovi u svetu imaju pešačke zone, stranci Beograd pamtiti baš po onome što postoji i u svim ostalim velikim gradovima. No, budući da objašnjenja slična citiranom iznosi već tri godine, nema nikakve dileme da upravo u tome leži srž. Verovatno je samo od raspoloženja zavisilo da li je gradski menadžer u trenutku veći akcenat stavljao na otvaranje novih butika, dovođenje beograđana u butike, privlačenje turista (da bi išli u butike) ili prozivanje tajkuna (verovatno zato što ne idu u domaće butike). U svakom slučaju, krajni cilj je jasan: „radnje u Knez Mihailovoj neće ostati poluprazne“.
Tolika planirana komercijalna aktivnost svakako ne može počivati na onom delu populacije koji se vozi trolejbusima, što nas dovodi do druge komponente novog trga – podzemne garaže. Izmeštanjem okretnice trolejbusa kilometar dalje u Dunavsku ulicu, omogućiće se izgradnja podzemne garaže sa kapacitetom od oko 700 mesta, od kojih će 250 biti rezervisano za stanare iz okolnih ulica. Ništa izrečeno ne ide u prilog tome da je prilikom projektovanja garaže razmišljano i o studentima, ali možemo ipak da razmotrimo tu mogućnost. Sa jedne strane, uprkos tome što je studiranje sve skuplje, školarine se u konačnici ne slivaju u državni budžet već omogućavaju fakultetima da pokriju posledice nedovoljnog i neredovnog finansiranja od strane države. Tako gledano, grad može da fakultete zanemari u svojoj ekonomskoj jednačini. Sa druge strane, ako je neko zaista planirao da će deo parking mesta upražnjavati studenti, to bi se takođe uklapalo u već dugo dominantan odnos države prema fakultetima. Kao što se u tekstu strategije reforme visokog obrazovanja iz 2003. razmatralo „da li će insistiranjem da državne institucije nastave da pružaju samo ‚besplatno‘ (iz budžeta finansirano) obrazovanje vlada odricati pravo na sticanje moguće boljeg obrazovanja onima koji mogu da plate?”, tako je potpuno zamislivo i da se danas u nekoj neobjavljenoj analizi postavlja pitanje „da li će insistiranjem na javnom prevozu grad uskraćivati mogućnost dovoženja do fakulteta onima koji mogu da priušte kola?“. Ono što nije upitno je da će 48 mesta biti namenjeno parkiranju osoba sa invaliditetom. Tako da će, bez obzira da li su gradske vlasti o tome razmišljale ili ne, važiti sledeće: možete – kao i do sada – da budete student ako možete da platite, a možete i da budete student sa invaliditetom ako možete da platite još više. I da budete srećni što vam za pristup rampama za kolica na fakultetima još uvek nisu potrebni žetoni. Ako ne možete, suočićete se sa time da visoko obrazovanje više nije samo materijalno već i fizički nedostupno.
Kada skulpturu posvećenu Zoranu Điniđiću sagledamo u kontekstu ovog čitavog projekta, mnogo je lakše razmotriti njenu adekvatnost. Zaista, ako tražimo inspiraciju iz domaće istorije, ko bi bolje personifikovao konačni raskid sa konceptom socijalne države u kojoj javni interes stoji ispred privatnog, čega je transformacija Studentskog trga jasan primer? Restauracija kapitalizma jeste otpočela još za vreme Miloševića, ali petooktobarske promene ne samo što su te procese značajno ubrzale, već su ih i u potpunosti legitimisale: taj deo politike svrgnutog režima nije bio hir pomahnitalog diktatora, pa tako ni fraza „povratak u devedesete“ nikada kasnije nije korišćena u tom smislu. Takođe, izabrano vizuelno rešenje tu simboliku mnogo jasnije potcrtava nego što bi to klasična statua ikada mogla. Na kratko prekinuta, ali ipak neosujećena strela, na sred nekadašnjeg Studentskog trga, sada pretvorenog u potrošačko-turističku zonu, okružena državnim fakultetima iz kojih se država povlači dok istovremeno uvodi predstavnike Privredne komore u tela nadležna za visoko obrazovanje. Ako poslušate preporuku Biljane Srbljanović i po okončanju radova na tom mestu zaćutite, možete potom i da se osvrnete. Nastavak te politike će se odatle dobro videti.
