Mirko Nikolić je vizuelni umetnik poreklom iz Beograda, trenutno na doktorskim studijama Centra za istraživanje i obrazovanje u umetnosti i medijima (CREAM) u Univerzitetu u Vestminsteru u Londonu. Povod za ovaj intervju su njegova istraživanja koji u sebi sadrže spoj umetnosti, IT tehnologija i ekologije. Poslednja od njih je All That Is Air Melts Into City: Speculative geo-history of a European Emission Allowance (sve što je vazduh topi se u grad: spekulativna geo-istorija jedne deonice ugljen-dioksida). Kratak opis sa vebsajta: All That Is Air Melts Into City je situirana materijalizacija nematerijalnog protoka ugljen-dioksida kroz ljudske i ne-ljudske ekologije. Kroz desetodnevnu šetnju kroz London, odigrana je serija mogućih finansijskih razmena CO2 akcija, dokumentovana kroz online protok podataka i arhivirana u okviru instalacije u Arebyte galeriji. Projekat ispituje i proučava intra-akciju između, s jedne strane, neuhvatljive brzine savremenih ekonomskih transakcija i cirkulisanja, i sa druge, kratkoročnosti biosfere i atmosfere.
1. O radu
ST: Tokom maja ove godine si na ulicama Londona i u galeriji Arebyte sproveo umetnički projekat sve što je vazduh topi se u grad koji se odvijao u tri pravca: kroz performanse u gradu, instalaciji u galeriji i live-streaming snimljenih podataka u galeriji i na vebsajtu projekta. Ovaj projekat, između ostalog, ispituje postojanje European Union Emission Trading Scheme (EU ETS, EU berza emisija), elektronske berze za industrijsku trgovinu „deonicama“ ugljen-dioksida koje će biti emitovane u atmosferu. U kojoj meri je EU ETS modelovao tvoj rad? Da li je reč o tvojoj kritičkoj reakciji na postojanje ove tržnice?
MN: Svakako da je postojalo nešto kao reakcija, ili varnica da se rad realizuje u tom smeru, ali ceo rad ima svoju dublju geneologiju. On je deo šireg istraživanja koje sprovodim za svoj doktorski rad o nematerijalnoj razmeni između biljaka i ljudi, kroz ugljenik i kiseonik. Mene to zanima sa više strana – kroz afektivnu stranu, estetsku, i dr, ali najviše kroz polje političke ekonomije, u smislu da me neprestano impresionira činjenica da je celokupna naša biosfera – zeleni omotač Zemlje – potpuno isključen iz naše ekonomije. Prosto rečeno, biljke nisu prepoznate kao ekonomski činioci. Dok s druge strane, flora neprestano „radi“ kroz proces fotosinteze – „fiksira“ karbon-dioksid i oslobađa kiseonik. Usled kombinacija razloga, i po meni, zbog naše nemogućnosti da zaista vidimo CO2, imamo rezultat da je cela ta ekonomija nevidljiva. Tu mi je bilo zanimljivo da uspostavim paralelu naših nematerijalnih ekonomija današnjice – poput internet ekonomije i sve što je vezano za digitalnu sferu. Ta „nevidljivost“ informacione tehnologije se poklapa sa promenama u strukturi rada gde smo prešli sa neke vrste fordističkog neograničeno-situiranog radnog mesta na nešto što je za razliku od toga nematerijalni rad. To ima specifične posledice na nivou pejzaža.
Mene je zanimalo nešto što je najnematerijalnije – poput disanja, i kako je to povezano sa berzom koja je danas takođe shvaćena kao nevidljiva; odatle i naziv rada sve što je vazduh topi se u grad. Sam naziv je referenca na Manifest komunističke partiije. Zanimljivo je da berze koje se čine, da kažem, neuhvatljive i kao da ih nema nigde, ipak imaju svoja (fizička) sedišta, i da su akteri na berzama – trejding kompanije – i dalje najčešće skoncentrisane u gradovima, i to na malim geografskim razdaljinama od samog sedišta berze. Eto primera Njujorka gde trgovina teče kroz optičke kablove, što ima za posledicu da je geografija tih mesta postala toliko važna da firme teže da budu makar i 100m bliže serveru da bi imale nano sekundu ili dve prednosti u odnosu na druge. Tako da se sve svodi na to da su svi nagužvani jedni do drugih što se u širem smislu ogleda u razvoju. Ako pogledamo npr. ’80-te i nastanak digitalne mreže, Mikrosoft je imao ideju da će ljudi uz kompjuter moći da rade od kuće i od bilo gde, ali na kraju krajeva to danas nije tako jer živimo u doba velikih gradova, iliti novog talasa urbanog zgušnjavanja.
Vratimo se na rad, na EU ETS berzi trguje oko sto registrovanih firmi iz celog sveta, od kojih se 45 nalazi fizički u Londonu. Tako da je lokacija jako važna jer one nisu bilo gde. U ovom radu sam odlučio da propitam ideju šta uopšte znači „elektronski“, „digitalni“, tj. nematerijalni transfer i želeo sam da se on odigra na ulici tj. terenu.
Da li je moj rad kritičko razmatranje ove trgovine? Po meni, ova berza sadrži nekoliko paradoksa koji su veoma važni za političku ekologiju i zaslužuju bliže posmatranje. Ova berza je prva regulisala u EU trgovinu ugljen-dioksidom, što znači da nešto što je na neki način dobro od opšteg značaja postaje roba. Drugi je da je ovo berza koja je ograničena; ona ne teži neograničenom rastu već treba u stvari da smanji emisije iz godine u godinu da bi se zemlje potpisnice uskladile sa Kjoto protokolom o promeni klime. Treći paradoks je da su te emisije, na neki način, „zlato“ ovog vremena, u smislu da bilo koja industrija mora da ih ima da bi legalno proizvodila CO2. Opet, to ne funkcioniše i akcije su totalno devalvirane poslednje dve godine, tako da je EU pokušala da interveniše i da spasi tržište jednom ad hoc regulativnom intervencijom ovog proleća. Ovo tržište je napravljeno s najboljim namerama, ali jednostavno ne vrši svoju ulogu, ne pomaže preterano da se zagađenost vazduha smanji. Ako kažeš kritika, meni nije toliko linearna kritka, koliko sagledavanje kako bi ovaj tip razmene nekako mogao da deluje.
Mene ovde zanima ideja transporta – šta bi značilo, doslovno rečeno, kad bi svi ti ljudi, nanizani u bankama koje su 1-2 km udaljeni od berze, sišli na ulicu, našli se i pokušali da sklope neki dogovor lice u lice. Kao što je bilo u npr. berzama XVII veka u Antverpenu i Amsterdamu, gde su se ljudi i dalje okupljali i ti nematerijalni ugovori se sklapali makar rukovanjem i potpisivanjem, poput simboličke razmene, koja je imala i fizičke posledice. Šta bi značilo kada bi svi ti berzanti iz Njujorka, Tokija i dr. morali nešto fizički da prenesu, da postoji neki trag toga?
Zbog toga sam hteo da dam materijalni oblik jednoj akciji. U ovom slučaju, kroz niz kalkulacija, odlučio sam da jedna akcija bude predstavljena jednim malim drvetom palme tj. zmajevca, koja je za mene simbolički i fizički medijator. Ona kao i svaka drvenasta biljka ima stablo koje u proseku sadrži 50% težine CO2, što predstavlja fizičku opipljivu količinu CO2. Svaka akcija na ovom tržištu ima 1.000 tona CO2, što je užasno apstraktno. Tako da sam želeo na neki način da dam ovom procesu neku vrstu opredmećenja, i ceo niz tih razmena koje su se odigravale tokom 10 dana performansa je u stvari predstavljalo, zbirno, transakciju samo jedne tone (a možda ne ni toliko).
ST: Zanimljivo mi je što kažeš da, ako je pola drveta CO2, druga polovina pomaže da se CO2 pročisti u kiseonik. Ali da li je određeno u toj tržnici da trgovci kupovinom moraju da imaju ulaganja u biljke – tj. transformatore CO2?
MN: Odlična ideja, ali naravno da ne. Pa da, to je apsurd, mi trgujemo sa emisijama, a ne i sa posledicama ko se bavi tim ispuštenim CO2 u atmosferi. Naravno da se biljke upravo time neprestano „bave“. EU ETS berza, pokriva samo mali deo ciklusa, pošto je cirkulacija CO2 kompleksna i fascinantna – to je gas koji se kreće neprestano i menja svoje agregantno stanje, čime se tržište ne bavi. Ovo je samo početak te interakcije pošto mi decenijama iskopavamo CO2 koji je bio zakopan milionima godina i vraćamo ga u cirkulaciju. Samim tim, potpuno menjamo njegovu količinu u atmosferi, i na neočekivan način utičemo na naš opstanak.
ST: Tvoje šetnje kroz grad su performativno-prostornog karaktera i oslanjaju se na umetničke prakse eko-orijentisanih umetničkih tendencija koje idejno postoje od vremena Situacionista i njihovog koncepta psihogeografije. Kaži mi nešto više o tome?
MN: Pa da, nekako je to krenulo u novijoj istoriji od Situacionista. Debor piše da geografija podrazumeva i ekologiju kao istraživanje okruženja. U posleratnoj umetnosti se javljaju šetnje kao umetnička metoda i tada postaje jasno da je to preispitivanje okoline, a ne produžetak modernističke paradigme flenera (flaneur) i boemije. Možda to nije u prvom planu, ali oni pomeraju akcenat sa subjekta (umetnika kao odmetnika od društva), na to kako se mi stapamo sa okolinom i utičemo na nju. Okolina je fokus u ekološkom smislu, što pokazuju neki od prvih „šetača“ poput Ričarda Longa.
U nekom bližem istorijskom kontekstu vidim bliskost sa nekim oblicima tzv. post-internet pristupa gde se Internet shvata kao materijalna struktura i gde ljudi istražuju mesta na kojima se Internet stvarno nalazi. Ima dosta umetnika koji su počeli da situiraju nematerijalnost mreže na terenu, recimo Džejmsa Bridla (James Bridle), koji na zemlji iscrtava siluete bespilotnih letilica (dronova) u javnom prostoru i tako opredmećuje jednu gotovo nevidljivu mrežu. Tu vidim vezu sa mojim iscrtavanjem putanja CO2. A Kori Arhanđel npr. ima čitav niz performansa u data centrima – mestima gde se nalaze serveri.
Postoji takođe i interes za digitalne super strukture u akcijama koje se kreću između novih medija, dizajna i „faktičkih medija”, gde ima dosta eksperimenata u vizuelizaciji mreža ljudi i podataka. Vidim i tu neku sličnost, samo što je ovde u pitanju rezultat u vidu neke mape, a ja želim taj pristup da kritikujem, jer je takva mreža nekako inertna. Mene zanima odigravanje ili performans mreža tog tipa. Dakle, pristup je taj da, ako želimo da saznamo nešto o nekoj mreži, moramo da budemo u njoj. Ne možemo da se izvučemo iz mreže da bi napravili mapu, ne možemo da iskočimo iz nje i vidimo je iz ptičje (ili „božje“) perspektive. Ako posmatramo odozgo ili sa strane, više nismo deo procesa ili dinamike, i sve se pretvorilo u nepokretan ili paralizovan prizor. U uobičajenim predstavama mreža, postoji estetizacija ikonografije, što jeste ideja informacionog dizajna, kao i mapiranja mreža, ali po meni ove prakse uglavnom ne uspevaju da nam prenesu šta se zaista dešava u mrežama. To je barijera ikonografije mreža, u mrežnim dijagramima mi zamišljamo da se mreža sastoji od tački i linija, što je zastarelo – mi smo ti koji činimo mrežu i povezivanja. Metafora Bruna Latura o ribarskoj mreži (1) je ovde na mestu – svaki ribar zna da mrežu čine tačke i linije, ali ona ne bi postojala bez praznog prostora između. Mreža deluje po principu inkluzije i ekskluzije – čim nešto povežeš, odmah nešto drugo isključuješ. Zato je jako bitno pratiti ne samo ko i šta je povezano, nego i ono što leži u „rupama“ između.
Na primer, u kontekstu performansa all that is air, drveće se ne nalazi u mreži trgovanja deonicama ugljen-dioksida, ali se njihovom akcijom njihovi interesi upliću sa delovanjem ljudske ekonomije. Tako da sam ja pokušao da ukažem na rupe, i da povežem te rupe sa prepoznatim čvorovima mreže.
ST: Opiši nam kako je izgledao jedan dan tokom trajanja projekta. Šetnje su mapirale i određene radnje i proces. Kako je izgledala tvoja uloga i povezivanje drugih aktera u ovom projektu?
MN: Da, radi se o mapiranju te mreže. Antropolog Tim Ingold (2) kaže da postoji razlika između mapiranja i „pravljenja mapa“, gde je „pravljenje mapa“ jedan vid operacije i posmatranje mreže „odozgo“. Za razliku od toga, proučavajući Aboridžine, Ingold je došao da zaključka da mapiranje znači ne znati nešto pre nego što kreneš, što je slučaj kada imaš mapu pri ruci. Učiti na terenu, u hodu, to je zapravo način na koji tradicionalni Aboridžini mapiraju svoju okolinu – kroz priče i rituale, tj. fizičko kretanje. Tako da ovaj rad jeste bio mapiranje, ali bez želje da iz toga nastane jedna mapa kao predstavljanje, već samo jedna linija koja prolazi kroz mrežu tj. pejzaž.
To ukratko i jeste bio proces ovog performansa, samo što se radilo o mapiranju tri mreže. Najveći napor je bio prikazati prolazak kroz njih i uspeti nekako povezati razdaljine između njih. Jedna je fizička topografija berze; druga je mreža drveća u gradu i njihove cirkulacije CO2 i kiseonika; treća mreža je sama atmosfera, gde smo merili količinu CO2 u vazduhu. Može se reći da kroz povezivanje ili uplitanje ove tri mreže, mi smo pravili jednu novu umreženost.
Mreža koju smo napravili ne postoji fizički kao struktura ili kao institucija, već se radilo o mreži u akciji. Na terenu je bilo nas tri činoca ili aktera – pored mene, tu je bila biljka („carbon worker“) u saksiji na kolicima i asistent koji je u isto vreme pravio „pejzaže“, zadužen za infracrvenu fotografiju i skupljao i slao podatke u „kancelariju“. Asistent se zvao „field data worker“, moja uloga je bila „transportation worker“. To je prvi deo mreže na terenu. Mi smo stalno bili povezani sa galerijom/kancelarijom/data centrom gde se nalazio „office data worker“ i ostalih 40 malih palmi. Na neki način, u galeriji se nalazila mala „fabrika“ kiseonika koju su činile palme, dok je njihov raspored na plavom tepihu predstavljao pejzaž ili mapu naših kretanja. Tako da su posetioci u galeriji mogli da vide ne samo „rad“ nas na terenu predstavljen u obliku mape i podataka štampanih na zidu, već i „rad“ u kancelariji, nekoga ko prevodi podatke sa terena i prebacuje ih u drugu ravan – na Internet.
Podjednako važna komponenta performansa, pored pristupa geografiji, tj. prostoru grada, berze, galerije, bilo je vreme, kao možda ključni ekološki koncept. Ono što se zbiva je da je „okupljanje“ te tri grupe činioca – biljaka, atmosfere i finansija – u stvari spajanje različitih vremena. Vreme je bila međuigra različitih vremena koja su se odigravala – ritam šetnji koji je određen topografijom, zatim ritam biljaka i procesa pretvaranje CO2 u kiseonik (što se vidi na infra-crvenim snimcima), potom ritam berze koji ide preko hiper-optičkih kablova skoro brzinom svetlosti, i na kraju ritam same cirkulacije CO2 kroz atmosferu koji nismo mogli da vizuelizujemo, ali koji smo pratili merenjem koncentracije molekula u vazduhu. Ove pojedinačne ritmove smo uokvirili u neke šire parametre kao što je jedan radni dan od 10 do 17 časova, i ukupno 10 radnih dana, što simulira neku vrstu korporativnog rada. Takođe, ceo performans je bio određen ritmom skupljanja i obrade podataka. Svakih 8-10 minuta bismo prekinuli šetnju i napravili fotografije i izmerili CO2 u vazduhu. U „kancelariji“ je „office data worker“ skupljao druge podatke, tako da smo na kraju objavljivali novi „apdejt“ veb-sajta svakih 12 minuta. Tako da je cela mreža bila u stvari niz raznih ritmova i traženja mogućnosti njihove kompozicije (razotkrivanja sinhroniciteta i asinhroniciteta).
Kako se to na nas angažovane u performansu odražavalo je možda najteže uhvatiti kroz dokumentaciju ili podatke. Ritam šetnji je najviše uticao – fizički i fiziološki – na nas, jer on nije bio nezavisan od koordinacije sa ostalim činiocima i mrežama. Postojao je plan putanja, ali brzina šetnje je bila diktirana nekim drugim činiocima. Šetnja je trebalo da pokaže apsurd brzine trgovanja, jer da bismo odigrali samo jednu transakciju, nama je bilo potrebno 10 dana, dok se ona odigra na berzi za nekoliko nano sekundi. Ideja je bilo usporiti te apsurdne brzine i videti kako bi sve to izgledalo u ritmu ljudskog hoda.
Šta se dešavalo na samom terenu je bilo malo drugačije i za mene iznenađujuće – kretanja kroz biznis distrikte, interakcije sa drugim ljudima, način organizacije prostora, konfiguracija terena… Samim tim što smo pokušavali da pratimo ritam berze mi smo nekako ubrzavali ritam našeg hoda kroz grad i to je bilo neočekivano, mi smo takođe ušli u ubrzanje, što jeste ubrzanje kapitalizma. Od ideje usporavanja, samim tim što smo bili deo mreže, naš ritam je na kraju bio delom diktiran spoljnim elementima.
2. Ekološka misao
ST: U poslednjim radovima (poput All That Is Air Melts Into City, Dancing Ecology i Ecological Labour) naglašavaš, pored ljudi, da su biljke „saradnici“, a ne samo materijal za rad(ove). Palmino drvo, odnosno zmajevce si u sve što je vazduh topi se u grad nazvao „karbonski radnici“, a u saradnji sa tobom, ti i biljka predstavljate „carbon convoy“. Reci nam nešto više o toj simbiozi?
MN: Sve je počelo prošlogodišnjim radom koji se zvao Confluence koji je bio neka vrsta doslovnog praćenja ritma biljke kroz skupljanje raznih podataka tokom dana. Zatim, kroz igru sa biljkom u okviru plešuće ekologije (Dancing ecology) se uspostavlja „saradnja“ sa biljkom. Zapravo, bilo koja ljudska aktivnost proizvodi CO2, posledično još uvek koristimo fosilna goriva kao neobnovljive izvore energije. Suspenzijom ovih izvora mi sarađujemo sa biljkama, tj. ja kroz ovu igru proizvodim CO2, dok je fotosinteza bila praćena senzorima, čime je nastajao ritam koji sam pratio. Cela ideja je bila da pokušam da uđem u ritam sa biljkom, što je za mene bio proces učenja i prvog kontakta i saradnje sa ne-ljudskim stvorenjima. Kao i traženja pristupa njihovoj ekonomiji.
U ovom slučaju, u konvoju, kao u nekoj agonističkoj areni političke ekonomije, mi smo jedan entitet, ali i deo neke šire mreže. Performans je tako imao svoje trajanje i element napora , pa je biljka posle svakog dana bila namučena kretanjem kroz grad, koliko sam i ja bio. Napor je bio zajednički, i smatram da je tu došlo da naše saradnje, jer većina biljaka nema prilike da se „prošeta“ kroz grad i pored izloženosti različitim vremenskim uslovima. Na ulici smo imali mnoge susrete, izgleda da je bilo jasno da smo mi postali neka vrsta šetajuće… ne bih rekao mašine ali kao neke vrste asemblaža (u smislu kako su ga definisali Delez i Gatari – dakle kao skup heterogenih i autonomnih elemenata okupljenih u zajedničkoj akciji).
ST: U jednom ranijem razgovoru si mi spomenuo da ne želiš da se baviš „prirodom“, jer priroda kao nešto totalno odvojeno od ljudskog sveta više i ne postoji – tj. živimo u vremenu hibrida. Kako se kroz umetnički rad baviš ekologijom u najširem smislu? Šta je taj ekološki element u tvojoj umetnosti?
MN: Priroda je kulturno gledano romantizovan koncept, kao ideja bega iz civilizacije ili iz grada u “prirodu”. Iz toga je proistekao niz filozofija koji zagovaraju ideju postojanja netaknute divljine. Međutim, u dubljoj etimologiji priroda je koncept koji služi tome da povuče granice između toga šta je i gde se završavaju društvo i civilizacija, a gde počinje nešto drugo – priroda. Zapravo, radi se o granici između čoveka i nečoveka, ljudskog i ne-ljudskog, što ima velike političke i ekonomske implikacije. Sve što je priroda se u našoj političkoj ekonomiji klasifikuje se kao nešto spolja, odnosno nešto što se ne uzima u obzir u kalkulaciji. Biljke se ne plaćaju, jer se ne smatra da su radnice, već deo prirode. Isto to važi i za životinje. To poimanje „drugih“ ima u sebi kolonijalističke implikacije, kao zamisao da postoje društva u „prirodnom stanju“, tzv. primitivna društva koja su deo prirode. U tom smislu, koncept “prirode” izaziva odnos dominacije, dakle čovek (muškarac) je nadređen, kao što je to ekofeminizam već kritikovao. Na primer, „prirodno“ je da žena rađa i odgaja decu, ali to nije oblik rada. U ovom svetlu, ono što je „prirodno“ uzima se kao nešto što se događa zdravo za gotovo, samo od sebe, automatski i ne zaslužuje ravnopravan tretman sa „društvenim“ procesima. To je najčešće bila kategorizacija Zapadne civilizacije, i ima direktne implikacije povezane sa patrijarhalnim društvima.
To je jedan problem s tako prihvaćenim konceptom prirode, koji ja vidim kao način diskriminacije. Ili ekskluzije – političke, ekonomske, društvene. Čim je nešto deo „prirode“, nije deo našeg društva i van je civilizacije, mi ne živimo sa tim… Eto primera životinja: postoji mnogo hibridnih, prelaznih kategorija, u evoluciji, ali, recimo, ne može se lako reći da su domaće životinje deo društva, iako su društva zasnovana na njima. One su deo „prirode“, ali opet „domaće“, jednim kopitom su u društvu… Sa naše strane, mi verovatno živimo od njihovih proizvoda, ali mi ne mislimo da zaista živimo sa kravama ili ovcama, koliko god one bile oko i deo nas. Sa druge strane, kućni ljubimci su takođe neobični hibridi jer su skoro deo društva ili porodice, ali i ne. Ne možemo reći da oni imaju pravo glasa, ali imaju neki međustatus.
Ne postoje jasne granice gde je priroda, a gde društvo. Ali ono što stoji je da je osnovna ljudska delatnost zapravo pravljenje hibrida između “društva” i “prirode”, što je čini mi se najbolje opisao Bruno Latur. Od početka ljudskog postojanja u neprestanoj razmeni smo sa prirodom, odnosno ne-ljudima, samim tim svaka apsolutna granica je sumnjiva jer je često nešto sasvim drugo po sredi. Dakle, dualizam priroda‒društvo ja bih svrstao u niz dijalektika kao što su prijatelj-neprijatelj, unutra-spolja, mi-oni, i nametanje svih drugih velikih modernih dualizama, dakle kao veoma opasnu konceptualnu i materijalnu operaciju. I to je, između ostalog, ekološki problem.
Zašto smatram da je to važno danas? Timoti Morton (3) je zadnjih 7-8 godina razvio čitav koncept ekologije bez prirode i on prilično dobro obrazlaže polazeći sa stanovišta studija literature i filozofije zašto je priroda sagledana kao nešto „spolja“ pogrešan koncept ako zaista želimo da se bavimo ekologijom. Ako želimo da pričamo o njoj kao izdvojenom entitetu, znači da smo mi van nje. A počevši od toga da je ekologija zapravo koncept mreže, mi smo usred svega toga i nikada ne možemo da budemo zaista vani, kao ni van ekologije. Ne možemo da se isključimo iz sveta i plutamo u nekom nedefinisanom prostoru… pa čak ni kada posmatramo “Plavi kliker” sa svemirske stanice.
ST: Naglašavaš, u metodologiji eko-estetike, kao i same ekologije danas, vrednost stvaranja mreža i međuzavisnost različitih polja istraživanja poput politike, ekonomije, umetnosti, i sl. Ovo je vezano za tvoj doktorski rad gde istražuješ pojam mape gde se zauzima pozicija koja je tzv. istorijski neutralna, objektivna, god-like, koja ne govori o onome ko gleda, gde se tako prikrivaju stavovi i ideologije koje su itekako prisutne. Meni to malo nalikuje i na celu teoriju poimanja „drugih“ od Orijentalizma Edvarda Saida i ostalih postmodernista koji su se bavili odnosom prema vanevropskim kulturama, ko čini, a ko ne deo Zapadne kulture, koliko god mi se taj termin čini jako uopšten i mutan. Iz ovoga što spominješ o prirodi, čini mi se da priroda deluje kao koncept koji je istorijsko-kulturološki uslovljen, ali preko koga se ocrtava šta mi jesmo i šta nismo. Kao da se ugledamo u odnosu na nekoga ili nešto drugo što čini obrnutu ogledalsku sliku. Što može da se produži i na druge („egzotične“) narode, kuture, i dr.
MN: U tom uskom smislu reči, što bi rekao Žižek, priroda jeste ideologija nekog „drugog“, uvek nečeg što nismo mi. Zato ekologija jeste pristup razmišljanju koji je queer, hibridan, koji prelazi i muti granice, po definiciji, jer smo mi sami organizmi i subjekti veoma propustljivih granica. Da li granice uopšte postoje i koje su to hibridne margine? Naša tela su takođe sastavljena od neorganske materije, tako da smo mi isto hibridi. To razmišljanje može da ode i dalje, kao npr. gde su razlike između tela i uma. Stoga zaista ne verujem da danas možemo da imamo poziciju „neutralnog“ posmatrača, bilo da gledamo pejzaž, mapu, ili nešto treće. Previše smo umešani, kao u Weltschmertz-u, i, sledeći Mortona, najjasniji primer ove situacije je globalno zagrevanje. … Ono nije negde „tamo“ iza horizonta, u „prirodi“ ili tako nešto. Mi smo unutar globalnog zagrevanja, ono je svuda oko nas, samo što se ispoljava danas tu, sutra tamo, manje ili više. Filozofija u doba globalnog zagrevanja počinje od toga da nemamo gde da pobegnemo. I mislim da je to dobra polazna osnova za shvatanje sveta oko nas. U tom smislu, ekološki orijentisana umetnost pokušava da nas situira, da shvati gde smo mi u svemu tome, bez lakih prečica kao što je „misleći subjekt“ ili „čovek“ kao centar oko koga se sve vrti. Još svašta drugo se vrti i definiše stvarnost.
U radu pokušavam da shvatim to naše pozicioniranje sve dublje i dublje između raznih mreža činioca, praćenjem tih linija koje prolaze kroz nas, ne kao procesi subjektivizacije u modernističkom smislu i stvaranja subjekta u odnosu na okruženje, već kao proces multiplikacije. Rembo kaže „Ja sam neko drugi“, a Delez i Gatari kažu „Mi smo mnoštvo“. To je samo polazna tačka da pokušamo da razumemo, osetimo, doživimo to mnoštvo u mrežama u kojima se nalazimo.
ST: Antropocentrična slika se od XIX veka, od osnivanja ekologije kao nauke, i sa druge strane, romantičarske predstave prirode u umetnosti, preispituje u cilju sagledavanja međuodnosa ljudi i ne-ljudi (životinja, biljaka i ne-organskih materija – stvari) u jednoj široj slici – celokupnom ekosistemu. Na taj način se dolazi i do perspektive koja je svesno ljudska, ograničena i situirana, možda čak i manje egoistična. Gde vidiš granice između sveta ljudi (kultura) i ne-ljudi (priroda)? Da li one i postoje danas?
MN: To je taj hibrid. Postoji čitava tradicija eko- ili zoo-centričnog razmišljanja, pomeranja fokusa od čoveka kao kartezijanskog mislećeg centra. Ne-ljudi su danas jednostavno prodrli u društvo i zahtevaju druge centre. Posebno u kontekstu globalnog zagrevanja, svi ti činioci su pojačani i postali snažni društveni akteri. Ugljen-dioksid je apsolutno društvena figura danas, i koncentracija CO2 u atmosferi (4) deluje kao apstraktan broj, ali mi živimo s njegovim posledicama i primorani smo da ga prepoznajemo jer menja naše svakodnevno iskustvo i bivstvovanje.
U tom smislu mi je zanimljivo kako su ne-ljudi zauzeli svoju poziciji u društvu koje je pokušavalo da ih smesti negde van, da ih izbegne, odnosno da ih kontroliše. Obrnutom jednačinom, mi smo samo umnožili broj naših veza sa neljudima, gde kao posledicu upravljanja prirodom imamo sve veću zavisnost između ljudi i ne-ljudi. Ali to umnožavanje kao rezultat naše evolucije treba da prihvatimo kao činjenicu. Ne-ljudi imaju nešto da kažu, imaju svoje dejstvo koje je ponekad po našem očekivanjama a često je u manjoj ili većoj meri nezavisno od nas. Npr. tehnologije su savršen oblik hibrida. Mi ih pravimo, ali one nas tako blisko spajaju sa delovanjem ne-ljudskih činioca da mi postajemo takođe nešto drugo nego ljudi. Sa druge strane, mnoge takozvane „greške“ u radu naših sistema ne umemo da razumemo jer u njima deluje mnoštvo ne-ljudskih činioca koji ispoljavaju svoje karakteristike na „neočekivane“ načine. Ne možemo da upravljamo svim time.
ST: Nadovezujući se na tvoju misao, čini mi se da kao ljudska vrsta iskorišćavamo ne-ljude za naše potrebe, a dolazimo do saznanja da ne-ljudi poseduju nešto što ne razumemo, tako da ne možemo da se poistovetimo sa njima. S druge strane postoji potreba za razumevanjem ekosistema i okoliša, i shvatanje da zavisimo od njih, i ako ne prihvatimo taj stav, ugrožavamo našu poziciju u mreži iz koje ne možemo da se izuzmemo?
MN: Mislim da tu tehnologija kao način opštenja ili, bolje reći, „saradnje“ s ne-ljudima može da bude produktivna i obostrana, što težim da koristim u svom radu, gde nastaju međuzavisnosti koje su progresivne i otvaraju šire polje delovanja sa ne-ljudima. To znači održati relativnu autonomiju delovanja ne-ljudskih faktora i i pokušati prilagoditi se, kao što si to lepo rekao, tom nečemu „što ne razumemo”. Potrebno je ostaviti prostora za nerazumevanje, i na njemu graditi jednakije oblike saradnje sa drugim stvorenjima.
ST: U kojoj meri je to inspirisano IT tehnologijom, prevashodno kibernetikom? I otkad postoji tvoj interes za ekologiju?
MN: Možda je moj prvi interes za ekologiju bio kroz sci-fi, najviše kroz Dinu Frenka Herberta. Uveren sam da ekologija proizilazi iz ideje prepoznavanja da smo mi danas umreženi subjekti. Ta idea je tokom ’90-tih i rasprostiranjem Interneta postala sveprisutna. U tom smislu, Internet je mi je interesantan ne samo kao tehnološka mreže, već kao paradigma za prepoznavanje ostalih mreža: geografskih, prostornih, vremenskih… da smo mi deo više slojeva istovremeno. Mislim da mi je to iskustvo bilo ključno kao i osećanje bliskom pripadanja tome – afekat mreže.
Internet jeste neki oblik ekologije, kako ga ja vidim. Samo uprošćeniji. Da svako može da se poveže sa svakim i postojanje globalne mreže jeste slično delovanju ekosistema ili biosfere. Internet na neki način preslikava konceptualne prodore kibernetike čija saznanja se često i zasnivaju na ekološkim istraživanjima (kao u slučaju Gregori Bejtsona, ili Umberta Maturane i Fransiska Varele). Informacione tehnologije su jako blizu ekologiji jer su nastale posmatranjem bioloških procesa. Tako da me interesuje to je mreža ne samo struktura nego i ideologija Interneta, tj. ideja o slobodi korišćenja i protoka informacija od svakog ka svakome.
Ekologija je način razmišljanja o ko-egzistenciji, i posledično razumevanje gde sam tu ja, a gde su drugi, koje su nam linije dodira, nečega zajedničkog, prijateljstva i neprijateljstva… Ekologija nije samo naučni pogled na svet, već više etika i takođe politika. Kako ja mogu da živim s nekim drugim.
To jeste možda obojilo moju perspektivu. Počelo je od tehnologije i urbanih mreža, da bi se odatle pokrenulo ka onome što se smatra „prirodom“. Prema prirodi imam neku vrstu sublimnog osećanja, strahopoštovanja prema nečemu što mi je nepoznato. Odatle se taj osećaj preneo i na naše tehnologije, kao način stavljanja pod znak pitanja našu „familijarnost“ sa njima.
3. Umetnost
MN: Moj pristup kroz umetnost teži ka ideološkoj kritici pojmova iz npr. politike i ekonomije, a ne kao vrsta umetnosti koja pokušava na terenu da doprinese održivom razvoju. Pri tome, šta znači održivost – za koga, za šta?
Mislim da ovakav pristup deluje pomalo apstraktno i metafizički, ali smatram da se nalazi u istom polju sa umetničkim projektima koji pokušavaju da se bave poboljšanjem klime, odbrane prirode, i sl.
ST: Tvoj tekući rad pokazuje odstupanje od slikarstva/grafičkog medija kojim si se bavio od 2008. ka multidisciplinarnom i višemedijskom pristupu, gde povezuješ polja poput akademskog istraživanja, performansa, fotografije, korišćenje IT tehnologije i dr. Znam da je ponekad teško situirati sopstveni rad i da je to autorefleksivna radnja, ali da li misliš da je definisanje/kategorisanje ovog procesa neophodno u tvom radu?
MN: Otvaranje medija koje koristim mislim da je više povezano sa promenom perspektive. U prethodnom grafičkom radu, što i jeste sastavni deo tih medija, pratio sam logiku kartografije. U radovima poput If I Were A Drone Hovering At Approximately 15,000ft Above 45°37’45″N 9°08’50″E I Would… (2013), Landscapes (2009-2012), Brave new city (2010) ja sam bio u poziciji posmatrača mreže, tj. predstavljao sam mrežu koju sam video ili iskusio u nekom drugom momentu. Mislim da sam u nekom trenutku došao do toga da je predstavljanje, kao estetska radnja posmatrača i prevodioca u vizuelni jezik, došlo do narednog stupnja, gde je glavni motor rada postaje istraživanje celog procesa predstavljanja drugih i njegovih implikacija, tj. kako uopšte možemo da se bavimo time.
Kada ovo pitanje prebacimo iz „društvenog“ u prošireno ekološko polje, onda je pitanje, kako možemo, kao ljudi, da budemo posrednici ili da govorimo za neke druge koji nemaju sopstveni glas? Za ne-ljude? U najužem smislu reči, onda počinjemo da govorimo o političkom predstavljanju. Kako da budeš PR za biljke, kamenje i dr? Mislim da je to deo tradicije „slabih“… Jer moderni subjekat je onaj koji je u stanju da bude subjekat i bira objekat (posmatranja ili rada), kao što umetnik bira nešto što će da predstavi, što je veoma jaka pozicija. U ovom trenutku me zanima šta znači biti na toj drugoj strani, na strani onoga što je obično klasifikovano kao objekt ili stvar? To je usko povezano sa predstavljanjem u društvenom polju, tj. kako druge možemo da uvedemo u društvo i šta to onda znači, koje posledice to ima. Naša pozicija kao ljudi je privilegovana i od toga ne možemo da pobegnemo, ali mislim da možemo da je koristimo da uvedemo i mnoge druge elemente i pojave u društvo, tj. da adekvatno predstavimo njihove pozicije, ili da barem to pokušamo.
ST: Da li sebe vidiš kao medijatora? Ta uloga može da bude jako diskustabilna, jer u kojoj meri ta osoba samom ulogom ima moć da vrši taj prevod. Ako neko ne može da govori u svoje ime, taj drugi koji govori u njihovo ime, ali i prevodi, prilagođava, da bi to bilo razumljivo onome kome se obraća. U skladu sa tim, da li ti vidiš svoju ulogu kao prevodioca, ili pokušavaš da problematizuješ tu etičku stranu neprihvatanja tih drugih?
MN: Svaki čin prevođenja povlači određenu odgovornost. Mene intrigira kako to povezati s mojim radom pošto ne bih želeo da budem predstavnik i da preuzimam poziciju nekog drugog. Prevođenje vidim nužno kao način ophođenja u radikalno proširenoj političko-društvenoj areni, ali šta znači povezati prevođenje sa zajedničkim postojanjem? Samim tim i performans kao prevodilački akt? Najvažniji izazov mi je kako povezati proces bivstvovanja s nekim drugim kao što je to biljka, koji jeste subjektivan, a kako se ta koegzistencija dalje mapira u sam procesu prevođenja koji je sasvim drugačiji oblik delovanja, ali koji nije samo semiotičke već i materijalne prirode.
Prevođenje, predstavljanje, kao načini postajanja. U tom smislu, performans bi trebalo da deluje kao širenje etičkog i empatičkog polja i subjektivnosti, koja konačno ulazi u političko-kulturnu ravan jer kritikuje ljudski ego. Dakle, rad je na tome kako stalno zauzimati i menjati sopstvenu poziciju među mnogim drugima pojavama i procesima koji podjednako uključuju ljudske i ne-ljudske činioce. To jeste taj pokret koji čini osnovu performativnih radnji u mom radu, dakle pomeranje ne samo kroz prostor i vreme već i kroz mrežu ili kroz nivoe postojanja. Kombinovanjem različitih medija, pristupa, akcija pokušavam da stvorim situacije uključivanja ili okupljanja sa ne-ljudima.
4. Lokalna perspektiva
ST: Tvoje obrazovanje je prvenstveno vezano za Milano i London, ali održavaš kontinuitet/prisutnost i u Beogradu, najviše saradnjom sa galerijom Zvono. Kako vidiš ovu mrežu, kao neko ko je „izmešten“, ili, bolje rečeno, mobilan?
MN: Pa tu je ponovo aktuelno prevođenje… bilo razmišljanje na relaciji tamo-ovde, ili prevođenje samog sebe na drugi jezik i u druge situacije. I definitivno to utiče na moj rad da i zašto se bavim ovim pitanjima. Postoji razlika između onoga što radim u Beogradu i Londonu. Teško mi je nekad to da raščlanim jer je to prvestveno na nivou afekta. Postoji mnoštvo diskontinuiteta, ali ne znam da li su oni stvaralački podsticaj ili ne. Imam potrebu da se krećem napred i nazad, kroz faze.
Moj ekološko-umetnički rad zahteva stalno situiranje i lokacija veoma uslovljava gde će se rad odigrati. Konteksti su različiti, kao i introspekcija. Dobar deo osnove mog rada je nastao ovde i u konstantnoj je dijalektici sa ostalim lokacijama. Naravno, vremenom ideje sazrevaju i moj sadašnji pristup je dosta pod uticajem mojih doktorskih studija.
ST: Da li imaš neke planove za projekte u Srbiji u bliskoj budućnosti?
MN: Neprestano radim na lokacijama i u Srbiji, i one se nadovezuju na ostala mesta u kojima radim.U oktobru ću izvesti jedan performans u Sirogojnu, u saradnji sa Kulturnim Centrom GRAD i Muzejom „Staro Selo“ u Sirogojnu. Rad će biti izložen u Savremenoj Galeriji Zrenjanin krajem oktobra i početkom novembra. Ovaj projekat će sagledati razne elemente procesa proizvodnje vune, i pokušati da razmotri proces kvantifikacije stvarnosti i koje su alternative. Neke rezultate ću svakako predstaviti u Beogradu sledeće godine. Ideja mi je i da napravim neku vrstu platforme za zajedničko istraživanje, ali o tome, nadam se, malo više sledeći put.
[u međuvremenu, projekat counting live stock(s) je realizovan i dokumentacija performansa dostupna je na vimeu]
Intervju pripremio i vodio: Srđan Tunić, istoričar umetnosti, freelance kustos.
Beograd, Studentski park, 07.07.2014. godine.
