“Pitanje nije praviti politične filmove, već praviti filmove politično” (1) – Žan-Lik Godar
Umetnost nije politična zbog svojih poruka ili načina na koji nešto predstavlja. Po Ransijeru, umetnost je politična jer baš kao i politika učestvuje u podeli čulnog – (re)distribuciji vremena i prostora, mesta i identiteta, po načinu na koji nešto čini (ne)vidljivim, po mogućnosti da razlikuje govor od šuma. Umetnost jeste politika.
Šta bi onda bila politika umetnosti? I kada govorimo o umetnosti kao umetnosti tj. o umetnosti kao instituciji ili umetnosti unutar institucije, ali i kada govorimo o umetnosti kao životu tj. umetnosti kao kreativnom procesu/veštini upošljenoj ili upotrebljenoj u javnom prostoru i izvan institucionalnih socio-ekonomskih ograničenja; potencijal za (društvenu) emancipaciju leži u procedurama umetnosti a ne u njenoj saržini ili formi.
Slučaj A: Umetnost politično unutar institucije
Reč “politika” vodi poreklo od grčke reči politikos i kao “ono što proishodi, služi ili se na bilo koji način odnosi na građane” ne predstavlja sprovođenje moći ili borbu za moć. Politika je pre svega uobličavanje nekog prostora političnim. Aristotel je tvrdio da nasuprot životinjama, kojima glas služi da izraze zadovoljstvo ili bol, ljudska bića jesu politična zahvaljujući sposobnosti govora putem kojeg otkrivaju ono što je dobro ili loše, pravedno ili nepravedno. No, politka nije javna diskusija govorećih ljudi o pravdi i nepravdi. Kako razlučiti da osoba pred vama, koja koristi glas, zaista raspravlja o pitanjima dobra a ne izražava jednostavno privatan bol? Politika je upravo to pitanje – ko ima moć da odluči o tome?
Nakon 2000. godine Srbija je ušla u bolni i, kako se danas ispostavlja, ilegalni proces privatizacije. Mnoge fabrike, koje su do tada predstavljale društvenu svojinu, bivaju gurnute u stečaj i potom privatizovane. Novi vlasnici zaustavljaju proizvodnju ili menjaju primarnu industrijsku namenu preduzeća. Radnici gube posao i odlaze u štrajk, jedino političko sredstvo koje imaju. Ova radnička borba nije bila prepoznata niti priznata od strane države niti medija.
Učitelj neznalica i njegovi komiteti (2) je projekat grupe umetnika i aktivista. Odvija se u prostorijama Centra za kulturnu dekontaminaciju (3) u Beogradu. U samoobrazovnom formatu projekat organizuje razgovore u kojima intelektualci, stručnjaci i radnici učestvuju i artikulišu svoje iskustvo i znanje. Politika počinje kada oni “koji nemaju vremena” da čine ništa drugo do da obavljaju svoj posao, odvoje to vreme koje nemaju kako bi sebe učinili vidljivim i sposobnim da artikulišu sopstveno iskustvo kao zajedničko iskustvo u univerzalnom govoru javne rasprave. To je upravo onaj emancipatorski potencijal koji umetnost kao umetnost može da omogući sledeći emancipatorske procedure.
Iako smešten u kulturnu instituciju, ovaj projekat ne pomaže u podizanju vidljivosti radničkih pitanja. On pre podržava i osnažuje radničko organizovanje nudeći im kontekst i infrastrukturu. Periferija se bira kao politička pozicija, ona koja može da omogući političku subjektivaciju. Za to je potrebno vreme.
Formalno slični projekti nisu nepoznati globalnoj umetničkoj sceni. Pa ipak, ono što se ovde mora zapaziti nije forma ili sadržina već procedure koje ovaj projekat upošljava. Važan je način na koji se projekat izvodi. Učitelj neznalica i njegovi komiteti nije aktivizam u sistemu umetnosti, niti je angažovana umetnost. Projekat po sebi ne predstavlja radničko subjektivisanje. Radnici nisu objekti umetničkog istraživanja koje će potom biti predstavljeno kao umetnički proizvod i adresirati sistem umetnosti. Drugi umetnici i elite neće biti u prilici da ga konzumiraju u muzejima i galerijama. Otuda kulturni kapital biva uskraćen organizatorima. Format samoobrazovanja isključuje hijerarhijsku podelu na radnike i intelektualce jer su i umetnici/aktivisti i radnici podvrgnuti egalitarnom procesu obrazovanja. Umetnost ovde ne predstavlja, ona izvodi politiku time što omogućava političku subjektivaciju.
Ostaju pitanja: mogu li emancipatorske procedure izvedene u okviru institucije umetnosti doneti društvenu emancipaciju ili, pak, kontekst institucije po sebi anulira taj potencijal? Da li pitanje postavljeno u sferi umetnosti i kulture onemogućava realni uticaj na političke strukture? Da li to onda znači da je društvena emancipacija jedino imanentna izvođenju van institucije te da u slučaju umetnosti kao života procedure nisu ni potrebne?
Slučaj B: Umetnost politično izvan institucije
Baš kao i sve krize u istoriji i grčki slučaj je inspirisao mnoge lokalne umetnike. Politička umetnička dela sa kritičkom, informativnom ili emotivnom vrednošću niču po galerijama, muzejima i umetničkim forumima kako u Grčkoj tako i izvan nje. Čak i na mestima koja trguju umetnošću, kriza je uzela maha. Mnogi umetnici su iskoristili ovu situaciju i zahvaljujući krizi kupili kartu za umetničku scenu Severne Evrope nalazeći tamo utočište i priznanje. Istovremeno, kriza je na lokalnoj sceni iznedrila veliki broj mreža s libertarijanskim i samorganizovanim predznakom.
Ja sam Grkinja i umetnica. Nakon povratka kući i pošto sam neko vreme provela u inostranstvu, utvrdila sam moju praksu kao umetnice i političkog subjekta. Bilo mi je jasno da u situacijama krize politička umetnička dela nisu sposobna da ubrzaju proces radikalizacije. Sve dok su kontekstualizovana u sistemu umetnosti, ona samo reprodukuju elitistički odnos spram javne sfere i njenih osnovnih karakteristika (4). Ako je potrebno da umetničkim jezikom artikulišemo političku poruku vezanu za društvenu emancipaciju, moramo se baviti i načinom na koji će poruka biti kontekstualizovana a ne samo izrečena: nije u pitanju samo “šta” već i “kako”.
U grčkom kontekstu umetnost može biti upotrebljena u svrhe proširenja svesti i direktne društvene borbe, zaista preispitujući i omogućavajući alternative za pobunu. Umetnička perspektiva i kreativni proces mogu mnogo da doprinesu u artikulisanju političke poruke i proširenju mogućih političkih praksi.
No, odbacimo podelu na umetnike i “druge”. Svi moramo da se otarasimo osećaja sigurnosti koji smo imali jer tako nešto više ne postoji. Kako bismo potpomogli borbe, potrebno je praktikovati otpor kroz strukturne promenu u našim životima i to putem samoorganizovanih projekata, doprinosa obrazovnim procesima, primenjivanja solidarnosti, obostranog osnaživanja i kolektivne transformacije. Krajnji cilj nije kratkotrajni društveni boljitak već društvena emancipacija.
Ne mogu i neću precizno definisati individualne prakse koje će garantovati našu budućnost. Navela sam nekoliko mogućnosti, ali sebe ne smatram “prosvetiteljkom” koja će ponuditi sigurna rešenja kako treba da se radi (iako smatram da je ovo “kako” uvek važnije od “šta”). Svi mi imamo različite potrebe i okruženja, mogućnosti i potencijalnosti koje moramo da razradimo. Kako ćemo preobraziti utopiju u relanost?
Tekst je prvi put objavljen na engleskom jeziku u: The Occupied Times of London, broj 21. (maj, 2013).
Prevod na srpski: Isidora Ilić
