Muze(n)ologija. Muzeji u mreži kreativnih industrija (I deo)

 

Namera ovog teksta je da sagleda pojavu, mesto i ulogu pojedinih privatnih muzeja u kontekstu aktuelnih društveno političkih procesa u Srbiji, s obzirom da se njihova važnost kao subjekata kulture tokom poslednje decenije povećava. Muzej Macura, osnovan 2008. godine u Novim Banovcima, predstavlja ilustrativni primer rastuće tendencije osnivanja privatnih muzeja koji na indikativan način re-konstituišu odnos privatnog i javnog. Ovaj muzej je posebno zanimljiv i zbog težnje da skladišti dela avangardne/neoavangardne umetnosti – onih praksi kojima je imanentno napuštanje čisto estetskog u cilju “proricanja estetskog društva”. ⁽¹⁾ Iako je pitanje institucionalizovanja avangrade već opšte mesto kritike, treba naglasiti da fetišizacija i komodifikacija avangardne umetnosti predstavljaju direktno poricanje ovakvih tendencija, pa se i sam pojam muzej avangardne umetnosti može shvatiti kao svojevrsni contradictio in adjecto.

Muzej Macura je, uz obaveznu najavu posete, otvoren za javnost u periodu od maja do oktobra i samo je deo šireg kompleksa smeštenog na obali Dunava, odnedavno dopunjenog prostorom Magacin Macura koji se nalazi par kilometara uzvodno, u Starim Banovcima. Vlasnik muzeja je art diler Vladimir Macura koji jedan deo godine u svom muzeju i stanuje. Pored “stalne postavke” koju čine artefakti iz privatne kolekcije Macura, umetnički predmeti i razna originalna dokumentacija (mnoge i sam Macura koristi kao svakodnevne upotrebne predmete) mesto je predviđeno i za održavanje niza drugih aktivnosti, počevši od modnih revija i dizajnerskih događaja, preko pesničkih večeri, koncerata, izložbi, performansa, do raznih drugih formi umetnosti. Pored depoa, tu su i stambeno poslovni prostor, kafe bar sa prodajnim pultom, veliki vrt sa nizom skulptura, obogaćen grožđem, bršljanom, lavandom i drugim biljem a kao kuriozitet i bitan deo “zbirke”, ističe se voćnjak sa 48 retkih sorti jabuka.

 

Pojava ovakvih i sličnih privatnih muzeja-kolekcija u Srbiji jeste dominantni trend koji podrazumeva praksu po kojoj se otvorena promocija ličnih kolekcionarskih ambicija, strasti i hobija, u trenutku poprimanja obrisa koherentne zbirke, materijalizuje, organizuje i izlaže kao „muzejska“ forma. Proceduru olakšava činjenica da Republika Srbija nema jasno definisan zakon o muzejima i muzejskoj delatnosti (iako se on dugi niz godina najavljuje), pa samim tim ni precizno određen segment kulturne politike koji se tiče uslova osnivanja, principa i ciljeva njihovog rada. Stoga se, u praksi, osnivanje “muzeja” obavlja veoma jednostavno – prostom registracijom udruženja građana ili fondacije, uz uplatu određene takse. ⁽²⁾

Privatnim muzejima-kolekcijama, kojih je u Srbiji registrovanih preko stotinu, ⁽³⁾ zakon o kulturi omogućava i korišćene budžetskih sredstava.

Rastućom akumulacijom svoga bogatstva više klase su rade da jedan deo ulože i u kreativnu industriju, dok se sve većom neoliberalizacijom same države i osiromašenjem javnih institucija, broj privatnih muzeja iz dana u dan povećava. Na osnivanje i rad privatnih muzeja danas se sve više gleda kroz prizmu preduzetništva – kao na isplativu samoodrživu delatnost, neku vrstu porodičnog biznisa koji je deo šireg poslovnog i turističkog okvira. ⁽⁴⁾ Ovo prepoznavanje “razvojne šanse” u „muzejskom biznisu“ je opšti evropski trend koji je posebno doživeo kulminaciju u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Danas se u ovoj oblasti u EU beleži veliki profit, a ovakve inicijative podržane su od strane državnih/lokalnih-gradskih politika i integralni su deo turističke strategije. (Mali) privatni muzeji su i oličenje tzv. postmoderne muzeologije – muzeja kao lične priče ili fragmentarne istorije, koji jednako postaju mestom postmodernog turizma obeleženog težnjom za autentičnim doživljajem i “direktnim” iskustvom iz oka „drugoga“. ⁽⁵⁾

 

 

 

Kreativna Evropa na evropskoj periferiji

 

Pre nego što se fokusiram na slučaj Muzeja Macura kao paradigme privatnog muzeja situiranog pre svega u polju kreativnih industrija, pokušaću da skiciram stanje finansiranja kulture, kulturne politike i muzeja u kontekstu neoliberalne Evrope i Srbije. Za razliku od privatnih muzeja koje podržava i sama država, mnogi javni – o kojima bi država kao o opštem dobru trebalo prvenstveno “da brine” i učini ih mestima podruštvljavanja, te akterima društvene emancipacije i kritike – rade sa drastično smanjenim budžetima ili su čak (poput Narodnog muzeja i MSU)  zatvoreni skoro čitavu deceniju i žrtve su dugogodišnje neoliberalne kulturne politike, katastrofalne uprave, konflikta interesa u strukturama vlasti i interesa građevinskih preduzetnika.

Javne institucije kulture u Srbiji privatizuju se ili su već ukinute što je posledica kulturne politike koja nema jasno definisan cilj i suštinski konvergira politici daljih mera štednje i beskrajnih neoliberalnih reformi. Na ovaj način, otvoreno ili prećutno, javni sektor kulture postepeno biva usmeren od strane same države ka “alternativnim” sferama: preduzetništvu i modelu kreativne industrije. Posredi je deo globalnog procesa transformacije kulturnih i obrazovnih institucija koji se ostvaruje u neoliberalnim društvima, kako onima u centru, tako i onima na periferiji (kakva je Srbija), a koje se zapravo jednako nalaze unutar kompetitivnih tržišnih odnosa. Posvajanje preduzetničkog duha i principa, uz istovremeno erodiranje funkcija kriticizma, odgovornosti i istorijske svesnosti, najuočljivije su karakteristike navedene institucionalne promene. Opisani trend se jasno očitava kroz konkretne poteze Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije – u eksplicitnim težnjama ka „osnaživanju sistemskog razvoja umetničkog tržišta“ i „doprinosu formiranju cena na njemu“ koje su kao važan cilj navedene u ovogodišnjem „Konkursu za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti“. ⁽⁶⁾ Finansijska podrška Ministarstva kulture velikim komercijalnim događajima koji su u privatnom vlasništvu i reprezenti su korporativno-sponzorisanog i profitabilnog kulturnog modela deo je istog procesa. Istovremeno, država pledira za upliv „privatnog“ kapitala u ustanove kulture od javnog značaja, što se danas već nameće kao logičan i neizbežan tok budući da je za ministra kulture postavljen upravo Ivan Tasovac, osnivač Fondacije Beogradske filharmonije, koja je začetnik modela finansiranja kulture kroz javno-privatna partnerstva u Srbiji i koja je prepoznata kao dobitna formula za celokupan sektor kulture. ⁽⁷⁾

Zadužbinarstvo i filantropija su ključne kategorije modela finansiranja kulture koji zastupa i aktuelni ministar Tasovac. ⁽⁸⁾

Uz pomenuto, promociju tržišta umetnosti i podsticanje privatno-javnih partnerstava u kulturi prati podrška kreativnim industrijama, koja je u lokalu najvidljivija kroz program Ministarstva kulture “Kreativna Evropa”. Reč je o programu koji  podstiče razvoj kulturnih industrija, a umetnost i kulturu sve više usmerava ka biznis sferi. ⁽⁹⁾ Prihvatanje ovog programa je uslov da bi zemlje članice, pa i kandidatkinje za članstvo u EU, mogle da dobiju sredstva iz ovih fondova.

Ministarstvo kulture i informisanja je 2014. godine, u tu svrhu, oformilo „Desk Kreativna Evropa Srbija“ – implementaciono telo programa EU „Kreativna Evropa“ koji poseban prioritet daje projektima kreativnih industrija i menadžmenta u kulturi. Reč je o projektima koji „razvijaju veštine, znanja i takozvani know-how (…), doprinose razvoju publike, razvoju inovativnih pristupa privlačenja publike, kao i novih modela poslovanja i upravljanja; projektima koji podrazumevaju umrežavanje čiji je cilj stvaranje novih poslovnih prilika, (…) koje uključuju komunikacione strategije i strategije brendiranja (…)“ ⁽¹⁰⁾

U datom ambijentu ne izostaju podrške graničnoj oblasti umetnosti, turizma i kreativnih industrija, te “briga za publiku” koja ovde suštinski podrazumeva težnju da se proširi polje konzumenata, kako bi umetnički proizvod imao bolji plasman na (nekom, budućem) tržištu. Svakako, kvalitet i priroda tog odnosa sa publikom se ne problematizuju, već su u art preduzetničkoj jednačini posetioci zapravo varijable od kojih zavisi profit, konzumetni za koje se sa konkurencijom treba boriti. Najčešći od pomenutih ciljeva projekata “Kreativne Evrope” je upravo pomenuta “briga za publiku”, a date menadžerske strategije osvajanja nove publike su i tema niza seminara održanih u tu svrhu. Jedan od programa se čak i zove “Evropski modeli razvoja publike”. “Briga za publiku” je važna tema programa i državnih institucija kulture npr. u “Kolarcu” aktuelni program “Take over” koji predviđa upoznavanje sa evropskim kulturnim tržištem i usvajanje novih veština potrebnih za, kako navode, buduće lidere u kulturi. ⁽¹¹⁾ Afirmativne debate na ovu temu se vode i na “Nezavisnoj kulturnoj sceni Srbije” kroz seminare na kojima se promoviše ideja  posmatranja kulturnog proizvoda kao tržišnog proizvoda i publike kao konzumenta takvog proizvoda. ⁽¹²⁾

 

 

Ktitor na mestu javnog dobra

 

Iako promptno pozdravljen i podržan od strane stručne javnosti, do danas ne postoji analitički prikaz muzeološke prakse pomenutog Muzeja Macura i drugih privatnih muzeja (Muzeja Zepter, ili GeraMuseum-a na primer).

Primarna stavka prilikom problematizovanja neke muzeološke funkcije jeste pitanje reprezentacije. Promatranje muzeja kao okvira koji ima realan uticaj na naš susret sa kulturom i umetnošću, odnosno njegovo svojstvo medijatora između prošlosti i budućnosti,  čini ga visoko ideologizovanim prostorom. U tom smislu, verovatno je najpecizniji opis Muzeja Macura već nehotično dat u okoštaloj frazi “hram umetnosti” ili “hram avangarde”, kojom se ovaj muzej često opisuje u aktuelnim periodikama. Upotrebljena kao ustaljena metafora za muzeje, ova sintagma ukazuje na pojam muzeja kao mesta uzvišenog, nedodirljivog i božanskog, mesta kontemplacije auratične umetnosti, umetnosti koja je produkt božanskog nadahnuća. Moglo bi se reći da je za Muzej Macura kao mesto “auratizovanja” i “sakralizovanja” avangarde kroz njeno funkcionalno pozicioniranje kao pasivnog predmeta estetske kontemplacije, “hram” zaista odgovarajući naziv.

Na ulazu u Muzej Macura stoji natpis “mom narodu” uklesan u mermeru, i  on daje još jedno značenje metafori “hram umetnosti” reprezentujući odnos ktitor-hram-narod,  tj. referirajući na instituciju zadužbinarstva.

 

 

Zadužbinarstvo je bilo rasprostranjeno u srednjem veku kada je privilegiju “dobročinstva” i činjenja “za spas duše” imala klasa vlastelina i vladarske porodice, a kasnije, kroz jačanje buržoazije u 18. i 19. veku, imali su je i pripadnici imućnih trgovačkih porodica. O njihovom donatorstvu svedoče često natpisi na fasadama zgrada koji potiču iz ovog perioda, a natpis “mom narodu” uklesan na ulazu u Muzej Macura, direktna je referenca na ovaj period. ⁽¹³⁾ Ovakve prakse uglavnom su bile način da se legitimiše dobrotvor i njegovo mesto u istoriji, društveni status i obezbedi mu se “besmrtnost”. Svakako, donacije i ktitorstva u feudalizmu su bili motivisani religioznim razlozima i paternalističkim odnosom ekonomski moćnih (vladara) prema “svom” (potčinjenom) narodu. Kapitalistička društva su ovaj model u izvesnom smislu zadržala do današnjih dana gde, uz tzv. korporativnu društvenu odgovornost, donatorstvo podrazumeva široko rasprostranjenu praksu kojoj je cilj amortizacija društvene nejednakosti putem davanja dela bogatstva donatora onim “manje sretnim slojevima društva” (kako glasi uobičajena fraza vladajućih elita). Na ovaj način, ekonomski moćne elite proizvode šire rasprostranjenu ideologiju po kojoj se materijalni status prebacuje u apolitizovani domen sudbine ili sreće, ignorišući prave uzroke “manjka sreće” koji su generisani dominantnim socio-ekonomskim sistemom. Zajedničko za sve ove zadužbine i zadužbinare je pozivanje na narod kao zbirnu kategoriju, ostavštinu “vasceloj” populaciji. Takođe, sam pojam naroda je takav da ne podrazumeva antagonizovanost prema klasno privilegovanom položaju dobrotvora, te bi se moglo reći da je njegova društvena uloga zapravo obmanjujuća, odnosno, da je svojstvo sistema koji generiše nejednakosti koje, u ovom slučaju, i sam muzej reprodukuje. Ukratko, zadužbinarstvo promoviše ideologiju koja se zasniva na postojanju prosvećene elite koja vlada, ekonomski je jaka, ali je “dobra” i deo prisvojenog bogatstva “vraća” “svom narodu”.

 

Nastavak sledi…