Prvi deo teksta videti ovde.
Izlagački komfori i konformizmi
Treba napomenuti da se izložba u tekstu u vodiču predstavlja kao (tako reći) ilustracija knjige-kataloga od nekih 250 strana, čime autori od publike kao da očekuju da ista bude pročitana da bi se shvatila celina teze projekta i poruke izložbe?! Razume se, teme su obimne, raznovrsne i kompleksne, ali ako to sve mora da se pročita, čemu uopšte izložba? Možemo biti zagovarači i pristalice principa slikovnice ali slikovnica ne može imati 20 slika a 200 strana teksta. Podvucimo, ovde ne govorimo o kapacitetu i kvalitetu pojedinačnih radova, tekstova i analiza, kao ni o celini projekta već o samoj izložbi kao mediju projektnih teza ili rezultata.
Postavka je ispala prilično neobazriva prema publici, nema na primer ni jednog stola za izlaganje i detaljniji pregled materijala (iskoršćene su bez mnogo ambicija uske bočne vitrine na galeriji). Nema ni dovoljno stolica za posmatranje ili odmaranje a teme i materijali traže zadržavanje ispred eksponata, jer ima izloženih knjiga, čitavih novinskih stranica, audio snimaka.
Prazni prostor u prizemlju mogao je i morao biti mnogo bolje iskorišćen. Ova praznina neminovno je asocirala na nepotpunost i nedovršenost koncepta i ukupne izložbe i same postavke. Očekivanje da će taj prostor biti animiran i popunjen diskusijama nije dovoljan razlog njegovom zapostavljanju i dezaktivaciji u samoj postavci. Na stranu što su neki razgovori prošli prilično neslavno, nije jasno zašto upravo ovaj centralni prostor nije iskorišćen za, u prvom delu teksta pomenutu, “zajedničku stvar” izložbe. Na primer, za neku slikovitu uvodnicu, „etalon“ za lakšu percepciju, opservaciju i analizu niza razmatranih tema i problema. To je (nema druge nego da idemo sad u jedan postizložbeni brain-storming) bilo mesto za upoznavanje, putem npr. odgovarajuće, prijemčivo objašnjene šeme, ili tabele, ili instalacije, ili kakve god pogodne ilustracije: 1. generalne strukture i konjukture političkih i ekonomskih odnosa tadašnjeg sveta; 2. bazičnih ekonomskih i političkih protivrečnosti jugoslovenskog socijalizma (dakle onih fundamentalnih, koje nadalje utiču u različitoj meri na one partikularne, prikazane u izložbi). Kustosi bi takvim „učilom“ adekvatnije i instruktivnije orijentisali i senzitivisali publiku, mnogo konkretnije i ambicioznije od dva za to (prilično improvizovano) određena video rada. Na kraju i početku, izložba ovakvog naslova i gabarita je mogla pored svakog eksponata da priušti i neki lako shvatljivi prikaz-šemu osnovnih društveno-istorijskih protivrečnosti najvažnijih za datu temu, uz pomoć kojih bi onda pojedinačni primeri tema-problema a na osnovu studija i analiza bili shvaćeni kao partikularne manifestacije fundamentalnih kontradiktornih društveno-ekonomskih i političkih odnosa (što one u suštini i jesu bile) a ne kao nekakve neočekivane kontradikcije ili devijacije.
Srećom, iz teksta Domagoja Mihaljevića u knjizi-katalogu možemo saznati dosta o tim bazičnim protivrečnostima, npr. interakciji centrifugalnih i centripetalnih ekonomskih i političkih sila, pitanjima emancipacije i samoopredeljenja društva i/ili nacije, naroda i narodnosti, o uzrocima i posledicama hibridizacije i kalemljenja socijalističkih i kapitalističkih proizvodnih i ideoloških principa, o socijalističkom rastu i avaj, „odrastu“; o nužnim ili oportunističkim izborima, hegemonim tendencijama i devijacijama partijske i upravljačke elite. Ne treba napominjati da su ovi mehanizmi i dinamike bili prisutni, delatni u svakom partikularnom primeru-slučaju analiziranom i predstavljenom na izložbi i da su ostavili duboki, to jest presudni trag na sve društvene tokove i događaje. Čak bi i sama šema koju daje Mihaljević na početku teksta bila sasvim dobra podloga za jedan od „edukativnih etalona“ koji bi vodili u individualne slučajeve kroz prepoznavanje i razumevanje odlučujućih kontekstualnih uslova, ideoloških borbi i političkih mehanizama u datim periodima. Ovako, u realnosti izložbe a bez pratećih kompletnih tekstova, za koje je pitanje ko će ih i kada pročitati, posetiocima je ostalo da ili (i bez izložbe) već znaju i razumeju ili da uz njenu pomoć tek prepoznaju ili samo nagađaju koje li su to od konjukturnih (bilo globalnih ili lokalnih) protivrečnosti moguće ili odlučujuće formativne i delatne u kom od izloženih primera. (1)
Naravno, mogla je izložba da se fokusira i na jednu krupniju i presudniju protivrečnost, tipa centralizacija/decentralizacija u skladu i sukobu sa konceptima ekonomske jednakosti/nejednakosti (kad je već Kosovo bilo povod), pa da je osvetljava sa različitih aspekata, naravno i ovih koji su istraženi i izloženi. Pristupom i postupkom predstavljanja jednog prilično random izbora najrazličitijih tema, umesto stava i orijentacije dobija se utisak utisak udobnog autorskog voluntarizma i decizionizma, koji je međutim teško obuhvatan i razumljiv a na svaki način i „nekomforan“ za publiku.
Nekoherentnost i neusredsređenost izložbe rešavana je dakle intenzitetom vizuelne standardizacije. Treba zato dodatno prokomentarisati i taj stil i trend jednog dela produkcije Kursa, koja se često oslanja na stil kasnog soc-estetičkog i soc-modernističkog dogmatskog dremeža. Konkretnije, na stil dosadnog i praznjikavog, tezgaroškog dizajna plakata za partijske i kongrese SSRN, naručenih mozaika po domovima zdravlja i kulture, murala u bankama, svečanim salama i domovima JNA. Mada, u svojim ranosocijalističkim pa i nekim kasnijim najvišim dometima, funkcioniše kao ili i jeste svojevrsna kulturno-umetnička renesansa, ova negovano-negujuća estetika dekoraterstva i primenjaštva sa neopreznim približavanjem udvorištvu, u svojim odmaklim i kasnim fazama teško da je i najnaivnije poklonike sistema uspevala da ubedi u ideološki narativ koji je navodno propagirala (onda kad ga je propagirala, bilo je tu i pravih spomenika radikalnoj depolitizaciji kao i raznobojnog koketiranja sa tradicionalnim i nacionalnim temama i mitovima). Lep primer istorijske protivrečnosti je i da je i takva kakva je, u svojim vrhuncima, sa svojom rutiniziranom sistemskom ukorenjenošću i žilavošću, lako upadala u famoznu Konstantinovićevu definiciju-kletvu stila. (2) KURS dakle, pretežno, moguće nesvesno, u takvim radovima stilizuje i reaktualizuje dizajn koji je pretežno dizajn ideološke krize i zalaska socijalističkog idejno-političkog projekta a predstavlja se pri tom kao dizajn idejne stabilnosti i dominacije. (3) Rukopis sa prazničnih parola u izlozima, ljudske figure i grupne fotografije u rasteru, poznate npr. sa postera koji su pratili karijerno-oportunističke konferencije i kampanje SSOJ, sve to negde istoriografski gledano i paše temi projekta ali ipak na pogrešan način podupire i uokviruje materijale – jer taj dizajn je, pre svega i upravo, trag nesposobnosti i odbijanja sistema i njegove kulture da se suoče sa sopstvenim protivrečnostima.
Na ovom mestu se ne mogu prevideti svi ti oči-bodeći simptomi izbora, poimanja i tretmana teme i zadatka projekta u jednoj familijarnoj atmosferi stabilizovane (pa i stilizovane) kultur-preduzetničke franšize. Takav (nekad i nužni) izbor i tretman se hteo-ne-hteo karakteriše decizionističkim i voluntarističkim angažovanjem srodnika-ica, partnerki-a, kolega i koleginica iz neposredno projektno-grantovsko-organizacijsko-egzistencijalnog okruženja. Obzirom, na primer, da su KURS dobili i mesto za izjavu u priručnom vodiču kroz izložbu, u kojoj su sami sebi čestitali na obavljenom poslu, (4) a što nije baš standardno i uobičajeno (pri tom u tom istom vodiču nema npr. elementarnih informacija o autorima i autorkama studija), teško je dakle zaobići neke rodbinske i partnerske veze unutar užeg projektnog tima (za neupućene, npr. Miloš iz Kursa je brat Marka iz Kontekst kolektiva). Šteta što uži tim izložbe nije uz vodič priložio makar svoje cv-e, ispalo bi to možda kao neki mali rodoslov, time bi se i publika razveselila i osećala nekako među svojima. (5) Na osnovu dugogodišnjeg rada i delovanja na sceni jasno je da ovakve saradnje i partnerstva i jesu i nisu karakteristične ili dominantne za konkretnu praksu ovih organizacija, ali samim tim što su neizbežno kontingente – važne su. Ko-autorstva tu mogu biti lična stvar, ok, ali ko-produkcije i sa njima vezana vidljivost i čujnost, kao i neminovni the personal-private share of public opportunities and beneits, nisu i ne mogu biti. Jasno je i da sami akteri nisu nekakvi bezobzirni nepotisti. Snalaženje u neposrednom egzistencijalnom okruženju i korišćenje takve pomoći ili podrške u radu teško je izbeći za mnoge u datim uslovima profilisane aktere i aktiviste, jer veliko je pitanje šta se sa uobičajeno skromnim i nedovoljnim projektnim sredstvima uopšte može od saradnika-ca tražiti i sa njima postići – često niko drugi do rodbine ili prijatelja ne bi ni pomagao ni sarađivao za dostupne honorare. Ponovimo, konkretnim osobama u pitanju, teško je pripisati sklonosti zloupotrebe ili protekcionizma. Ali ipak.
Kako god, reklo bi se da je sve to tek neminovni odjek samodovoljne i hermetične grupisanosti u raznim domenima tzv. fondacijske a ponekad i šire shvaćene aktivističke levice (naravno, ne samo levice ali sada se njom bavimo). Čest utisak o levom, bilo teorijskom ili političko-aktivističkom diskursu koji proizvode ove grupacije je kao onaj o ukusu ribe iz ribnjaka, ili, što je komplikovanije, iz „prirodnog“ uzgajališta, dakle kaveza uronjenog u more ili reku, gde riba navodno odrasta objektivno u prirodnoj sredini a u stvari je zaštićena ili pošteđena većine, da kažemo, praktično-političkih izazova. Iako je u pitanju nesumnjivo ista „vrsta ribe“ i npr. „primerak“ istog uzrasta i težine kao i onaj iz prirode, „ukus i kvalitet“ su beznadežno drugačiji. Naravno, bez planskog i veštačkog uzgajanja ne bi ni bilo moguće da iole kvalitetna riba kao i hrana uopšte uđe u masovnu upotrebu. Ali sama činjenica da u ovom ironičnom poređenju „primerci“ i produkti takve scene upravo nisu u masovnoj (političkoj) upotrebi verovatno čine taj isprani i otužni „ukus“, ili uopšte doživljaj, važnim faktorom ravnodušnosti i pasivnosti publike i javnosti. Sa druge strane, razvoj emancipatorskih političkih ideja pa i njihovih nosilaca ne treba prepuštati ni nekoj navodno prirodno-društvenoj utakmici, tim pre što ona u političkoj i društvenoj sferi jedva da može postojati pod aktuelnim uslovima – njeni glavni tereni, tribine, timovi i njihovi podmladci, sve strategije i tehnike, dakle svi bitni resursi su jednostavno pod okupacijom kapitala.
Strateški imperativ pokretanja ozbiljne leve politike (istorijski, idejno i strateški na strani radništva i radničke klase), u uslovima otete i uništene infrastrukture, logistike i aparature organizacija radničkog pokreta, prekida istorijskog toka obrazovanja i aktiviranja kadrova, nemogućnosti organizacionog oslanjanja na radne mase usled više nivoa sigurnosnih mera: destruktivnog delovanja kamuflažno-levih i parlamentarno-kretenističkih partija, privatnih i državnih buržoaskih medija, kolebljivih i kompromitovanih sindikata, masovne egzistencijalne zavisnosti od kaprica gazda i poslodavaca, nadzora društvenih mreža i delovanja fašističkih uličnih i institucionalnih stražara i batinaša… nadalje vodi do taktičkih imperativa suprotstavljanja hegemoniji na svakom dostupnom mestu, makar i u kapitalom kontrolisanom javnom, medijskom, kulturno-umetničkom ili debatnom prostoru, a posebno na pozicijama gde je ta hegemonija objektivno osuđena na nesupeh (npr. u slučaju degradacije i destrukcije radničkih prava i funkcija javnog sektora, istorijskog revizionizma itd, čime se neposredno ili posredno i bavi ova izložba). Naravno, imperativi i njihove prepreke rezultuju između ostalog u prisilno-oportunističkom taktiziranju u epohalnoj defanzivi, neminovno uvodeći aktere u začarani krug improvizovanih odluka i grešaka, upitnih ili zaboravljenih akcija i zasluga, lakih i olakih propusta, nerealnih ili kriptičnih motivacija, malodušnih ili ogorčenih odustajanja: jednog sve u svemu neizbežno mučnog ali i bizarno zahtevnog i inspirativnog konteksta. Ono što je u vezi sa svime nabrojanim loše, je što se na izložbi uopšte ne osećaju svi ti motivi i hendikepi, imperativi i nemogućnosti, htenja, odustajanja i posledične napetosti, ne oseća se niti prepoznaje svest o njihovoj funkciji i dominaciji ili o samom njihovom postojanju, niti potreba da se izložba time uopšte bavi na nivou strategije i taktike izlaganja. Sve to čini priliku za jednu ovako važnu i potrebnu intervenciju (izložbom) jedinstvenom i, za sada, propuštenom.
Baš zato što su koliko-toliko kontinuirano prisutni i aktivni, važno je delovanje svih aktivističkih grupa tipa Kontekst kolektiv i Kurs, a time i fondacijsko-grantovsko-projektnih uzusa i okvira u kojima deluju. Ono što u njihovom radu ili delovanju potencijalno ili zaista nije dobro odražava se neminovno na ukupnu ideju i perspektivu kolokvijalno shvaćene leve teorije i politike, barem u onoj manje upućenoj, mejnstrim javnosti (i barem u Beogradu). Sa druge strane, neproduktivno je fokusirati se isključivo na te fondacije-nevladine organizacije produkcijske i klijentističke odnose, jer internacionalna podrška u razvoju leve političke svesti i znanja trebalo bi da bude sasvim normalna stvar. Aktivistička i teorijska kongregacija npr. oko Fondacije Roza Luksemburg u mnogo čemu prozvodi bitnu teorijsku podlogu za aktuelno i buduće promišljanje i delovanje. Ali opet.
Eto još jedne protivrečnosti u vezi prošlosti i budućnosti socijalizma.
Nastavak teksta videti ovde.
