U očekivanju otvaranja izložbe o “protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma“ bilo je opravdanog optimizma i radoznalosti. Kako će jedan već iskusan kustoski, aktivistički i produkcijski tim obuhvatiti i obraditi dobro odabranu i definisanu temu? Svakome ko se bavi i zanima aktuelnom politikom, jasno je da se upravo u protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma, kao i u nevoljnosti, nesposobnosti ili prosto zlonamernosti političke i intelektualne elite prilikom njihovog – bilo u ondašnjem ili sadašnjem vremenu – definisanja i tumačenja, krije veliki politički kapital i propagandni resurs anti-socijalističke ere i hegemonije. (1) Relativno velika očekivanja bila su uslovljena kako poverenjem u autorke i autore obavljenih istraživanja i same izložbe, tako i dosta bitnim i produktivnim postignućima kritičke prakse i teorije po ovoj temi, na doduše marginalizovanoj ali diskurzivno stabilnoj i čujnoj levici u gradu, zemlji, regionu (levici – u kolokvijalnom smislu te reči). Sa mesta takvih očekivanja vrši se osvrt na ovaj projekat, dakle sa tačke gledišta potencijala i imperativa koji su stajali pred autorskim timom, namerenim da izabranu tematiku razmatra i prikaže (i) u formatu izložbe, što je, naglasimo, donekle i pionirski pokušaj, vredan svake pažnje i podrške. Uslovi koncipiranja i produkcije ovog projekta su, u smislu njihovog objašnjenja, bilo u katalogu, bilo tokom vođenja kroz izložbu i tribinskog programa, ostali relativno nepoznati (publici). Konkretni produkcioni i tematski okvir projekta (godišnjica izložbe „Pertej“) bio je skoro neprimetan u samoj izložbi zbog čega će i u ovom tekstu biti pretežno i zanemaren. (2) Kao prevashodni kriterijum za sagledavanje i razmatranje rezultata, izdvajamo, u datim kontekstualnim okolnostima, kapacitet projekta da doprinese razvoju kako aktivističke tako i opšte-društvene imaginacije i motivacije za politizaciju i politički rad. Taj kriterijum je primenjen u kritičkim promišljanjima i (u konkretnom slučaju svakako zakasnelim) predlozima i sugestijama, moguće upotrebljivim za eventualni budući rad na ovakvim projektima.
Implantacija i host(ilni) u kontekstu
Izložba je postavljena u Paviljonu Cvijeta Zuzorić, pretpostavljenom uporištu likovnjačkog gildinskog konzervatizma. Kustosi su se u jednoj neformalnoj prilici, objašnjavajući izbor lokacije, pozvali na spomen ploču članovima ULUSa učesnicima NOB. Možda je bilo dobro da su se intenzivnije i očiglednije (pored tizera za izložbu) pozivali na samo postojanje socijalnog i penzionog osiguranja za samostalne umetnike, to jest na nesumnjivo bitno dostignuće perioda socijalizma, a koje danas malo ko uopšte kao takvo prepoznaje i imenuje u borbama za očuvanje ili unapređenje statusa samostalnih umetnika. U svakom slučaju, ovakav pokušaj lokal-specifične implantacije kritičke i racionalno-analitičke politike sećanja na socijalizam, u očekivano slabo prijemčivi simbolički i fizički prostor datog udruženja (a time i u razumljivoj nemogućnosti implementacije), adekvatno je reprezentovao i glavnu tendenciju izložbe. U pitanju je dakle interventno iznošenje na videlo jedne studiozne i, u datim okvirima što objektivnije rekonstrukcije i refleksije nekih istorijski bitnih protivrečnosti jugoslovenskog socijalističkog društva i države – u sredini, kontekstu i atmosferi koji za takve teme uobičajeno nemaju (više) ni interesovanja ni kapaciteta ni strpljenja. (Što u rezultanti svakako dovodi do otpora ili ravnodušnosti a često i do netrpeljivosti i svojevrsnoj „alergičnosti“ prema razmatranju i diskutovanju datih tema, između ostalog i kao posledicama opšte depolitizacije stanovništva, a koja opet, i nažalost, korene vuče iz ideoloških i političkih manevara samog jugoslovenskog socijalističkog projekta).
Očekivano, onoliko koliko se moglo ispratiti i shvatiti, projekat nije proizveo značajniju interakciju, ako uopšte i ozbiljniji kontakt sa strukturom ili članstvom udruženja u čijem se prostoru odvijao (zahvaljujem na skretanju pažnje na ovu temu i problem jednoj od članica ULUSa). Takođe, preovlađujući utisak niza naših sagovornika je da nije prouzrokovao ni neko posebno interesovanje i reagovanje na aktivističkoj sceni ili u široj javnosti. Nije jasno da li se puka realizacija projekta na neki način može razumeti kao uspeh, u smislu samog događanja izložbe u takvom kontekstu; ili se mora shvatiti kao promašaj, jer do pretpostavljene ili nameravane interakcije nije došlo, barem ne u prostorom i medijem izložbe određenom i ograničenom specijalističkom i/ili javnom polju. Naravno, pitanje razlike između implantacije i implementacije projektnih aktivnosti, i za njih vezanih ideja, nije nikakva specifičnost ovog projekta ili organizacija koje su ga realizovale. Ali jeste od posebne važnosti kada su u pitanju dometi i ishodi, stečeno iskustvo, kao i generalno razumevanje i odjek ovakve i sličnih praksi u zainteresovanoj aktivističkoj i široj javnosti. Noseći neke prepoznatljive ambicije, koncepcije, poruke i formate, a bivajući neuobičajeno gabaritan i produkcijski zahtevan, projekat ove izložbe traži i nudi višeslojna analitička iščitavanja i ocenjivanja. Pa da pokušamo.
Opšte-tehničko obrazovanje postavke
U velikom, i za tematske izložbe možda nezahvalnom prostoru, postavka je izvedena tako da su u prizemlju bila prikazana samo dva rada, koji su na vođenju predstavljeni kao okvir kroz koji autori upućuju na interpretaciju izložbe i iščitavanje njenih tema (radovi „Drugarice“ Doplgenger-a i „Oni su jaki koliko smo mi slabi“ Srđana Kovačevića u saradnji sa Delavskom svetovalnicom). Na spratu-galeriji se nalazio najveći deo izložbe: niz zidnih kolažnih instalacija od tekstova, fotografija, dokumentarnih materijala, printova, rukom ispisanih rečenica i crtanih detalja. U tematskom smislu, preovlađuje utisak da na gornjem spratu imamo skoro pa slučajni zbir studija slučaja, dakle, bez jasnog težišta ili fokusa, i bez jasne poveznice, očekivane unutar jedne tematske izložbe. (To što mi znamo da su u pitanju prikazi pojedinih protivrečnosti, ne čini samo po sebi izložene materijale povezanim a sadržaj i poruku izložbe artikulisanijim i koherentnijim).
Radi čvršćeg (naknadnog) povezivanja tematski i sadržajno heterogenih individualnih autorskih priloga pribeglo se standardizaciji u produkciji eksponata, što u vodiču ističu i autori takvog rešenja postavke, grupa KURS. Eksponati su, iako svaki na razumljivo različit način, po odabranom i u vodiču opisanom konceptu osmišljeni i raspoređeni na svim zidovima galerije. Letimično gledajući, izložba kao da koristi modus i stil, recimo, likovnjački i produkcijski ambicioznijih zidnih novina u osnovnoj ili srednjoj školi iz doba socijalizma (ali školi koja ima najbolju OTO sekciju u gradu). Može se reći da je ovakav pristup načelno opravdan, jer, u pogledu analize, artikulacije i razumevanja kontradikcija jugoslovenskog socijalizma, svi smo pomalo u školskim klupama. I inače, treba pozdraviti prikazivanje i najsloženijih političkih tema metodom i nivoom čak i predškolske slikovnice, jer teško je ne primetiti i ne priznati da je antisocijalistička i antikomunistička propaganda i hegemonija radikalno potisnula ili sa kognitivne mape čitavih generacija izbrisala osnovne pojmove i kategorije neophodne za elementarne uvide u prirodu i probleme savremenog i neposredno prošlog sveta. Upravo sa takvom svešću treba prihvatiti pojednostavljen, fundamentalno edukativni pristup autorskog tima. Osim toga, imitacija školsko-izložbene estetike unela je i dobrodošlu dozu (auto)ironije.
Svaki od kolažnih eksponata – bogato ilustrovanih i prigodno sažetih autorskih priloga, imao je kao pozadinu veliki fotografski print sa relativno prepoznatljiviim motivima iz socijalističke istorije, na kom su onda šarmantno raspoređeni inserti iz tekstova, probrani dokumenti, fotografije i crteži, koje tematski sažimaju krupno ispisane važne ili ključne rečenice iz tekstova. Nesumnjivo veliki tehnički i intelektualni trud i rad.
Preovlađujući utisak je, nažalost, da je inače kompleksan i dobro selektovan materijal nekako mehanički a hiper-estetizovano organizovan i predstavljen, „pod konac“. To je bilo rizično jer se time nadograđuje čitav jedan narativni i simbolički sloj koji sigurno ne odgovara svakoj predstavljenoj temi i materijalu a pri tom, nema ni nekakve centralne teme i narativa cele izložbe koja bi makar i ironično opravdala uniformizaciju i „postrojavanje“ sadržaja. Sa druge strane, takvo ukalupljenje i uređenje je donekle i pogodno za „slikovnicu“ koja pored sve svoje finalne naivnosti i jednostavnosti, traži striktni autorski rakurs i filtriranje materijala u smislu njegove artikulacije i komunikativnosti. Rukopis ili „font“ kojim su ispisane ključne rečenice podseća kako na neku školsku početnicu tako i na onaj sa prazničnih parola iz izloga nekadašnjih prodavnica.
Isti se rukopisni font još može naći po skamenjenim oglasnim tablama i prašnjavim kancelarijama uništenih društvenih preduzeća. Kao za inat, danas, sličan font pretežno obitava na trakama na pogrebnim vencima koje na brzinu, poslovično mehanizovano i bez emocija, a opet nekako primereno i manje uštogljeno nego u slučaju koji posmatramo, ispisuju grobljanski cvećari i cvećarke. (Ako nadalje malo zlobno izasociramo u ovom pravcu, aleja eksponata više liči na kolumbarijum pokojnih ideja i zamrlih problema nego na ambicioznu istraživačko-analitičku platformu). Delovi tekstova, fotografije, dokumenti, plakati, isečci iz novina bivaju dakle prostorno i značenjski zakucani između pozadinskih ilustracija u rasteru (koje pri tom suviše podsećaju na idejno izvetrelu kasnu SFRJ prop-estetiku a ni ne razaznaju se najbolje sa ograničenog rastojanja koje posmatrač ima na raspolaganju na balkonu), i nametljivog i prekrupnog, poslovično-hladnog fonta, na ispisanim citatima-parolama. Deluje pomalo kao da je sve pripremljeno za neki drugi prostor, u stvari bilo koji, kao da je u pitanju putujuća izložba na kojoj će, kako se vremenom oštećuju i rasklimavaju eksponati, koliko-toliko živopisne i ambiciozne instalacije zameniti praktično-sumorni roll-up-ovi. Zamišljeno je dakle da publika mimohoda tim balkonom, kao na nekoj tužnoj smotri, redom, pored kontradikcija i kontradikcija i kontradikcija jugoslovenskog socijalizma.
Koja politika izlaganja, i za koga?
U situaciji, dakle, gde se od takve izložbe očekuje da zahvati i zagrebe u brojne dileme koje nas svakodnevno saleću i od kojih često svakodnevno i bežimo, da nekako makar počne da: uzorkuje, sažima, destiliše, i u odgovarajuće bočice i police jedne (po mogućstvu priručne) idejno-političke apoteke rastače i raspoređuje tu amorfnu a intelektualno i emocionalno lepljivu smesu znanja i zabluda, verovanja i ignorancije, podjednako opravdanih oduševljenja i sumnji, razočarenja i idealizacija. A sve to u prostornim i vremenskim, ideološkim i političkim prelamanjima i pretakanjima nijansi i nivoa briljantno svetle i nepovratno tmurne, i egzaltirajuće i turobne prošlosti (i socijalističke i onih drugih jugoslovenskih)… Dakle, u toj situaciji mora se ipak reći da su ti eksponati a time naravno i izložba, razočaravajuće osmišljeni i izvedeni. Ukupno gledajući, jedan sasvim opravdan i pojedinačno gledano kvalitetan odabir studija slučaja, nedovoljno je, ako i uopšte, osmišljen kroz selektorski i izlagački postupak, kao logički, tematski i prostorno jasno strukturisana celina. Ostalo se na nivou bogato opremljenih, opcrtanih i podslikanih zidnih novina. Važna i vredna istraživanja i njihovi rezultati, i onda kada su konkretnije istaknuti na eksponatima, kao da se značenjski zamućuju, izoluju i gube u toj, i pored sveg truda oko tehnike i detalja, monotonoj mustri. Ne uspeva se, pre svega, da se na ubedljiv način istaknu i učine nezaobilaznim i neprevidivim najbolji ideološki i politički argumenti u protivljenju aktuelnoj hegemoniji (naslov izložbe još je ispao najambiciozniji po tom pitanju). To naravno nije samo do postavke, nešto od toga je moguće nedostatak i samih istraživanja i njihovih ciljeva, metoda i rezultata, ali na sve to treba pažnju da obrte i na radikalnijoj prepoznatljivosti i čitljivosti insistiraju upravo kustosi-autori izložbe i postavke. Na primer, iako je rad Borisa Postnikova izuzetno dobro i koncipiran i realizovan i uobličen kao eksponat, iz prikazanog ne može biti jasno koliko i kakvih motiva je reakcionarna i revizionistička propaganda iscedila npr. iz pisanija S. Selenića ili D. Mihailovića. Iz prikazanog nije, a trebalo je i detetu (a samim tim i tranzicionom srednjeklasnom eurobotu) da bude neopozivo (vizuelno, šematski) čitljivo i jasno koliko stanova je dobijeno od rafinerije Kutina ili od kombinata Servo Mihalj (gde se data brojka utapa što u krasnopisu što u u monotonoj frazi prepisanoj iz fabričke monografije), koliko godišnjih odmora je obezbeđeno ili učinjeno dostupnim (u procentima) u odnosu na današnjicu kada, npr. barem trećina stanovnika same Hrvatske nema mogućnost da otputuje na odmor na Jadran. Nadalje, dragocena istraživanja Lidije Krienzer-Radojević i Ane Podvršič, Grupe Borovo itd, ni izbliza ne zadobijaju kao eksponati na izložbi one značenjske morfologije i dinamike, inherentne njihovim konceptima i rezultatima. U tom smislu, na primer pored rada Srđana Kovačevića sa Delavskom svetovalnicom bilo je moguće (i potrebno) upravo na školsko-izložbeni način objasniti i istaći osnovne aspekte delovanja centralnih kapitalističkih privreda na položaj, prava i konačno često i prinudno-migrantsku sudbinu radnika, bilo u SFRJ bilo danas. Svakako postoje i iskoraci iz ove „uravnilovke“ koncepta i izvođenja postavke, npr. u vidu fotografija Malinde Hodže ili pažljivo odabranih i raspoređenih članaka iz sarajevskog Oslobođenja Irene Pejić. Ali to je tek neznatno osveženje u prenapregnutoj i umarajućoj estetizaciji opšteg izlagačkog pristupa i postupka, usamljeni okrugli išler u skockanoj formaciji minjona, od kojih doduše svaki jeste drugačije ofarban i okićen ali čiji ukus je tako nepovratno jednoličan i očekivan i ne-izazovan… a goji (ovo tek da ne ostanemo samo na onoj groznoj asocijaciji na kolumbarijum).
Tek, neizbežni utisak za upućeniju publiku je da su u medij školske izložbe prigodno preneseni delovi članaka kakvih ima na desetine na Biltenu, Mašini, Sobodnom filozofskom i sličnim dobrim portalima. Dobili su na izložbi takvi članci svojevrsnu vizuelnu protezu, kao neku tipsku i rutinsku propagandnu ekstenziju, baš kao na izložbama u školskim holovima u SFRJ. Problem je međutim, što je oko svake takve školske izložbe (bivao) uposlen čitav ideološki aparat države i društva, relativno utemeljeno i opravdano ali svakako moćno zračeći i reprodukujući iste poruke i ideje, e da bi školska izložba bivala tek usputna reminiscencija i prigodno dosadna reiteracija vladajućeg socijalističkog hegemonog diskursa. Autori izložbe i postavke kao da su zaboravili da taj i takav aparat zrači danas potpuno drugim porukama i idejama. Neoprezno se odlučivši za sakupljački (šta je pri ruci) odabir tema i suvenirski štimung reiteracije učinili su da ni sama svest o, niti trud na prevazilaženju aktuelnog, ideološki potpuno suprotnog (anti-socijalističkog) hegemonog konteksta, iako svakako centralni u konceptu i sadržaju samog projekta i pojedinačnih autorskih priloga nisu bili lako uočljivi u izložbi. Ona kao da je pre bila namenjena svima nama koji sve pomenute portale i članke rado čitamo i studiramo i nerviramo se i deprimirani smo svi zbog istih stvari. Pa mu dođe kao neka uteha, uveravanje da se ti naši rezignirani stavovi i promišljanja mogu podići na jedan novi, egzibiconi nivo.
Nezaobilazno pitanje je da li je za takvu neku, bilo dobrodošlu ili ne, nameru i intervenciju trebalo pre svega ispratiti i prostudirati neke kako prethodne tako i postojeće pristupe i principe tretmana date i sličnih tema. Da li je trebalo detaljnije upoznati i evaluirati slične dosadašnje pokušaje projektne analize, prezentacije i diskusije tema iz istorije socijalizma i Jugoslavije. Reklo bi se da kustoski, ili možda ni prošireni autorski tim nema taj strasni hobi da obraća pažnju na srodne i slične pokušaje i, koliko god skromna, postignuća koleginica i kolega u tematskim i aktivističkim poljima u kojima se hteli-ne-hteli i sami nalaze i snalaze. Možda zato izložba pomalo deluje kao da se po prvi put ikada u ovoj sredini pojavljuje nekakav projekat kritičkog preispitivanja istorije Jugoslavije (tako nešto sugerisao je i centralni natpis u prostoru, tupo-benevolentan i prazno-obećavajući kao parola u čitaonici na radnoj akciji, u nekom antikomunističkom filmu). Iz tako demonstrirane autoreferencijalnosti i „autofokusa“ proizilazi da je teško odlučiti pa samim tim i odgonetnuti kome se izložba u prvom redu obraća. Osim što u okvirima teme o protivrečnostima nema konkretnijeg obraćanja tradicionalistima iz ULUSa (osim preko tizera za izložbu, ili, izdaleka i posredno, preko radova B. Postnikova ili Vigana Nimanija), nema u tom smislu obraćanja ni levim liberalima iz nvo kulturnog sektora – nije jasno u kakvoj su vezi npr. ruiniranje infrastrukture, politike i logike kulturne produkcije u socijalizmu i pojava nvo dela ideološkog aparata tranzicije. Nadalje i nagore, odsustvo adekvatnog didaktičkog pristupa i postupka u vezi centralnog motiva projekta i izložbe (tj. ponude odgovora na pitanje otkud uopšte protivrečnosti i šta je njihova istorijska ideološka i politička osnova) ukazuje da „ne postoji“ ni neka šira javnost, van čitateljstva pomenutih portala, kojoj su nasušno i dnevno potrebne artikulacije i afirmacije elementarnih argumenata protiv dnevne antisocijalističke i antijugoslovenske kampanje. (Pojednostavljeno rečeno: gro vrednog i minucioznog premeravanja, testerisanja, šmirglanja, hoblovanja, lakiranja, lepo-pisanja, kuckanja, crtanja i glancanja ode u gizdanje individualnih eksponata a zajednička, glavna stvar ostade na edukativno-promotivnom cedilu i izložbe i postavke!)
Nije dakle ni šira publika dobila ono što mora dobiti na ovakvoj izložbi – pojednostavljeni, empirijski prepoznatljiv i čitljiv uvod-uvid u kontekst i strukturu koji su proizvodili protivrečnosti, i njihovo prigodno političko i istorijsko objašnjenje iz perspektive leve kritičke teorije. Jednu lako čitljivu, razumljivu i pojmljivu predstavu i interpretaciju date problematike – makar kao uvod u nestrukturisani skup studija niza njenih simptoma.
Stekao se utisak da autori izložbe ne poznaju ili ne uvažavaju dovoljno potrebe i karakteristike raznih potencijalno zainteresovanih ciljnih grupa i nihove raznovrsno koncipirane i razvijene „imunitete“ na pro-socijalističke i pro-komunističke argumente. Pa posledično, ne mogu ni da ih „ciljaju“, ovom, da kažemo, izložbom – „vakcinacijom“. A te karakteristike verovatno ne poznaju jer ih ni ne istražuju (između ostalog jer je i samo takvo istraživanje kompleksno i skupo) dok rezultate drugih istraživačkih i aktivističkih pokušaja te vrste po svemu sudeći ne sagledavaju i ne konsultuju, ako uopšte i znaju za njih. (3) Dolazimo do pitanja i problema da li uopšte razmišljaju o ovome što smatramo mogućnošću implementacije? To međutim nije samo njihovo pitanje i njihov problem.
Nastavak videti ovde.
