Polifonični razgovor o društvenosti, emancipaciji i kulturi
x: Posle Drugog svetskog rata domovi kulture (1) su imali veliku ulogu u izgradnji celokupnog posleratnog društva… Rat je doneo haos i prekid u obrazovanju i sve te narušene cikluse je bilo potrebno nadomestiti, te osposobiti ljude za radni proces u novonastalim okolnostima. To je bila, na primer, svrha nastanka prvih oblika domova kulture, koji su, pre svega, imali ulogu da ljude, čiji je obrazovni sistem zbog rata prekinut, doškoluju. Međutim, da bi se razumela ova struktura, moramo se upitati kako su oni uopšte osnovani, od kojih sredstava i sa kojim osnivačkim kapitalom.
x: Kako ja razumem, osnovani su kao deo proizvodnog procesa, kao neki vid izgradnje ideologije, politike, kulture radničke klase. Veliko pitanje da li je to sistem zapravo gradio da bi oblikovao radničku klasu prema sebi, u smislu širenja komunističkih ideja među svim slojevima stanovništva ili su zapravo oni bili potreba radništva u socijalizmu? Ekonomski gledano, oni su potpuno nastali kao deo proizvodnog procesa, domovi kulture su najdirektnije građeni doprinosima vodećih proizvodnih grana.
x: To o čemu govoriš je druga, razvijenija, faza privrede u socijalističkoj Jugoslaviji, kad sa prelaskom na samoupravni socijalizam kreće i novi model kulturne proizvodnje. U prvom talasu, neposredno nakon rata, to su bile zajedničke akcije ljudi za izgradnju i ponovno oživljavanje sela i gradova. Tokom rata je veliki broj sela u Jugoslaviji bio napušten, uništen i raseljen. U posleratnim godinama pristupilo se projektu kolonizacije (2). U tim okolnosima ljudi se nisu poznavali, to nisu više bila sela gde su porodice živele generacijama. Morali su da se prave centri/mesta koja će stvarati to novo zajedništvo i služiti socijalizaciji i edukaciji. Ta mesta su se uglavnom gradila kroz zajedničke akcije, a fokus je bio na izgradnji škola, domova kulturne, ambulanti, itd. Koreni ovih politika se nalaze u Narodno-oslobodlačkom pokretu (NOP) u kom se zagovarao drugačiji način proizvodnje kulture, zagovarao se kolektivizam naspram individualizma. Školovani pojedinci nisu bili nosioci kulturnog života, oni možda jesu bili inicijatori, ali ne i glavni proizvođači. Proizvodnja je sve više prelazila u ruke amaterskog stvaralaštva. Takva politika se nastavila i u prvim godinama nakon rata. Organizovani oblik izgradnje domova kulture, koji uključuje preduzeća, kreće tek sa razvojem privrede, verovatno tek tokom 60-ih godina XX veka kada se kreće i u novi model kulturne proizvodnje.
x: Ovaj proces kolonizacije je najviše bio vezan za Vojvodinu gde su postojale čak dve faze: prva kolonizacija je sprovedena posle Prvog svetskog rata (Velikog rata) kada je zemlja davana vojnicima i kada su doseljavani Srbi iz Mađarske, a druga posle Drugog svetskog rata, kada je stanovništvo planski naseljavano u Vojvodinu. Tada je morao da se nađe način da se oni socijalizuju i pretpostavljam da se i to radilo planski.
x: Znači ti misliš da je njima bio cilj zapravo anihilacija tih kao nacionalnih grupa? To je zanimljiva teza.
x: Domovi kulture su u svom nastanku podrazumevali prosvetnu ulogu. To je paradigma koja je kasnije promenjena i koju možda treba naglasiti. Cilj je u početku bio da se taj neki novi čovek tj. novi subjekt proizvodi na tom mestu kroz kulturu i kroz prosvetne aktivnosti. Kada sada pričamo o domovima kulture, ne pričamo o današnjem obliku kulturnog centra, sa komercijalnim programima,već pričamo o nečemu što je bilo mnogo kompleksnije i imalo znatno odgovorniju društvenu ulogu.
x: Evo mogu da pročitam šta sam našla o domovima kulture :
“Partija je forsirala masovnu kulturu. Centre kulturno-prosvetnog rada po selima činile su škole i domovi kulture, koje su gradile brigade Narodnog fronta 1948. godine. Krajem 1947. CK KPJ je predvideo izgradnju oko 400 domova kulture („zadružnih domova”), kao žarišta kulturnog i društvenog života. No, ti domovi su u većini slučajeva, zbog nedostatka materijalnih sredstava, bili provizorno izgrađeni i brzo zapuštani. Umesto prvobitne namene oni su pretvarani u magacine, štale i garaže za mašinski park zadruga. Za osnovni idejno-politički zadatak Partija je proglašavala savlađivanje ostataka idealizma i usvajanje naučne, socijalističke osnove vaspitanja i obrazovanja. Smatralo se da predstoji dug put idejne borbe i metodičnog vaspitnog rada sa nosiocima kulturno-prosvetne aktivnosti (učiteljima, profesorima, književnicima i drugim umetnicima) da bi se savladali stari pogledi na život i kulturu, potisnule i likvidirale zablude prošlosti.” (3)
x: Prema ovom izvoru, Centralni komitet partije (CK KPJ) je u jednom momentu doneo odluku da se oformi četristo domova kulture. Dakle, to je ipak politika odozgo, potpuno planski napravljena mreža za razvoj i oblikovanje kulturnog života. Da li bi se ova odluka doneta iz centra mogla sagledati kao jedan vid progresa i radikalne emacipacije? Ili je u pitanju proizvodnja ideologije kroz sistem kulture.
x: Bilo bi zanimljivo posmatrati vezu domova kultura i zadruga. Ovo što se navodi u pročitanom citatu da zadruga preuzima domove i pretvara u magacine, otvara pitanje disproporcije – u kojim delovima Jugoslavije su zadruge bolje funkcionisale, a u kojim lošije. To je opet vezano i za pitanje koja je regija bila razvijenija. Mislim da je važno spomenuti da se vrlo brzo napustio projekat po kome je postojala sprega između zadruge i doma kulture i da se akcenat stavljao na industrijalizaciju.
x: Moram samo da dodam da su danas domovi kulture u selima zapravo najviše opstali. Ljudi se sami skupe na nivou sela i ulaze u samoinicijativne obnove… Tamo organizuju određene aktivnosti koje se u suštini svode na priredbe, zabave i seoska okupljanja, ali i dalje su to važna mesta socijalizacije. Seoski domovi su strukturalno mnogo jednostavniji u odnosu na kulturne centre i domove u gradovima i oni su pod manjim pritiskom komercijalizacije.
x: Ne bih se do kraja složio: mislim da su upravo u gradu domovi kulture više preživeli i to političkom odlukom, a da su na selu veoma zamrli. Kad pogledaš Beograd, na primer, svaka opština i dalje ima nekakvu javnu instituciju kulture, dok su na selima oni gotovo napušteni ili privatizovani. Po selima u domovima koje ljudi ponovo osvajaju, koji su nekad bili pravljeni kao mesto nekakve demokratizcije, kao kontra tim rigidnim nacionalnim identitetima koje je trebalo socijalizmom podmiriti, sad je dom kulture mesto proizvodnje nacionalne kulture i tu se javlja nekakav paradoks. Dovode se sveštenici i crkva, folklor je dominantan oblik kulture. Desio se jedan potpuni preokret u desno i sa tim preživelim domovima, bilo da su oni opstali pod okriljem grada ili revitalizovani samoinicijativom stavništva. U slučaju sela, samoorganizacija i samoinicijativa nisu nešto što je samo po sebi ohrabrujuće.
x: Mi danas imamo predstavu da su domovi u gradu preživeli. Prostori domova kulture u gradu su bili isplativiji, profitabilniji nego domovi u selima, jer su pre svega bili na atraktivnim gradskim lokacijama. Pričamo o 90-im godinama, periodu raspada SFRJ, kada su i domovi u gradovima propadali na raznim nivoima. U njima su otvarane razne privatne škole i edukativne radionice: jezika, umetnosti, zanata, itd. Kroz taj tip privatizacije oni su polako otuđivani od stanovništva. Neko je zbog te lokacije i grada uspeo da generiše nekakav kapital i profit. Zadnjim talasom promene ekonomske i kulturne politike dešava se da ti domovi kulture dobijaju neki novi tržišni oblik i aktuelnost. Ustvari se, nakon 2000. (4) dešava transformacija domova kulture ka novom obliku kulturnih centra. U selima se desio drugačiji tržišni preokret domova, tako da su neki iskorišćeni za sitan privatan biznis (prodavnice, kafići ili diskoteke).
x: Da bi se razumelo kako se došlo do ideje privatizacije domova kulture potrebno je vratiti se na početak kada smo pomenuli osnivački kapital za gradnju doma kulture. Najčešći model je bio da su oni građeni različitim učešćem kapitala više društvenih preduzeća. U procesu privatizacije preduzeća koje je, primera radi, imalo udeo kapitala od 30% u izgradnji mesnog doma kulture, 30% prostora tog doma bi pripalo firmi koja je novi vlasnik. Takva raspodela vlasništva otvorila je prostor da te firme u tranziciji različito postupaju sa svojom imovinom. Proces privatizacije podrazumevao je tačno utvđivanje procenta vlasništva i zapravo je ovo otuđivanje domova kulture sprovedeno potpuno legalno. U gradu je sproveden obrnuti proces – domove kulture grad bi stavio pod svoje, preuzevši vlasništvo nad njima od društvenih preduzeća i potom ih koristio za različite političke svrhe partija na vlasti.
x: Jedan od razloga zašto su ti domovi kulture na selima zamirali je možda u sve brojnijem odlasku mlađih generacija u gradove, i uopšte jačanju omladinske kulture od 60-ih godina. Kulturni centri u gradu su se okretali mladima, ali njihov fokus više nije bio na edukaciji. Kulturni centri koji se osnivaju posle studentskih protesta 1968. (5) kao što su Studentski kulturni centar (SKC) i Dom kulture Studentski grad (DKSG) u Beogradu, služili su i kao mesta pacifikacije bunta te generacije. Industrijalizacija i događaji iz 1968. uzrokovali su se kulturna politika fokusira na omladinu. Omladinska kultura zapravo vremenom postaje trzišna kroz sve dominantniji uticaj pop kulture.
x: Moglo bi se reći da je ovo „okretanje“ omladini bilo zapravo zanemarivanje prosvetne dimenzije ovih centara i njihovo okretanje ka (indirektnom) profitu.
x: U selima se čak nisu fokusirali ni na omladinu, nego se okreću zabavi. Iako je prvi talas imao obrazovnu funkciju, druga generacija (razmišljam o svojim roditeljima) je dom kulture već doživljavala kao mesto zabave, a ne mesto dalje edukacije. Priče naših roditelja o tim domovima uglavnom se svode na sećanja na igranke i zabave. Ne tvrdim da su seoski domovi kulture bili potpuno oslobođeni od svakog kulturnog sadržaja, naprotiv. Bili su prikazivani filmovi, izvođene su razne pozorišne predstave, ali sa drugom namenom. Mislim da je spomenuta tranzicija četvrti momenat, u kome mi živimo.Treća faza u radu ovih domova bi bio kraj 80-ih i sam početak 90-ih, kada privatizacija još nije stigla do finalne faze, nego se tek dešavala transformacija iz društvene u državnu imovinu. Tek nakon toga dolazi ova četvrta faza potpune privatizacije i otuđenja.
x: U pročitanom citatu vidimo da su domove kulture osnovali CK KPJ i brigade Narodnog fronta, u periodu posle rata, što znači da je postojala organizovana struktura. Krajem 80-ih i počekom 90-tih tokom promene društvenog uređenja, struktura se urušava. To dovodi do situacije da usled manjaka programa domovi gube na značaju. Domovi kulture su namerno urušavani smanjivanjem sredstava i sistem ih je gurao na tržište. Postoji puno takvih primera i to se nije događalo samo sa domovima kulture, već sa većinom institucija kulture.
x: Tokom 90-ih domovi kulture i dalje okupljaju jedan deo društvene zajednice, ali programi imaju drugačiji karakter. Postoje i edukativni programi, ali su saglasni sa trenutkom jačanja nacionalizma 90-ih. Oni prolaze kroz tranziciju kao što prolazi i samo obrazovanje.
x: Simptomatičan činilac urušavanja domova kulture jeste jačane crkve, koji kreće već krajem 80-ih, kada crkva postaje novo mesto okupljanja i izgradnje novih kulturnih identiteta.
x: Kako sad povezujemo crkvu sa ovim procesima? Ja ne verujem da je crkva imala udela u propadanju domova kulture.
x: Odjednom sve više posetioca dolazi u crkvu, što generiše i veći profit same crkve. Finasijskim osnaživanjem crkva postaje značajni činilac u proizvodnji kulturne paradigme. Moglo bi se reći da je crkva imala određeni interes da domovi kulture budu oslabljeni. Procesu privatizacije je zapravo odgovaralo ovo sklanjanje ljudi iz domova kulture i njihov prelazak na drugo mesto. Posebno je u manjim mestima i zajednicama bilo potrebno neko javno mesto okupljanja, i ono se našlo u crkvi.
x: Ja se slažem sa svim tim, ali mi je nategnuta teza.
x: To je samo još jedan dodatni momenat koji pojašnjava urušavanje domova kulture i njihovu transformaciju. Crkva možda nije imala uticaja na raspad, ali je iskoristila to slabljenje i na neki način od njega profitirala.
x: Mislim da znam u čemu je problem u ovoj diskusiji. Po mom mišljenju mi imamo lažnu pretpostavku da su domovi kulture bili mesto široke socijalističke emancipacije i mislim da u samom konceptu doma kulture postoje elementi buduće transformacije u nešto sasvim drugo. Prenebregavamo činjenicu da su domovi kulture pre svega proizvodili modernističku kulturu. U drugoj fazi narodnu kulturu zamenjuju elitizmom, koji nije imao mnogo veze sa radnicima i seljacima i nije ni čudno što je taj dom kulture kasnije, tokom 90-ih, proizveo fašistoidne oblike društva.
x: U jednom prelomnom trenutku, tokom 50-ih, državne elite su se dvoumile između dve kulturne paradigme: soc-realističke i modernističke i napokon prihvatili ovu modernističku. Ovo je bilo moguće sprovesti jedino u gradovima, gde je postojala predratna građanska buržoaska klasa.
x: Trebalo bi da se zapitamo: Ako je dom kulture jedna kontaminirana tvorevina koju je sistem proizveo, da li mi imamo predrasudu o tome da je to nekakav javni prostor i prostor potencijalne emancipacije?
x: Da li je danas moguće delovati iz domova kulture, podruštveniti ih iznutra? Da li bi adekvatan metod bio otvaranje kritičkog prostora za ova pitanja? Da li sarađivati sa insititucijom ili nastupati gerilski? Da li raditi sa stanovništvom sela ili grada? Kako se baviti selom ako dolazimo iz Beograda? Da li imamo pravo da se bavimo selom?
x: Kultura je danas polje za sticanje profita, a ne mesto emancipacije. Potreban je pomak od postojećeg koncepta prostora okupljanja, nije ista društvena potreba za prostorom danas i pedesetih.
x: Pitanje je da li je stanovništvo iz manjih sredina zainteresovano za razgovor, oni imaju svoj sistem, svoje umetnike, svoje lokalne kontakte, mi im ne trebamo, njima ne treba niko da ih emancipuje, oni smatraju da mi tu ne pripadamo.
x: Možda ne treba delovati kroz domove kulture, nego se baviti novim procesima emancipacije. Morali bismo znati gde je mesto kulture u proizvodnji, kako stvarati sistem drugačjim dok ga proizvodimo. Umetnik mora biti deo tih procesa, su-proizvođač procesa, a ne da deluje sa strane…
x: Mi moramo zanemariti dom kulture kao prostor delovanja. Dom kulture nije mesto okupljanja, mi moramo raditi na izgradnji novog mesta, koje mora da proizilazi iz drugačijih pozicija i da teži drugačijim ciljevima. Kako danas to ostvariti, kako formirati dijalog sa svim drugim proizvodjačima? Kako ostvariti dijalog sa radnicima, kako zajedno sa njima raditi na ponovnom osvajanju fabrika? Koja je drugačija proizvodnja koja ne generiše profit? Kako iz ovog konteksta misliti drugačiji koncept? Ali moramo misliti drugačije društvene i ekonomske odnose iz kojih bi proistekla i drugačija kulturna paradigma. Da li je ovo takođe mišljenje i razgovor, i širenje tog horizonta za ubuduće? Zapravo u kontekstu pisanja ovog teksta mi sada mislimo i proizvodimo, sada i ovde, ali čim objavimo tekst on će biti komodifikovan u okviru sistema kulture.
Tekst je proistekao iz razgovora neformalno okupljene grupe –„kulturne čete“ u čijem sastavu se nalaze: Mirjana Dragosavljević, Isidora Ilić, Miloš Miletić, Mirjana Radovanović, Nenad Porobić, Danilo Prnjat i Boško Prostran. Prvi put je objavljen na engleskom jeziku u: Houses of Culture – Yesterday, Today and Tomorrow (field research notes: Serbia, Russia, Sweden, Italy, Kazakhstan), newspaper Chto Delat?, issue 38, August 2016.
Peticiju protiv gašenja Doma kulture Studentski grad je moguće potpisati ovde: https://www.peticije24.com/protiv_gasenja_dksg
