Prethodni deo videti ovde.
Sveta istorija aistorijskog
Odveden na aksiološku granicu razmatranja uspeha ili neuspeha projekta Rečnik tehnologije, govor o ovom pitanju zavisi od toga da li advokatura ove, one ili neke treće strane konstatuje neozbiljni ili ozbiljni karakter Rečnika tehnologije. Međutim, zahvaljujući tome što poslednjih godina Rečnik tehnologije sve češće nalazi mesto na naučnim skupovima (kao što je, recimo, i onaj održan 2014. godine na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, „Rečnik tehnologije – 33 godine posle“, ili međunarodni skup u Kragujevcu, novembra 2015, posvećen rokenrolu) – neodoljivo se čini da bi neozbiljni karakter ovog projekta trebalo prenebregnuti, te još i reč povesti o tobožnjoj ozbiljnosti rečene dioniske diverzije.
Ali kao da uopšte nešto ima da vredi pribavljanje teorijskog ili akademskog digniteta Rečniku tehnologije i „novom talasu“. Nije li to ponovno sastavljanje razbijenog ogledala, uskrsnuće tehnologije, grozno sastavljanje pojedene istorije iz njenih polusvarenih ostataka? Zar to nije priznavanje upravo istorijskih zasluga nečemu što je stupilo u negativno-dijalektički svet negiranjem istorije, kao što to, uostalom, ilustruju rane poetske objave Svetislava Basare, objavljene u Vidicima, 1977:
„Čekam te ispred kasapnice
U svečanom nedeljnom
Prvom licu jednine
I tako divno
Ne postojim“ (1).
Svakako, u predstojećim godinama radosna vest ovog (samo uslovno rečeno) antikartezijanstva ponavljaće svoju „misao“ o nepostojanju uporno, kao refren. Kako je onda sa takvim fenomenološko-ontološkim statusom moguće postojati (istorijski, razume se)? Moguće je – misle danas nekadašnji pali anđeli novog talasa – guranjem Rečnika tehnologije u zonu akademizma; nastojanjem da na najozbiljniji način bude isplaćena davna „zajebantska“ obveznica; dovođenjem Rečnika tehnologije u situaciju neposrednog suočavanja sa istorijskim sudom. Već nam je, uostalom, poznata sudbina satelitskog projekta Dečaci: potonji Idoli više su nego dobra potvrda kako je jedno postalo drugo; kako su Dečaci postali Tehnologija sama. I kako je, recimo, Nebojša Krstić, jedan od Dečaka, na koncu postao marketinški radnik (2).
Možda je tu i nešto drugo po sredi. Možda bi se ozbiljnim govorom o ozbiljnosti Rečnika tehnologije, te teološke mušice, mogao da opravda i pred Bogom spase sam akademski metabolizam, koji i inače nije sviknut na puerilne teme? Šta ako su neki ozbiljni ljudi fascinirani onim što je izašlo pred njih, a već znamo da nije izašlo – ništa? Ako je odgovor na to pitanje potvrdan, onda bi u tom slučaju stvari trebalo da su više nego ozbiljne.
Opasnost – koja je već sadržana u obrnutoj srazmeri Rečnika tehnologije spram akademizacije – čini sledeće: što je govor o ovoj temi dinamičniji, toliko je postojanje Rečnika tehnologije danas i jasnije i vidljivije. Ali utoliko će neuspeh ovog projekta biti dublji! Jer neuspeh Rečnika tehnologije, njegov konačni neuspeh, bio bi bez svake sumnje onaj koji neminovno dolazi sa željom da se Rečnik prikaže u akademski vidljivom, akademski ovostranom, akademski istorijskom. A to je, svakako, u suprotnosti sa zajebantskim obećanjima Rečnika tehnologije, koja su od onoga sveta. To isto tako znači da uspeh ovog davnog projekta može da proistekne tek iz doslednog ophođenja prema njegovom nihilističkom, metafizičkom karakteru; suicidnom, s obzirom na svest o ne-postojanju u ne-prisustvu. Uspeh ovog antitehnološkog jevanđelja i njegovih autora zavistan je isključivo od dostojanstvenog mirenja sa igrom koja je otpočeta i sa vlastitim stanjem smrti.
Jer igra nije nužno vezana za etiku, kaže nam to čak i razum; i jedino relevantno, razumno pitanje koje se može postaviti u igri jeste ono – sa koliko se dostojanstva uopšte može igrati započeta igra.
Ali ovde, ipak, nije reč o razumu. Niti o dostojanstvu.
Sveti omladinski časopisi
Očito je da dosta toga danas ide protiv ovog davnog projekta. Čak i činjenica da je Rečnik tehnologije nakon trideset i tri godine poželeo da objavi svoju istoriju – upravo, svoje ispisane stranice. Zbog toga ni današnja situacija nije manje paradoksalna nego što je to situacija Rečnika tehnologije koji se iznova dovodi u Rim radi krunisanja. Šelingovim rečima: „Osećaj je veličanstven kada ostaje u dubinama, no, nije kada izađe na svetlost dana, sa željom da postane suština i da vlada“ (3).
Uprkos emotivnom fantaziranju trebalo bi i sami da o Rečniku tehnologije pričamo pod pritiskom isključivo jednog jedinog uslova: da je predmet našeg mišljenja – misaono mrtav; ergo – da nije od ovoga sveta, da je njegova filozofija mrtva, da se ta metafizička papazjanija (4) razapela sama od sebe i sama sobom; idejna nebuloza i saziv različitih glasova i ambicija koji su obeležili doba jedne nestale, razvejane kulture.
A ne treba prećutati ni to da se upravo postupkom afektivnog pozlaćivanja Rečnika tehnologije i novog talasa jednovremeno i o oponentnoj kulturi nekadašnjeg zapadnobalkanskog komonvelta stvara (ništa manje afektivan) doživljaj kao da je reč o zlatnom dobu kulture naših naroda i narodnosti. Takvu dezorijentisanu romantičarsku tendenciju predstavljaju upravo slobodnozidarska i okultna ostvarenja Vladimira Đurića Đure, tog tihog svedoka novog talasa. (5) Isto tako, tendencija romantizovanja kulturne i misaone težine novog talasa potvrdila se i sa pojavom dokumentarnog filma pod nazivom Novi talas u SFRJ kao društveni pokret, realizovanog od strane izvesne nevladine organizacije „Centar za mlade Novi Talas“ (premijera je održana 8. 12. 2015; SKC): ne samo da je u ovom slučaju dilentatizma već previše reći da je reč o dokumentarnom filmu – jer to je pre video-dokaz da pomenuta nevladina organizacija nešto radi; istovremeno, reč je i o jednoj opasno pojednostavljenoj romantičarskoj zamisli; takvoj koja želi da poseje klicu budućih dičnih pobuna u glavama mladih ljudi, služeći se, naravno, uzornom DNK novog talasa; društvenog pokreta…
Ne možemo a da se ne zapitamo: da li bi nagovešteni čvor romantizovanja mogao konačno da bude raspetljan po pouzdanoj hegelijanskoj recepturi i to tako što bi istorija bila shvaćena kao jalovo tle za uzgoj sreće (6)? Pa ako su periodi sreće samo prazne strane istorije, zašto brisanje Rečnika tehnologije sa tih stranica ne bi moglo da bude razmotreno kao posledica „viška kulturnog kapitala“ koji je SFRJ u tom trenutku posedovala? Drugim rečima (i rečima kliničkim), da li je gubitak Rečnika tehnologije (pod uslovom da je ikada mogao da bude sačuvan) tipičan simptom jednog srećnog i uspešnog doba ovdašnje kulture? Onog doba koje se sve agresivnijim proizvoljnostima postkomunističkog duha u tranzicijskim pelenama (7) određuje kao – utopijsko?
Najvišu cenu preduzete paušalnosti romantizacija će platiti već sa nedoumicom da li se kultura nekadašnje SFRJ može smatrati uspelom zbog projekta kakav je Rečnik tehnologije (i sličnih provokacija i subverzija: taktika-spram-strategija-Moći)? Ili se možda može reći da je projekat Rečnik tehnologije uspeo (pa i drugi oblici „plaženja jezika“ socijalističkom logosu) upravo zahvaljujući samoupravljačkom Levijatanu (i njegovim strategijama); zahvaljujući, dakle, onoj istoj Zveri koja je nakon raspleta sukoba na „književnoj levici“ u korist estetskog pluralizma i liberalizacije kulture (8) otpočela rizičnu kulturnu politiku kalkulisanja sa vesternizacijom u polju umetničke proizvodnje.
Zaista, nije teško razumeti kako je, po prirodu tehnoloških stvari, romantični Levijatan sâm proizveo svoje romantične neprijatelje. Bili su oni ušančeni na mestu koje je bilo više nego pogodno za buduće subverzije: u jednom od Levijatanovih uređenih domova, u omladinskim publikacijama kao što su to bili Index, Polja, Mladina, Vidici, Student, Theoria, itd. Ova institucionalna glasila inicijalno su osnivana po uzoru na sovjetski propagandni model. Ipak, već od kraja šezdesetih, ona će biti nadahnuta britanskim i američkim underground pressom, i tako postati stvarni promoteri jugoslovenske baby boom kontrakulture. Tako danas sa puno prava možemo da kažemo da su omladinski časopisi imali dva lica: u isto vreme bili su i istinski znak socijalizma i važan nosilac vesternizacije socijalističkog uređenja (9). Zato ni malo ne treba da čude brojne bitke koje su u nekadašnjoj Jugoslaviji vođene baš oko samih časopisa i oko njihovih redakcija. Jer – možda nismo to pomenuli – bilo je tu, na stolu, između ostalog, i nešto novca, kao i nešto političke moći.
Rečeno ubedljivo dočarava nekoliko sentenci iz famozne Ideološke analize časopisa Vidici i lista Student, pisana rukama anonimnih tužitelja a naknadno interpolirana u Basarin roman, Fama o biciklistima (1987):
„[Z]ahvaljujući svojoj volji i lukavstvu Ličnosti su u svetu Dečaka (Tehnologa) svemoćne. Nadmoć i gospodstvo Ličnosti iznad ’hijerarhijskih majmuna’ (funkcionera) ovde je očigledno potvrđena: ’hijerarhijski majmuni’ daju sredstva, daju mesta na stranicama listova, daju sve ono što Ličnosti zahtevaju, a kada Ličnosti objave svoj Manifest, ti ’hijerarhijski majmuni’ glupo zure u tekstove, ne shvatajući nijednu reč zbunjeno odmahuju glavom i ne znaju šta bi s tim uopšte radili. Ima li veće ironije od činjenice da se za popularizaciju i afirmaciju ove ideologije godinama ulažu silna sredstva i tako potvrđuje teza Ličnosti da će ’hijerarhijski majmuni’ ostati uvek samo glupi i beslovesni ’hijerarhijski majmuni’“ (10).
Zaista, ima nečeg sličnog između nekadašnjeg socijalizma i savremenog liberalnog kapitalizma: i u jednom i u drugom sistemu postoji velika zainteresovanost za praćenje (kapitalnih) investicija; zatim, i u jednom i u drugom sistemu razume se važnost strogosti i kontrole; nadziranja i kažnjavanja. I u jednom i u drugom sistemu razvijaju se (samosvojne) iluzije u pogledu Ličnosti. Ni u jednom ni u drugom sistemu ne postoje nikakve iluzije u pogledu Majmuna: u oba slučaja postoji izraziti strah od ispadanja majmunom.
Međutim, to ne znači da se treba suzdržavati od smeha nad sudbinom Majmuna, ko god to na kraju bio: prevarena Država ili njeni podanici. Kao što ne treba po svaku cenu ustupiti ni vlastite suze Ličnostima, tim zajebantima koji baš zbog majmunisanja i umeju tako često da zaridaju. Ali najčešće, bez samih suza.
Sveto buncanje
I ovo bi moralo da bude više nego jasno: savremeni bi romantizam vunena vremena morao da razmotri isključivo kao konfiguraciju: kao heterogeni prostor, saziv različitih glasova i različitih ambicija; kao délire – kao višeglasno buncanje jednog intelektualnog saziva, unutar koga se događala raznovrsna misaona i predstavljačka praksa: literarna, filozofska, vizuelna, audio-vizuelna, igračka, itd.
Bez svake sumnje, bila je to jukstapozicija različitih ideja, namera, pa i različitih uznemirenosti u jednom istorijskom trenutku. Svemu tome bi kao jedini smisleni okupljajući imenitelj mogla da bude dodeljena, donekle i paradoksalno, svejugoslovenska ideja antikomunizma. A ona bi mogla značajno da obeleži istoriografski poduhvat prilaženju aferi povodom projekta Rečnik tehnologije: posebno ako tim svejugoslovenskim antikomunizmom markiramo neobično heterogeni disidentski front tog doba. Uzmimo bar u obzir (posebno iz današnje perspektive) heterogeni saziv Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je 1984. godine osnovao Dobrica Ćosić, potonji profesor Morijarti romanesknih zapleta Svetislava Basare. Ko sve tada nije išao zajedno, ruku pod ruku, u ime slobode misli i izražavanja!
Ni u Rečniku tehnologije nema homogenosti. Jedinstvo ne postoji. Jedinu homogenost, uistinu, obezbeđivali su (bar unutar Vidika): Aleksandar Petrović i Slobodan Škerović, uobličavajući Rečnik tehnologije kao delo ad vitam aeternam (11). O željenom, sanjanom i nadasve nemogućem jedinstvu (teorijskom koliko i praktičnom) rečito govori tek jedna Petrovićeva rečenica, ali koja danas ne zvuči toliko kao pastiš ranohrišćanske gnome, koliko je dvosmislena poput proročanstva delfske proročice: „Jedinstvenost vidika je kraj institucije“ (12). Moglo bi iz ove rečenice da se iščita sve zlo koje je sudbina Rečnika tehnologije dobilo za večni život; postajući simbol jednog „uspelog neuspeha“, artefakt gorkih antinomija jednog antinomičnog vremena. Nadasve, uobličenje jedne idejne nebuloze.
Nije drugačije ni sa prozom Svetislava Basare. Spram kontinuiteta (istorije) ne prestaje ona da postavlja bunilo, buncanje, délire kao jedini opcionalni modus dosezanja idealne spoznaje o svetu. Priča ona svašta. Ili rečima samog Basare, pred nama je „halucinacij[a] isfrustriranog protestantskog popa“ (13): „Razbarušiš kosu, ponašaš se kao pisac, simuliraš neurozu, fingiraš da pišeš i najednom rečenice krenu od sebe – pričam gluposti – Sveti duh počne da diktira i tako nastane roman“ (14). Međutim, može da se čuje i to kako u svom delirijumu Basara ponekad drvi čak i o tome „da proza mora postati nauka. I više od toga: da bude obrazac, matrix, prema kome će se odvijati dalji tok jadnih ostataka stvarnosti. Dakle, autentična istorija; ne neuko predskazanje prošlosti iz pera korumpiranih istoričara“ (15).
Kao „beskonačni traktat protiv lažne, plitkoumne ozbiljnosti našeg veka (ideološke strogosti, brkate namrgođenosti i novofarisejstva) koja je skrenula istoriju u ratove, genocide, logore i gulage“ (16), delo Svetislava Basare, uzeto u celini, samo sobom je potvrdilo davnu slutnju Jovana Hristića: da je „moderno stvaranje“ sasvim zašlo „u oblasti koje su tradicionalno bile rezervisane za kritiku i komentar“ (17), te da se „roman […] u modernoj knjiženosti sasvim prirodno stapa sa esejem; da gotovo više nije potrebno povlačiti razliku između ova dva oblika (18). Tako bi se za prozni postupak Svetislava Basare moglo reći da predstavlja svojevrsno romaneskno esejiziranje; ali takvo esejiziranje koje do u beskraj, u stanju delirijum tremensa prevrće metafizičku papazjaniju Rečnika tehnologije, tog antitehnološkog jevanđelja, galimatijasa nekog sveplanetarnog misticizma, sasvim podozrivog po pitanju legitimnosti ovog sveta. A za taj prezreni svet, za taj hologram i obmanjujuću konstrukciju Velikih Tehnologa i Velikih Arhitekata istorije kaže Svetislav Basara još i ovo:
„Ma koliko bivao uništen, ono što preostane uvek sadrži u sebi sliku čitavog sistema sa svim pojedinostima. Već je oko 70% univerzuma alhemijsko-strukturalističkim postupcima transponovano u ništavilo, a opet sve je tu: dimenzije, mora, okeani, planine, zvezde i galaksije. S tim što svi procesi teku ubrzano i što pometnja postaje sve veća usled udaljavanja od ose i približavanja krajnjem radijusu čakravrtija. Iz toga proizilazi da su i ljudi tek 30% ljudi, bolje reći – tek 30% uopšte nešto. A i to nešto uglavnom se svodi na gastrointestinalni i urogenitalni trakt i niže funkcije mozga koje se svode na koordinaciju fizioloških procesa. Tek toliko da ne bi srali po kući i ulicama ili polno opštili na javnim mestima. Toliko što se etike tiče“ (19).
I tu gde bismo rekli da je Basara ozbiljan, tačnije da je mrtav ozbiljan – mrtav isto koliko i ozbiljan (s obzirom na vlastitu nihilističku fenomenologiju-ontologiju, ergo – da je spoznao da ne postoji – jer njega nema), autor, navodno, samog sebe minira neozbiljnim tonom. Tu gde bismo se ponadali da Basara misli (jer se čitajući sve vreme nadamo: ako Basara esejizira – morao bi, dakle, i nešto da misli, ozbiljno), pisac razočarava, neprestano simulirajući zajebantski otklon od svog – mišljenja.
Davno je bilo kako se Basara i sam skamenio u skulpturu velegradskog zajebanta, pretvorivši otklon od svojih stvarnih ubeđenja u pravilo svog pisanja.
I slute ljudi da bi baš takav Basara (ne mogao već) morao da bude ozbiljan.
Sveti umetnik
„Ali bolje da se okanim parafilozofskih naklapanja tako karakterističnih za debele knjige“ (20), napisao je u jednom trenutku Svetislav Basara. No velika je istina da se njegova najstrašnija noćna mora u konačnici sasvim ovaplotila. To se bar danas odlično vidi: njegova književna zadužbina (prozna, esejistička) nije ništa drugo do jedna debela knjiga koju on toliko negira. Jedna jedina. Vidi se i to da za njega parafilozofska naklapanja nikada nisu ni prestala. I, sva je prilika, neće ni prestati. Šta god da piše i kada god piše – Basara naklapa, parafilozofski, istovremeno i sozercajući i zajebavajući. Jer antinomije njegovog misticizma snabdevaju se, od samog početka njegove karijere, posve nerazlučivo; u isti mah, koliko serioznom tajnovitošću toliko i deklarativnom tupošću.
Takva autorova dominantna stvaralačka poza u istovremeno je i jedini sadržaj njegovih knjiga (tačnije: njegove Knjige). „Malo metafizičkih trabunjanja o književnosti nikada nije naodmet“ (21), sasvim je ozbiljan, dakle, Basara, „eklatantni mrzitelj vremena, prostora i jedinstva radnje; prenonsirani pripovedač o stvarima, pojmovima i pojavama o kojima ništa ne zna“ (22). Zbunjujući čitaoca svojom kontradiktornom pozicijom spram književne umetnosti, omalovažavajući je i mada ubeđen u njenu moć, posebno u moć subverzije koja „počinje najpre u domenu metafizike“, Svetislav Basara rečeno ilustruje istorijom aistorijskih Vidika:
„Još 1981. godine u časopisu Vidici i listu Student objavljen je precizan raspad Jugoslavije. Za beogradskog gradonačelnika, komitete i odbore to je bilo neprihvatljivo. E, onda sam na scenu stupio ja, zajedno sa nekoliko pajtaša, pa smo svojski prionuli na razaranje forme, na nipodaštavanje vremena i “sprdnju” sa mestima. Pogrešno smatraju nadriučene glave na katedri za savremenu književnost da se prvo raspadne država, pa iz nastalog haosa, osećajući propast svih vrednosti, umetnici počinju sa destrukcijom forme. Obratno: najpre se raspadnu romani, tek onda država. Ali okanem se ja politike jer“ (23)…
Prekinuo je Basara rečenicu na vreme i interpunkcijski sasvim dolično. Jer to da se okanuo politike – to nije tačno. Ili pre, tačne su reči jednog od onih večnih oponenata našeg ranohrišćanskog Šerloka Holmsa, one Aleksandra Jerkova, u kojima stoji kako je Basara „prividno ratovao sa nekim skrivenim pokretačima istorije“, a „zapravo stvarno zaratio sa novijom političkom istorijom Jugoslavije“ (24): Basarin „spor sa svetom“, piše, dakle, Jerkov, „više nije […] načelni prigovor nesaznatljivost ili nepopravljivosti svetskih zbivanja, već sve više politički dobro naciljana, satirična i cinična invektiva. Basara je pohitao da realsocijalističkom svetu koji se rušio i sam zada neki udarac pravoslavnog nihiliste“ (25).
Tako je, dakle, ovaj „Borges koji veruje u Boga“ (26) – kao i u to da je hrišćanstvo, kao „religija na kojoj je čitava civilizacija utemeljena“, „seme bačeno na neplodnu zemlju“ (27) – nasledio i sve problemske tačke koje je moguće artikulisati povodom koncepta Rečnika tehnologije. To se posebno odnosi na kontekstualno pitanje na kome toliko insistiramo u ovoj prilici: da li je ovde reč o zajebanciji, ujedajućoj praznini ili pak o nečemu ozbiljnom?
I mada se danas Svetislav Basara najčešće uzima za ozbiljno i poziva na različite konferencije, skupove, javne debate, gostovanja itd., aura koja ga prati tokom nekoliko decenija bila je mahom cinična. Razvijajući bez kraja i početka misao o tehnološkom obličju sveta, zalazeći svojim pisanjem „u sferu izvesnih ‘aksioloških tabua’“ (28), Basara je do dandanas ostao sam sobom „aksiološki tabu“ – pisac koji je trajno rezervisao mesto u prvom redu nekog pseudo-zdravorazumskog buntovništva; mahom protiv bilo kog oblika tehnologije vlasti, čobanizacije, desakralizacije srpske kulture i masovne histerije, populizma, narodnjaštva. I posebno – protiv jugoslovenstva i komunizma.
Davno je njegovo buntovništvo pokazalo ograničenost svojih dometa, namećući se javnom i kulturnom životu kao buntovništvo protiv-čega-god i kao buntovništvo-kao-poziv: i kao sasvim trivijalno robovanje poslu i kao nesvesna profesionalna deformacija.
Zaista, dosadašnja karijera Svetislava Basare nezaustavljivo šalje pouku o savremenoj ideologiji političke korektnosti: da živimo vreme u kojem „[u]metnost uživa posebnu zaštitu, kakvu nema svako mišljenje“ (29). Ta pouka jeste ona ista istorijska lekcija iz oblasti „slobodne“ umetnosti na koju je još Lav Trocki početkom dvadesetog veka obratio pažnju. Uvideo je on rano veliku opasnost budućih epoha: da se lekcija slobodne umetnosti nužno drži uporedo sa lekcijom iz oblasti svih drugih „sloboda“ demokratije (30).
U nekom konačnom stadijumu demokratizovane (književne, razume se – slobodne) umetnosti događa se istinsko prezrenje publike: umetnik je neizbežno i neodbranjivo u pravu. Zato što je umetnik. Zato što je Svetislav Basara. Zato što je Sreten Ugričić. Zato što je Raša Todosijević, itd.
O savremenoj diktaturi umetnosti treba progovoriti bez ustezanja i dvoumljenja! Bilo kakva umetnost se danas nameće kao znak neupitnog političkog i moralnog stava. A u takvim okolnostima publika biva sasvim uklještena i primorana na slepo slaganje, kao što je to izvrsno primetio Hans Belting. U stanje bezizlaza dovedena je ona perfidnim mehanizmima političke korektnosti koji „na ponižavajući način povezuju pitanje morala s pitanjem umetnosti, zbog čega i kulturu koja je u sebi oduvek nosila liberalno prosvetiteljsko nasleđe koriste kao političko oružje. To je politika interesa pojedinih grupa koje traže polemički izraz u umetnosti, razume se – ‘pravoj umetnosti’“ (31).
Nastavak teksta videti ovde.
