Naziv članka Milana Rakite “Muzej savremene umetnosti kao represivni aparat države” je primer lapidarnog stila izražavanja. Jednom rečenicom autor na tako decidan i egzemplaran način “raskrinkava” korupcionašku, oportunističku i podaničku ulogu nedavno ponovo otvorenog Muzeja savremene umetnosti, da ostatak članka gotovo nije potrebno čitati. Naime, tekst deluje kao opšte mesto kritike a propo globalnog kapitalizma, vladajućih elita, sistemske korupcije, organizovanog kriminala… i ostalih Sodoma i Gomora na koje je danas “estetski učinkovito i društveno odgovorno” bacati anateme. U takav prokrustovski šablon autor ishitreno uklapa Muzej savremene umetnosti Beograda i to na osnovu reakcije njihovog obezbeđenja, koje je policiji prijavilo umetnike Vladana Jeremića, osnivača Salona Nepotkupljivih i Uroša Jovanovića.
Pomenuti umetnici su na dan otvaranja Muzeja izveli dva odvojena performansa: Jeremić je ispred zgrade posetiocima nudio maske sa likom predsednika i flajere sa slikom sendviča dok je Jovanović pokušao da u Muzej unese uramljenu sliku predsednika, kao satiričan komentar na nedavne izjave zvaničnika koji su preporučili postavljanje slike predsednika u državne institucije, škole i sl. u cilju osnaživanja kulta nacionalnih simbola Srbije (sic!). Uprkos tome što je policija na ovaj način anticipirala (?!) održivi razvoj državne kontrole, privedeni umetnici su pušteni bez optužbi jer država Srbija za sada nema zakon o zaštiti ličnosti predsednika. Rakita pak ovu saradnju obezbeđenja i policije smatra dokazom korumpiranosti Muzeja. Međutim, reakcije na pomenute performanse nisu bile unisone, što dokazuju i javno izrečeni stavovi kustosa koji se razlikuju od stava v.d. direktora (dakle nema konsenzusa, na čijem ukidanju Rakita insistira). Zbog toga incident više svedoči o zatečenosti dela osoblja/obezbeđenja (koja nema opravdanja) nego o nekoj unapred profilisanoj političkoj agendi.
Naravno, Muzej nije i ne može biti sasvim oslobođen uticaja socio-političke sfere u kojoj deluje. Pri tome valja uzeti u obzir da obično od trpljenja uticaja do “prodavanja duše” ipak postoji neki razmak. Međutim, Rakita tvrdi da “određivanje političke pozicije i društvenih funkcija institucionalne sfere umetnosti i kulture u sistemu reprodukcije društvenih odnosa proizvodnje krajem 20. i početkom 21. veka podrazumeva istorijski govor o višedecenijskom saučesništvu institucija kulture i umetnosti u neoliberalnoj politici kulturalizacije bazičnih društvenih antagonizama i kontrarevolucionarnoj ofanzivi obnavljanja sistema kapitalističkih društvenih odnosa u nekadašnjim socijalističkim zemljama, u čemu su kulturna sfera i umetnost odigrale izuzetno važnu ulogu kao udarna pesnica mistifikacije konkretnih formi ideološke aproprijacije nečega što je istorijski i materijalno stvoreno kao specifičan način proizvodnje društvenih odnosa proizvodnje (konkretno, u slučaju preuzimanja MSUB-a, reč je o istorijskom revidiranju karakterističnog načina proizvodnje društvenih odnosa proizvodnje u sistemu jugoslovenskog samoupravljanja)“.
Da li to znači da „preuzimanje MSUB-a te istorijsko revidiranje karakterističnog načina proizvodnje …itd.” od strane aktuelne političke vrhuške, predstavlja zapravo otvaranje MSUB-a? Da li bilo bolje da Muzej nije otvoren, kako bi dosledno sprovodio emancipatorski proces sistema jugoslovenskog samoupravljanja u čije vreme je nastao a koji više ne postoji?! Možda je Muzej trebalo da odbije materijalnu pomoć sadašnje države u ime nostalgije prerušene u društveni aktivizam (a čiji zagovornici/e nemaju sredstava ni načina za obnovu i dalji rad Muzeja – u građanski neposlušnom ključu)? S tim u vezi mora se primetiti da se autor teksta nije bavio aktuelnom postavkom već isključivo aktuelnim sociološkim kontekstom MSUB-a. Stoga podsećam da MSUB poseduje i izlaže umetnost nastalu na celokupnoj teritoriji nekadašnje SFRJ. Samim tim, Muzej poručuje da je umetnost koju baštini zajednički kulturni kapital celog regiona. A poznato je da, na žalost, to nije slučaj sa nekim drugim zajedničkim kulturnim tekovinama sa ovih prostora. Kao primer može poslužiti „rat za srpski/hrvatski/crnogorski/bošnjački… jezik i pravopis”. Danas je i dalje sve što se tiče jugoslovenskog nasleđa u Srbiji i regionu i dalje predmet brojnih sporova. Oni se kreću od neosnovanog prisvajanja do neosnovanog odbacivanja; od jugofilije do jugofobije i nazad. Upravo na tom terenu se vidi ambivalentan i čak licemeran odnos sadašnje države prema Muzeju: podržala je (ali tek nakon deset godina) rekonstrukciju institucije koja posredstvom umetnosti zastupa kulturno, sociološko, etničko i svako drugo jedinstvo, čitavom regionu nemislivo u sferi ne samo dnevne politike nego i “dnevne kulture” (pomenuti rat za Bezimeni jezik i pravopis). Ali tek treba videti u kom pravcu će se kretati dalji rad Muzeja. U širem kulturnom miljeu inherentno nepoverljivom prema savremenoj umetnosti uopšte, kontraproduktivno je okvalifikovati MSUB i time ga ad hoc odbaciti kao posed korumpiranih partokrata u opoziciji sa blaženo nezavisnim sociolozima.
Ono što je međutim krajnje problematično jeste činjenica da je redakcija portala stavila moj rad kao ilustraciju gorepomenute brutalno jednostavne binarne podele. Štaviše, redakcija portala je isti rad okarakterisala kao “rezultat preterane identifikacije sa sistemom moći koji se pokušava krikovati” ili kao “nadidentifikacija koja je još jedna potvrda moći institucionalnog poretka uprkos dugoročnoj nedostupnosti muzeja”. Ovde se redakcija DeMaterijalizacije nadovezuje na Rakitinu odbranu Nepotkupljivih i koristi moje te fotografije drugih performansa izvedenih u Muzeju kao gradaciju (ne)uspelih pokušaja društvene subverzije: od otogrifizma preko drugih performansa izvedenih unutar Muzeja do Nedodirljivih (kao najuspelijih)! Pri tome primenjuju logiku koju sam autor članka, na istom mestu, osporava! Naime, on kaže da danas više nema mesta prostim polarizacijama unutar/izvan kulture, sistema, društva, globalnog kapitalizma dok redakcija, čini se, ovom gradacijom Nepotkupljive proglašava subverzivnim zato što su neposredno sprečeni da svoje performanse izvedu i unutar zgrade Muzeja. Oni su dakle ostali spolja i samim tim su delovali protiv a ostali umetnici su bili unutra, i samim tim su apsorbovani od strane “sistema moći” alias MSUB-a! Postavlja se pitanje koliko je opravdano reakciju policije i nerazumevanje obezbeđenja shvatiti kao zvaničnu politiku Muzeja, u dosluhu sa umetnički nesenzibilisanom “privatnom državom”.
Uprkos tome što neki ne mogu dozvoliti postojanje i/i već samo ili/ili optike, ja sam na tom mestu bila istovremeno i u ulozi volonterke i u ulozi umetnice, zadržavši određenu kritičku distancu. Tom prilikom sam nosila otogrif pod nazivom POP mARTirologija (koji se sastoji od stripskog oblačića na kome piše umetnost je ono što preživi umetnost,) jedan od svojih radova koji prvobitno nije motivisan situacijom u kojoj se nalazi MSUB a koji potpada pod otogrifizam, umetnički pravac koji razvijam. Moji radovi nisu uslovljeni kontekstom pojavljivanja, niti je otogrifizam performans u užem smislu reči. Zapravo, performativnost otogrifa je aposteriorna; ona ne konstituiše sam rad/objekat već predstavlja njegov okvir, poput rama na klasičnoj slici. Svoje radove nosim gotovo uvek, na svim “neprikladnim” i “prikladnim” mestima, čak i u Muzeju savremene umetnosti. Ovo ne znači da je konkretan rad na fotografiji neutralan spram konteksta pojavljivanja; naprotiv, on komentariše ontološki status savremene umetnosti generalno, iz ugla same umetnosti a tiče se Muzeja indirektno, s obzirom da je to institucija posvećena istraživanju i izlaganju moderne i savremene umetnosti. U okviru svoje umetnosti se ne bavim konkretnim institucijama, personama, događajima i sl. jer takav pristup smatram trivijalnim. Pokušavam da osvestim i artikulišem društveno funkcionalne apsurde savremenog sveta, umesto da prozivam njihove aktere.
Takođe, nemam finansijsku podršku nijednog fonda, NVO-a i slično jer sama finansiram svoje radove; nije mi potreban ni prostor ni vreme za izlaganje pošto sam ujedno i sopstveni izlagački prostor, u svako doba dana i noći; ne zavisim od kustosa/kustoskinja, kuratora/kuratorki, bilo kakve infrastrukture budući da sam svoja sopstvena kustoskinja; ne prodajem radove te tako otogrifi nisu roba itd. Ovo pominjem samo zato što je otogrifizam od strane redakcije gurnut pod institucionalne skute, gde nipošto ne pripada. Inače ne smatram da treba povući znak jednakosti između nezavisnosti same po sebi i umetnosti. Umetnost je ono što umetnost (po)kazuje a ne samo (ne)uslovnost njenog bitisanja. Uopšte, može se reći da ako je do pre par decenija refleksija o umetnosti patila od dekontekstualizacije umetničkih dela, danas pati od preterane kontekstualizacije. Drugim rečima, nekada je usredsređenost na dela zaklanjala kontekst njihovog nastanka i delovanja a danas je kontekst pojeo umetnost, od koje najčešće ostaju samo tragovi – konteksta! Dokaz za ovu tvrdnju predstavlja upravo tekst nezavisnog (?) sociologa Milana Rakite. A otogrifizam ukazuje da postoje i drukčije pozicije. Razume se, umetnik/ca nema monopol na tumačenje svog rada ali ima slobodu da reaguje kada se njegov/njen rad paušalno stavlja pod patronat bilo kakvog “represivnog aparata države”.
