Umetnost kao gift shop

Tokom poslednje nedelje 2014. godine mogla se uočiti pojačana dinamika sličnih aktivnosti na srpskoj umetničkoj sceni  –  realizovan je veliki broj izložbi i događaja povodom novogodišnjih praznika uz pripadajuću pretprazničnu atmosferu druženja, kupovine i poklanjanja. Evo najistaknutijih:

U galeriji New Moment održana je humanitarna lutrija-tombola u organizaciji magazina za savremenu umetnost i vizuelnu kulturu Supervizuelna i marketinške agencije New Moment New Ideas Company. Prema navodima organizatora, namera ove akcije je bila da uz igru, zabavu i druženje učesnici art tombole postanu vlasnici publikacija i dela savremene umetnosti kao dragocenog novogodišnjeg poklona. Preko trideset umetnika/ca je doniralo svoje radove, dok je događaj svojim donacijama pomognut od strane gotovo svih važnijih institucija i privatnih galerija/fondacija/izdavačkih kuća koje se bave savremenom umetnošću u zemlji, uključujući tu i Kulturni centar Beograda, te Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Događaj je koncipiran tako što je publika pozivana da kupi tikete za tombolu u iznosu od 300 dinara i time učestvuje u izvlačenju nagrada (slika, crteža i skulptura), ali je ponuda pored umetničkih objekata, kasnije proširena tako da su kao nagrade dodeljivane i publikacije iz oblasti savremene umetnosti, te i jedna večera za dvoje. Za animaciju publike i dobar provod bile su zadužene promoterke koje su u duhu praznične atmosfere na glavama nosile crvene rogove irvasa i grupa Ti i Dojo koja je nakon dodele nagrada održala muzički koncert.

Udruženje Kulturforum ODKR je u Galeriji Fondacije Kosare Bokšan i Petra Omčikusa organizovalo prodajnu izložbu malog formata na temu čestitki, poklona i ukrasa u kojoj učestvuje oko pedeset autora  najnovije generacije. U najavi za ovu prodajnu izložbu izraženo je i shvatanje uloge umetnosti u društvu, a to je “doprinos kultivisanja svakodnevne životne prakse” i “eksponiranje umetničkog stvaralaštva u svakodnevno iskustvo društvenog života – u ovom slučaju novogodišnjeg slavlja.” ⁽¹⁾ U konkretnom slučaju izložba želi da pokaže da “razmena poklona može da se učini i takvom da ima neke veze sa kulturom, odnosno kulturom i umetnošću.” ⁽²⁾ Realizovana je uz pomoć pomenute fondacije (za koju je prostor Petar Omčikus obezbedio sopstvenim sredstvima) i par sponzora iz preduzetničke sfere (Kabinet Bewery, Gnezdo Organic) čiji je izbor, po rečima autora, bio konceptualan –”odgovaraju konceptu kultivisane svakodnevne prakse” ⁽³⁾.

U izložbenom prostoru Osmica u ulici Kraljevića Marka organizovan je Novogodišnji foto bazar kustoskinja Marije Konjikušić i Milice Nikolić, a uz pomoć Udruženja Urban Incubator i Goethe Instituta . ⁽⁴⁾ Uz slogan “Ove nove godine poklonite naše drage kadrove najdražoj osobi ili šefu… ali u tom slučaju ne odgovaramo za posledice”, predstavljeno je desetak mladih autora. Na događaju je istaknuto da se radovi prodaju po pristupačnim cenama, a publika je bila pozvana na druženje sa autorima uz kuvano vino. Na sredini galerije mladi autori su izložili svoje portfolije sa kojima je publika mogla da se upozna i da kupi fotografije.

“Nezavisna” umetnička asocijacija Remont  organizovala je tradicionalnu novogodišnju zabavu uz veliku rasprodaju publikacija. Ova galerija je ujedno jedan od prvih prostora u gradu koji je počeo sa organizacijom novogodišnjih događaja prodajnog tipa, kroz organizaciju žurki i druženja, ili, kako to navodi direktorka Remonta, Darka Radosavljević Vasiljević: “To je i jedno dobro mesto gde se ljudi siti ispričaju, opušteno, gde se mnogi vide koji se inače ne viđaju. Jedna dobra stvar. Ako me neko pita šta su najvažnije aktivnosti Remonta, sigurno je jedna od njih i prednovogodišnja žurka.” ⁽⁵⁾ Iako je najavljena rasprodaja, ova galerija je svoje publikacije zapravo dala publici koja je trebalo da uzvrati donacijama prema ličnim mogućnostima.

Galerija i foto studio Opservatorijum organizovao je Foto vašar u okviru kojeg je “preko dvadeset afirmisanih fotografa/kinja, vizuelnih umetnika/ca i mladih nada priložilo po jednu autorsku fotografiju koja se našla u ponudi Opservatorijuma tokom predstojećih praznika.” ⁽⁶⁾ Pored rasprodaje printova i druženja najavljena je i “diskusija o nepostojećem tržištu umetnosti”.

Narodni muzej je u holu zgrade organizovao prodajnu izložbu Muzejske tajne iz današnjeg ugla koja bi publici, prema zamisli autora, trebalo da upotpuni doživljaj muzejske posete i pruži priliku da najbližima kupi poklone za predstojeće praznike. ⁽⁷⁾

I “skvotersko udruženje” Inex film, koje mladim umetnicima pruža prostor za alternativno umetničko delovanje, organizovalo je prodajnu izložbu pod nazivom Samoprodajna izložba i sanke za batu. ⁽⁸⁾

U Novom Sadu, na tezgi u centralnoj gradskoj ulici Šok zadruga je održala Veliku rasprodaju umetnosti, nudeći “sve u pola cene”, kao jednu u nizu akcija “rasporodaje” u kritičko-parodijskoj formi koja postoji kao jedan od stalnih modela delovanja Šok zadruge (nekadašnje Art klinike) od 2011. godine.

Svakako, novogodišnje i božićno poklanjanje ima svoju dugu istoriju, ali svoju punu ekspanziju doživljava u liberalnom konzumerističkom društvu u kojem industrije poklona udesetostručuju profit za vreme praznika. Božić je u skladu sa hrišćanskim tradicionalnim vrednostima doba godine kada je vreme za milosrđe i humanost i kada se razmišlja o pomaganju i poklanjanju onima kojima je potrebna pomoć.

Ostaviću po strani širu ekonomsku i klasnu analizu praznične “ekonomije poklanjanja” širom sveta. Poznato je kako se u pozadini ogromnog profita od praznične šopingmanije nalaze eksploatatorski odnosi, radnici s prekovremenim radnim vremenom, pritiscima za pojačanom produktivnošću bez nadoknade i neprekidnim nadzorom. Ova problematizacija mehanizama rada se jednako može primeniti i na polje rada umetnika i kulturnih radnika u ovom našem kontekstu ⁽⁹⁾. Fokusiraću se na to kako se umetnost pozicionira u i prema društvu u jednoj takvoj atmosferi sa svim svojim socio-političkim specifičnostima lokalnog okvira.

Srpska umetnička scena je suočena sa permanentnom socio-ekonomskom krizom i opštim kolapsom poverenja u tzv. političke elite koje zaista ne doprinose prevazilaženju takvog stanja, već ga dodatno generišu i perpetuiraju. U situaciji kada se konstantno smanjuje budžet za kulturu i marginalizuje položaj umetnika i radnika u kulturi, a sindikati i profesionalna udruženja nemaju delotvornu ulogu u zaštiti njihovih radničkih prava, umetničke prakse i institucije svojim poprilično pasivnim stavom u datoj borbi deluju kao da idu na ruku neoliberalnoj politici vlasti, čija je tendencija da umetnost smesti u ovaj “samoodrživ” sistem kroz tržište. Nasuprot dominantnim negativnim tendencijama, aktuelna okupacija bioskopa Zvezda, kao i generalni štrajk prosvetnih radnika, odraz su bunta prema degradirajućem odnosu neoliberalne vlasti prema kulturi i obrazovanju, odnosno (prosvetnim) radnicima na koje se nepravedno nabacuje teret krize izazvane dugogodišnjom neoliberalnom politikom uz kriminalne privatizacije i korupciju u svim sektorima društva.

U ovakvim teškim, kriznim i komplikovanim socio-ekonomskim i političkim okolnostima, pomenuta masovna prednovogodišnja praksa kupovine i prodaje umetničkih objekata i drugih artefakata ima sasvim određeno značenje kao pojava koja sledi dominantnu putanju društva na političkoj i ideološkoj ravni.

Ono što je odmah uočljivo u vezi sa novogodišnjim prodajnim izložbama je da su ovakvi događaji, obično bili svojstveni malim komercijalnim galerijama, dok ih danas iniciraju i u njima učestvuju pripadnici tzv. “nezavisne kulturne scene”, a pored njih i institucije kulture čiji su osnivači Grad, odnosno Republika. Dakle, moglo bi se reći da je u ovogodišnjim akcijama novogodišnje rasprodaje umetnosti bila uključena gotovo celokupna umetnička scena na različite načine, uz prožimanje aktera – neki umetnici su učestvovali na više događaja – kao i publike.

Ova unifikovana umetnička praznična šoping akcija ilustruje ono što Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) naziva implodirajućim fenomenom – da se umetnost u društvu pozicionira kao praksa koja treba da reflektuje ideologiju korporativnog kapitalizma  ⁽¹⁰⁾. U takvom ideološkom poimanju stvari, umetnost je roba i njena komodifikacija i fetišizacija su samo logična posledica vladavine “slobodnog tržišta”. Svakako, u Srbiji, gde razvijeno umetničko tržište ne postoji, ovo praznično market–umrežavanje aktera nezavisne kulturne scene je samo simulacija njegovog funkcionisanja, budući da je profit koji umetnici ostvare prilikom ovakvih prodajnih izložbi zanemarljiv. Tako se, na primer, na lutriji Supervizuelne dešavalo da umetnici koji su donirali svoj rad bivaju dobitnici nekog drugog rada, neki čak i po više puta, što zapravo govori o jednom zatvorenom krugu, igri bez konkretnog dobitka ili gubitka. Međutim, ono što je ovde mnogo više važno jeste posebna energija, atmosfera u kojoj se druženje sveta umetnosti – umetnika, kustosa, kolekcionara i publike zasniva na proizvodnji društvenosti generisane ovim tržišnim, kupoprodajnim odnosima. Upotreba čitavog niza marketinških pristupa – promoterki, humornog obraćanja ⁽¹¹⁾ ili najave radova umetnika poput Mrđana Bajića ili Ivana Grubanova, kao prošlog i budućeg predstavnika Srbije na Venecijanskom bijenalu, sa ehom ekskluzivnosti i bombastičnim tonom aukcijske retorike, pokazuju da ovakvi događaji reflektuju potrebu za re-brendiranjem protagonista na sceni, korporativnu kulturu i duh team building-a. Kroz ovaj tip aktivnosti se oblikuju odnosi različitih protagonista na sceni – oni koji umetnost proizvode i oni koji istu žele da poseduju i plate, oni koji su spremni da tu istu umetnost struktuiraju i podižu joj vrednost – kustosi, kritičari i td., odnosno formira se idejna infrastruktura koja umrežava proizvodnju, distribuciju, kupovinu i reprodukovanje. Na ovaj način, oblikovani društveni odnosi u javnoj sferi su zapravo reprodukovani ekonomski odnosi, koji su opet u saglasju sa opštim neoliberalnim  kursom društva.

U nameri povezivanja sa publikom kao potencijalnim kupcima, ove akcije unutar svog diskurzivnog okvira nose naznake bitnih transformacija koje bi uspostavile sitnoburžoasku kulturu u cilju reprodukovanja kapitala i legitimisanja nove elite. U okviru ovakvog sistema umetničko delo je po prirodi društveno-inertni, završeni estetski objekat koji se kontemplira, i ono je organski deo modernističke, buržoaske kulture. Takvo umetničko delo prema sociološkinji umetnosti Rejmond Mulan (Raymonde Moulin) svom vlasniku omogućava usluge estetske (estetsko zadovoljstvo), društvene (razlikovanje i prestiž) i finansijske prirode. Ono nije direktan izvor prihoda, ali, s obzirom na mobilnost i mogućnost profitabilne preprodaje, predstavlja potencijalnu formu alternativnog finansijskog depozita. ⁽¹²⁾

Tako se javna sfera koja bi trebala biti usmerena ka javnom dobru i postojati kao polje kritičkog i intelektualnog delovanja svih građana, ovde zapravo oblikuje kroz korporativni model društva. U neoliberalizmu, unutar poslovnog diskursa, svi segmenati društva se procenjuju kroz komercijalnu vrednost i javna sfera počinje da se prilagođava zahtevima tržišta. Tako, u slučaju obrazovanja školski kabineti počinju da služe kao privatne kancelarije za korporativna  poslovanja, kultura se stapa sa industrijom zabave, a celokupan sistem umetnosti se pretvara u svojevrsni gift shop.

Indikativno je i to da se, eksplicitno ili implicitno, kroz ove događaje govori o umetnosti i njenoj funkciji – i to ne samo kao o dekorativnom estetskom objektu (“prijuštite lepo delo” ⁽¹³⁾…) nego dodatno, na neki način, svi akteri govore i o ulozi umetnosti kroz doprinos društvu i zajednici, koji se ostvaruje kroz humanitarnu akciju, “kultivisanje svakodnevne životne prakse”, “kroz eksponiranje umetničkih dela – predmeta u nju”. Ukratko, odnos umetnosti i društva uspostavljen na ravni koja je izvan problematizovanja postojećih društvenih odnosa, indiferentan prema činjenici da je umetnost ne samo subjekt, već i objekt društva, tj. plod njegove institucionalizacije, antagonizacije i diferencijacije.

Svi ovi događaji pružaju mogućnost za sagledavanje dominantnih trendova na kulturnoj sceni Srbije u okviru koje se polje za delovanje angažovane umetnosti permanentno sužava. Usled globalnih tendencija neoliberalnog sistema postoji jaka namera da se umetnost uklapa (i utapa) u širi koncept kreativne industrije koja obuhvata ne samo umetničku (kreativnu) proizvodnju nego i sektor usluga. ⁽¹⁴⁾ Tako se ova pojava može posmatrati i kao deo jednog šireg procesa. Kreativna industrija, vezana za urbani „preporod“ gradova koji bi stvorio kreativno, otvoreno i dinamično okruženje u gradovima Evropske unije, a ono zauzvrat privuklo još više takozvanih kreativaca, biznis i kapital. Ona se povela prema uveženom problematičnom konceptu Amerikanca Ričarda Floride (Richard Florida) koji prepoznaje tzv. kreativnu klasu kao posebnu društveno-ekonomsku kategoriju liberalizma ⁽¹⁵⁾. Nekritički usvojeni neoliberalni modeli kreativnog grada i kreativne klase su primetni i u tranzicionim društvima na Balkanu. Primer je sveže formirana kulturna scena u Savamali koja predstavlja upravo sumu difuznih aktivnosti iz širokog domena koje formatiraju današnji pojam kulture i promovišu kreativnost na formalnom nivou. U takvom sklopu odnosa ono što bi se smatralo reprezentativnom konceptualnom umetnošću inkorporirano je u širi konglomerat raznorodnih aktivnosti kreativne industrije. Tako je npr. nedavno otvoren izložbeni prostor u klubu Ben Akiba koncipiran kao “prostor koji će biti namenjen ljubiteljima umetnosti, ali i posetiocima noćnih klubova kojima će uz dobru zabavu i muzički program biti približena nova konceptualna umetnička scena.” ⁽¹⁶⁾

U takvom društvu položaj kritičkih i neprofitabilnih formi umetničkog izražavanja, koje svojom praksom osporavaju ove modele koji oportunistički podležu zahtevima tržišta, jeste defanzivan. Upravo od njihovog opstanka i delovanja zavisi da li će umetnost (p)ostati apolitični dekor društva – objekat podložan fetišizaciji i manipulaciji ili će pružiti mogućnost aktivnog emancipatorskog angažmana u suprotstavljanju korporativnom sistemu.