Prethodni deo videti ovde.
Pre nekoliko godina sam u časopisu “Likovne beside” pokušao da kritički pišem upravo o toj problematici koje ću se sada dotaći, bilo je to u kratkom članku u kojem sam dao kritiku knjige „Avangarda u konveksnom ogledalu” (1) Inke Arns. Taj moj tekst zaista nije ništa posebno. (Doduše, ni ta knjiga nije ništa posebno, iako je izuzetno informativna, bibliografija obuhvata oko 700 jedinica, što znači: u nju je uložen ogroman trud, čitalac mnogo toga može da sazna o ,,istočnoj” umetnosti, a još više o tome kako figuriše ,,istok” u nekom ,,zapadnom” pogledu; nekritičko prihvatanje tog pogleda donosi i opasnost od kulture kolonijalizacije.) Moram reći da su me veoma iznenadili odjeci na taj moj kratki kritički članak. Nekoliko ljudi mi je reklo da sam se nekih stvari prvi put ,,kod nas” dotakao na kritički način. Ciljevi koje sam želeo da ostvarim tim kratkim člankom bili su prilično skromni, napisao sam ga jer su mi urednici časopisa dali knjigu o kojoj je trebalo da pišem. Te, svakako preterane reakcije, mnogo više nego o mom skromnom tekstu, rekle su mi nešto o jednoj nereflektovanoj situaciji u Sloveniji, u koju spada savremena umetnost. Postoji mnogo publiciteta, a premalo analize. U savremenu konceptualističku, odnosno, neokonceptualističku umetnost već unapred je unet kritički stav, da se čini da je svaka kritičnost prema njoj suvišna. U ime uključenosti refleksije u samo delo, suvišnom se čini refleksija o samom delu. Preovlađujuća umetnička ideologija u neokonceptualizmu je, dakle, čisti idealizam. Pretpostavljati da je neka izjava jednaka njenoj intencji, znači i odsustvo svake materijalističke analize umetnosti. O umetnosti se uglavnom piše tako da se izjave protagonista uzimaju zdravo za gotovo – umetničko delo smo shvatili ako smo shvatili ono što je umetnik hteo da nam kaže. Da je ono što neko tvrdi da radi, zaista ono što radi. Pri tom, često se operiše terminologijom materijalističke provenijencije, ali pozicije, sa kojih se to čini, nisu ništa manje idealističke.
Retorika ,,istočne umetnosti“ poziva se na drugost ,,Istoka“ i na subverzivnost te drugosti u globalnom sistemu umetnosti – što bismo mogli da shvatimo upravo kao borbu protiv one ideološke diskvalifikacije ,,Istoka“ koju je ,,Zapad“ izvodio preko upotrebe pojma ,,totalitarizam“. Godine 1990. Eda Čufer i grupa Irwin potpisuju manfiest, u kojem uz raspad tzv. realnog socijalizma, kao ,,istočni umetnici“ izjavljuju da vitalni potencijal višedecenijskog iskustva ,,Istoka“ ne može biti prenebregnut i neutralizovan. Oni se, dakle, zauzimaju za nešto što je drugost u odnosu na ,,Zapad“ i što bi trebalo da subvertuje zapadni koncept i da sačuva nasleđe nekog alternativnog iskustva. Međutim, oni to čine tako što političku realnost ,,Istoka“ kulturalizuju i estetizuju: u retrospektivnom pogledu na XX vek postavljaju čudnu jednačinu, u kojoj povlače znak jednakosti između zapadnog modernizma i istočne države, kada istočnu državu postave na mesto prvog imenioca; njihova teza glasi: istočno društvo u doba ,,totalitarizma“ treba tretirati kao ,,modernu umetnost Istoka“. Ta teza, međutim, nije ništa drugo do način kako inkorporirati ,,Istok“ kao takav u prostor ,,zapadnog“, odnosno, sad globalizovanog tržišta umetnosti. Time, naravno, ,,Istok“ postaje bezopasan; nešto što je do juče predstavljalo realnu pretnju za ,,Zapad“, pretvara se u potencijalno kulturno bogatstvo koje može ispuniti globalizovani sistem umetnosti novom vitalnošću. Reč je o tome kako društvenu problematiku prevesti u problematiku umetnosti i kao takvu je lansirati na globalizovano tržište umetnosti.
Na početno pitanje, najbrutalniji odgovor sam dobio upravo sa one strane koja apologetski zagovara tu istočnu umetnost, od strane njenog možda najeminentnijeg teoretičara. Boris Grojs u “Logici zbirke” navodi:
,,Proces muzealizacije istoka […] možemo da shvatimo kao posledicu pobede zapada u hladnom ratu; iz istorije znamo da su svi pobednici uvek na ovaj ili onaj način prisvajali umetnost pobeđenih. U ovom slučaju prisvajanje je povezano sa problemima koji pogađaju ustanovu muzeja kao i moderno shvatanje umetnosti kao takve, i ranije se nisu mogli javljati u tom obliku.” (2)
Po Grojsovoj teoriji, muzealizacija, naravno, za samu umetnost ne predstavlja samo nešto sekundarno, nešto što bi naknadno registrovalo umetnost koja je kao umetnost postojala i pre pojave muzeja; problematika umetnosti je za Grojsa u citiranom tekstu istovetna sa problematikom muzeja, koja je, kao što tvrdi u istom tekstu, ,,mašina za pravljenje umetnosti od neumetnosti”.
Grojs je previše inteligentan da bi po pitanju ,,Istoka” i ,,Zapada” imao ikakvih iluzija. ,,Istok” se kao nekakav entitet u horizontu savremene umetnosti javlja upravo s krajem podele na ,,Istok” i ,,Zapad”, što znači prevlast zapadne paradigme koja je sada globalna – ali se u njoj, u novom odnosu geopolitičkih sila stvaraju i nove podele. Grojs, zapravo, tvrdi sledeće: bili smo pobeđeni, a sada moramo da igramo igru koju diktiraju pobednici, ne bi li smo iz toga nešto izvukli, pronašli svoju tržišnu nišu. Problemi koji se pri tom javljaju jesu upravo vezani za to kako upisati ,,Istok” u tu novu, globalnu situaciju: kako dobro iskoristiti svoju različitost, kako je lansirati kao neko vitalno iskustvo koja može nešto da doprinese globalnom sistemu umetnosti; a mogli bismo i da kažemo: kako svetu zapadne demokratije učiniti zanimljivim naše breme ,,totalitarizma”; kako ,,Istok” upravo putem isticanja njegove drugačije prošlosti – ,,totalitarne” prošlosti – upisati u polje umetnosti kakvo određuje ,,zapadna” paradigma. Kako prodati to, da nije bilo tržišta umetnosti, kako prodati svoju različitost. Ono što je problematično je podrazumljivost sa kojom Grojs prihvata taj horizont, te kordinate. Grojs je pri tom, kao što sam već istakao, dovoljno inteligentan da zna: u ,,zapadnu” paradigmu ,,Istok” se neće upisati kao duplikacija ,,Zapada” koja ,,Zapadu” nije ni potrebna, već samo tako što će se pozicionirati kao nešto drugo – kao neki ,,Drugi” ,,Zapada”, koji će naokolo pokazivati preparirano truplo monstruma komunizma. Zar, na kraju krajeva, isto nije činio i Ilja Kabakov sa svojim instalacijama na prelomu osamdesetih i devedesetih godina, sa instalacijama koje su, naravno, istovremeno ponekad i veoma domišljate, poetične, izuzetno efektne ….?
Totalitarnije od totalitarizma
Odmah ću istaći da nikako ne želim da apriori potcenjujem te umetničke prakse koje nazivamo ,,istočna umetnost”. Čak i ako na određenim mestima budem brutalan, uglavnom ću pominjati one umetnike koje poštujem. To naglašavam zbog toga što postaju i apriorni napadi na ,,istočne umetnosti” sa nekakve ,,zapadnjačke” pozicije. Jure Mikuž je u Sloveniji prilično primitivno napadao ,,istočnu umetnost” iz pozicije da je ,,Zapad” jedini pravi kriterijum u umetnosti, i pokušao je da tom reakcionarnom argumentacijom između ostalog minira i projekat zbirke ,,istočne umetnosti”, koji je trebala izvesti Moderna galerija na Metelkovoj, jer je, navodno, premalo zapadnjački. Prema izlagačkoj politici Moderne galerije, doduše, prilično sam kritičan, ali tu kritiku ne nameravam da sprovodim tako što ću zauzeti poziciju ,,Zapadnjaka”, ali ni nekog ,,Istočnjaka”. Takođe, ni poziciju nekoga ko je nad tom podelom jednostavno uzvišen. Ono što ću pokušati da problematizujem u ovom tekstu, pre će biti prilagođenost ,,istočne umetnosti” ,,zapadnoj” logici, koja je postala globalna – prilagođenost, koja najveću gradaciju dostiže upravo isticanjem neprilagodljivosti. Moja teza je da je ta umetnost mnogo manje subverzivna nego što to želi da bude. Odnosno: da je osamdesetih godina bila subverzivna u odnosu na logiku socijalističkog sistema – međutim, subverzivna u ime nadomeštanja logike tog sistema logikom kapitalizma. Označitelj ,,totalitarizam”, koji ta umetnost upisuje u samo polazište svoje konceptualizacije, u tom kontekstu možemo da razumemo kao simptom.
Međutim, vratiću se na umetnost: pojam “totalitarizam“ u umetničkim praksama o kojima govorimo, nije bio vezan samo za direktne i konkretne sukobe sa vlašću kakav je bio plakat Dan mladosti; taj pojam je bio upisan u osnovne konceptualne strategije tih praksi. Ono što je Laibach formulisao u manifestu „Umetnost i totalitarizam“, bilo je istovremeno jedno od polazišta za strategiju subverzivne afirmacije i nadidentifikacije. Grojs je 1991. godine napisao o Irwinima čak i tekst pod nazivom „Grupa Irwin: totalitarnija od totalitarizma“. Strategija “nadidentifikacije“ i “subverzivne afirmacije“ je nesumnjivo imala teorijsku vrednost u odnosu na nasleđe nekritičkog novolevičarskog transgresizma i revolta šezdesetih i sedamdesetih godina. U suprotnosti sa raznim takvim naivnostima poenta je bila u tome da je najradikalniju subverziju ideologije moguće dosegnuti putem preterane identifikacije sa ideologijom – tako preterano da daje na uvid i istovremeno dekonstruiše opscenu dopunu glupavog užitka, koji omogućava funkcionisanje i reprodukovanje te ideologije; tu problematiku je u raznim svojim tekstovima teorijski obradio Slavoj Žižek. (3)
To su stvari koje su imale teorijsku vrednost. Problematične su, međutim, aplikacije koje su se izvodile iz toga – i koje su bile daleko od subverzije; mogle su biti čisti oportunizam koji je za sebe izjavljivao da je čista subverzija. NSK-ovski pokret je, naravno, bio subverzivan – međutim, subverzivan u odnosu na neki sistem koji se već raspadao.
NSK je operisao sa nadidentifikacijom. Međutim, pravo pitanje je: nadidentifikacijom SA ČIM?
Marina Gržinić je o strategijama grupe Laibach iz osamdesetih godina kasnije napisala sledeće:
“Umesto sa direktnom subverzijom, bili smo suočeni sa skoro fanatičnom identifikacijom sa totalitarnim ritualom koji je ova grupa izvodila na sceni. Ideološka totalitarna struktura nije bila podrivana parodijskom imitacijom-subverzijom totalitarnih kodova, već identifikacijom sa tom strukturom.“ (4)
Dobro zvuči – ali koja struktura je to? Šta ima nacistički ritual, koji je imitirao Laibach, sa jugoslovenskim socijalizmom iz osamdesetih godina? Mislim da ih ne povezuje ništa drugo do hipoteza o “totalitarizmu“ i “totalitarnim kodovima“. Ako pokušamo da laibachovsku simboličnu strategiju razumemo posmatrajući njen odnos prema jugoslovenskom socijalizmu, onda laibachovska nadidentifikacija nije bila ništa drugo do nadidentifikacija sa nekom fikcijom “totalitarizma“, subverzija neke fikcije “totalitarizma“, koja je u suštini predstavljala prilagođavanje procesu razgradnje socijalizma i restauracije građanskog društva.
(Na ovom mestu odmah treba dodati sledeće: zbog čega bi, zapravo, bilo tako podrazumevajuće da laibachovsko subvertiranje “ideološke totalitarne strukture“ cilja na jugoslovenski socijalizam? Zar ne bi, s obzirom na društveno-politička dešavanja osamdesetih godina primereniji adresant laibachovske subverzije bio “Zapad“?)
U Sloveniji su danas subverzivna afirmacija i nadidentifikacija u vezi sa umetnošću postali već toliko popularno opšte mesto, da ponekad treba biti malo obazriv. Danas se kod nas odmah doživljava kao višak subverzije, ako, na primer, grupa umetnika promeni imena u Janeze Janše i po mogućnosti se još upišu u Janševu političku stranku SDS i komentarišu da su to učinili iz ličnih razloga. Naravno, ne mogu relevatno da sudim o tom umetničkom projektu, koji još uvek nije završen i u koji nemam kompletan uvid – ali bojim se da je više autopromocijski nego što je subverzivan. Moram reći da sam veoma skeptičan kada su u pitanju takve igrarije. (Iako mi je, sa druge strane, bila čast što sam sa Janezom Janšom sarađivao; on je autor naslovne stranice moje pesničke zbirke, cenim ga kao dobrog umetnika.) Rado bih, međutim, istakao da koncept subverzije može da se i veoma isprazni i u konačnoj konsekvenciji postane čak i alibi za razne oportunističke odluke. Sećam se kako je Žižek pre nekoliko godina, dok se u Sloveniji odvijala burna kampanja za ulazak Slovenije u NATO (kao i primetni antinatovski protesti), u nekom intervjuu u ljubljanskoj Mladini rekao (parafraziram po sećanju): da, ja sam za to da uđemo u NATO, jer ćemo tako moći da postanemo subverzivniji prema njemu – moći ćemo da ga subvertujemo iznutra. Te neslane šale bi trebalo da zvuče pomalo “lenjinistički“; 1907. godine su se, nakon oseke revolucije, dešavali sporovi da li da boljševici uđu u Dumu zajedno sa reakcionarima ili ne. Krajnje leva frakcija “otzovista“, koja se na ideološkom frontu povezala sa desnom frakcijom “empiriokriticista“ i “bogograditelja“, bila je protiv toga, smatrajući da treba ostati na čistim pozicijama, a Lenjin je bio za ulazak u Dumu, smatrajući da ako imaš jasne pozicije, moraš biti spreman na privremena savezništva i sa protivnicima, time možeš lakše da ih onesposobiš. Lenjin je bio apsolutno u pravu. Ali, upravo u takvim situacijama treba istaći razlike: Lenjin je bio za ulazak boljševičke partije u Dumu, jer je ta partija imala jasne stavove i jasan program i paralelno sa legalnim radom delovala je i ilegalno, a Slovenija se samo ulizivala i prodala se “Zapadu“. Trenutno pripremam knjigu o partizanskoj umetnosti. U partizanskoj umetnosti možemo na veoma istaknutim mestima pronaći tekstualne strategije koje bi smo u nekom smislu mogli da imenujemo strategije nadidentifikacije; Matej Bor kaže okupatorima: hteli ste da nas pretvorite u pse, ali, mi smo postali vukovi; ili: “Previharimo viharje, prepošastimo pošast“. Nadidentifikacija na osnovu jasno definisanih pozicija borbe. Mislim da je simbolična strategija nadidentifikacije istinski subverzivna samo ukoliko je upotrebljena sa jasno definisanih pozicija borbe.
Sejač
Problem NSK-a kao pokreta po mom mišljenju je u tome da je, dok je prema nekim već raspadajućim stvarima bio veoma subverzivan, istovremeno je pokazao i veliku prilagodljivost u odnosu na novu društvenu realnost – kapitalističko tržište umetnosti, povezano sa restauracijom građanskog društva, a na kraju krajeva, u jednom trenutku i u odnosu na procese osnivanja nacionalne držav(ic)e – iako joj je NSK odmah – i to zaista u velikom stilu – postavila alternativu deteritorijalizovane i nadnacionalne “države u vremenu“, čime su, na neki način, imitirali simboličan gest Velimira Hlebnjikova iz 1917.
Neke simbolične gestove NSK-a na prelomu osamdesetih i devedesetih godina uslovno bismo mogli da razumemo i u funkciji utvrđivanja nacionalističke mitologije. Naravno, sada bi mogao da me neko blagonaklono pogleda, u smislu da ne razumem distancu, ironiju, otuđenje koji su postojali u tim procedurama – i koji su, kao takvi, nesumnjivo bili i pokazani. Na ovom mestu se nadovezujem na drugo, veoma važno, što ističe teorija o nadidentifikaciji i subverzivnoj afirmaciji, koja ima ozbiljnu teorijsku vrednost – upravo onda, kada mislimo da smo distancirani od ideologije, najviše smo u njoj, u njenim okvirima, iako je ta distanca proizvedena preko “ukidanja distance“ u “nadidentifikaciji“. U tom smislu, kao dobar primer učvršćivanja nacionalne mitologije, vidim veoma zanimljivu izložbu „Sejalec“ (Sejač) u Modernoj galeriji, u jesen 1991. godine. Na projekat grupe IRWIN iz 1985. godine, kada su napisali poslanicu u kojoj su pozvali različite slovenačke i jugoslovenske umetnike da naprave rad oslanjajući se na motiv sejača u vidu refleksije na Groharovu sliku „Sejalec“ iz 1907. godine kao nacionalne ikone, odazvali su se brojni umetnici, a ljubljanska Moderna galerija se na taj projekat odazvala upravo tokom meseci učvršćivanja suverenosti i državotvornosti. Kada, imajući u vidu taj istorijski kontekst, čitamo tu poslanicu objavljenu u katalogu, njene poruke upravo time što se poigravaju dvosmislenošću između distance i identifikacije, uopšte ne zvuče naivno. „Sejač“ je opisan kao prizor “koji po svojoj pripovednoj i izražajnoj sugestivnosti prevazilazi sve nametnute estetske i ideološke matrice i time se nalazi duboko u prostoru egzistencijalnog i mitskog.“
“[N]arodni motiv, koji govori o čovekovoj pripadnosti svojoj zemlji, bezgranično slikovita idila koja sadrži egzistencijalni konflikt u pohlepnom zračenju tla nasuprot nadvremenskoj, neokaljanoj superiornosti sejačevog spoznanja. […] Slikari i vajari, koji su odlučili da prihvate taj motiv, interpretiraće ga kroz najrazličitije subjektivne izraze i pred nama će se otvoriti sva jasna obeležja slovenačkog modernizma. U svom posebnom odnosu prema motivu, izgradiće projekat refleksivne vrste. Pokazaće se kao istorija i time posejati daleko od odredivog stila. Umetnici, pozvani da učestvuju u ritualu tog sejanja, zajednički će oblikovati jednu jedinu sliku, prikazati njenu anatomiju kroz najrazličitije stilske vidike, a sam motiv će otkriti anatomiju stila u svim posebnostima slovenačkih crta. Reč je o koraku napred u odnosu na stilove, o mogućnosti razmišljanja o sopstvenoj uključenosti u umetničke i nacionalne mitologije. Kroz taj umetnički akt izraziće se svesno uspostavljena specifičnost, koju bismo mogli da nazovemo: provera stavova o velikim zapadnim kulturama i ništa manje velikim istočnim ideologijama. Kasnije će biti moguće simbolično preći u drugu brazdu, svi dosadašnji usevi će ležati u preglednim balama pred nama i nove odluke će isklijati iz te pravovremene setve. Istorija će nam na trideset ili četrdeset slika pokazati svoje lice, u njemu ćemo moći da se prepoznamo i da se sa njim suočimo. Neophodna je stvaralačka distanca, koja će pokopati one manje vredne osećaje, izazvati komunikaciju između nekad i sad, i izbrisati granice koje povlači samodopadljivost nacionalne produkcije. Na taj način ćemo postati svesni repertoara koje pred našim očima vrti kaleidoskop istorije i početi da ga upotrebljavamo u svojim Atinama sa prosvetljenim umetničkim getom.“ (5)
“Slovenačke Atine“ – to je formulacija iz predratne knjige Josipa Vidmara „Kulturni problem slovenstva“, koju je Edvard Kardelj 1933. godine kritikovao kao nacionalističku i istovremeno i kao knjigu koja društvene probleme zamagljuje na taj način što ih prikazuje kao kulturne probleme. Međutim, želim da naglasim nešto drugo: u tome vidim dvostruku igru između upotrebe ritualno-mitologizirajuće i nacionalističke retorike i jasno pokazane refleksivne distance, koja upravo kao distanca omogućava tu afirmaciju – ukoliko uzmemo u obzir istorijski kontekst u kojem je izložba bila realizovana. Zaista, u pitanju je deklaracija buđenja nove stvaralačke distance. Međutim, ta distanca je 1991. godine potvrđivala nacionalnu mitologiju, u čijoj funkciji je čitav projekat zgrabila Moderna galerija: “narodni motiv, koji govori o pripadnosti čoveka njegovoj zemlji“ itd, povratak mitova. Ne mogu da se otarasim osećaja da je uz svo isticanje refleksivne distance reč i o koketiranju sa onim stvarima koje su tada bile veoma “in“. Mada, odmah treba istaći: grupa IRWIN je pozvala jugoslovenske umetnike, što je u jesen 1991. godine ipak delovalo kao kritika nekog Blut und Boden nacionalističkog koncepta, kao dekonstrukcija pojma nacionalnog mita. (Upravo u trenutku razbijanja Jugoslavije, sa tom izložbom se opet povezala jugoslovenska umetnička scena.) Svakako su u delu NSK-a prisutni i elementi dekonstrukcije. (Kao i ironija. Pomislimo samo na izloženu maketu “Kostnice za Sloveniju – mauzolej NSK“, koju “državi Sloveniji uz osamostaljenje 20. 6. 1991. sa zahvalnošću poklanjaju Graditelji!) Ako se osvrnemo na sam momenat nacističke ikonografije: možda bi bilo produktivnije taj momenat, umesto u odnosu prema fantazmi “totalitarizma“ na kojoj je svesno parazitirala NSK, produktivno postaviti u odnos prema tada probuđenom slovenačkom nacionalizmu; u prethodno pomenutoj kritici Vidmara mladi Kardelj je izneo tezu da je ideja o “lirskoj slovenačkoj duši“ nešto što je ekvivalent ideološkoj funkciji koju u Nemačkoj ima ideja o “čistoj rasi“.
Inauguracija pojma ,,totalitarizam” u Sloveniji
Aktuelnosti ovoj temi doprinosi i to što je slovenačka (Janšina) vlada (1. maja!) osnovala tzv. studijski centar za narodno pomirenje, koji treba studijski da se bavi ,,totalitarizmima” – vlada je, tako, počela plaćati ,,nove istoričare” posebno za to da nam govore o ,,totalitarizmima”.
Zbog toga, pre nego što nastavim sa analizom ,,istočne umetnosti” ne mogu a da i sam ne kažem koju reč o ,,totalitarizmu” – ne mogu a da ne dodam još nekoliko fragmenata istoriji pojma kojem je posvećen ovodogišnji temat. Namerno kažem: pojma – označitelja ,,totalitarizam”koji funkcioniše kao ideološki pojam, a ne kao teorijski koncept.
Danas je 15. maj 2008. godine. Šta se dešavalo 15. maja 1939. godine (uzmemo li u obzir sećanja Antonine Pirožkove i arhivu NKVD)? Nešto strašno. Na vratima Antonine Pirožkove u Moskvi (pošto je te godine maj bio veoma hladan, nekoliko dana ranije je padao sneg) u pet ujutru se začulo kucanje: bila su to dva člana NKVD-a, dok su druga dva čekala u autu. NKVD-ovci su preturali po rukopisima Antonininog muža Isaka Emanuiloviča Babelja i zaplenili više fascikli koje su zauvek nestale. Potom su zahtevali od Antonine Pirožkove da se sa njima odveze u Peredelkino po Isaka Emanuoiloviča, koji je tamo pisao u svojoj dači. Odatle su se svi zajedno odvezli natrag u Moskvu. Pred vratima Lubjanke, gde su ga odvezli, Babelj je ženi rekao da će se još videti. Međutim, nisu se videli nikada više. Jedan sovjetski dokument iz juna 1939. navodi ,,veliki je broj primera, koji se tiču desno-trockističke i špijunske organizacije”, i koji su se dešavali poslednjih meseci. Babelj je sledeće godine streljan, nakon što je osuđen kao organizator terorističke organizacije među piscima i kao zapadni špijun. Mislim da je istog dana kada i Babelj uhapšen bio i režiser Vsevolod Mejerhold.
Ne treba posebno isticati da su to strašne stvari. (Ako smem da dodam i ličnu opasku: Babelj je jedan od mojih najomiljenijih pisaca.) Ipak, mislim da te strašne stvari nikako nećemo objasniti ako za njih kažemo: ,,totalitarizam”. Mislim da upotreba označitelja ,,totalitarizam” ni malo ne doprinosi razumevanju specifične monstruozne dinamike tadašnjeg sovjetskog društva, već nas, upravo suprotno, odvraća od razumevanja – upravo putem toga da bi trebalo da objasni mnogo više: navodnu strukturnu identičnost stvari koje su se dešavale u Sovjetskom savezu, u nacističkoj Nemačkoj i u Musolinijevoj Italiji, a po mogućnosti još i društvene okolnosti u kojima sam, na primer, i sam proveo svoje detinjstvo i adolescenciju.
Ukoliko se, kao što navodi propratno pismo u kojem sam bio pozvan na predavanje, kod nas barata – ta reč mi se čini zgodnom i zato ću je upotrebiti – pojmom ,,totalitarizam”, od devedesetih godina, ne bi li smo na svaki način za unazad precrtali onaj period istorije kada je ovaj prostor u dosadašnjoj istoriji u pogledu mnogo čega najviše prosperirao, treba istaći da je ozbiljna naučna rasprava, upravo u vreme kada bi trebalo da dođe do kraja hladnog rata (i kada su, na kraju krajeva, period staljinizma počeli da istražuju i zajednički američko-ruski projekti, kao što je projekat „Annals of Communism“), i na ,,Zapadu” pojam ,,totalitarizam” nekako otpisala. Taj pojam je, koliko mi je poznato, u ozbiljnim raspravama barem deceniju pre toga manje-više prestao da se upotrebljava. Odličan primer iz devedesetih godina je knjiga “The Road to Terror”, koju su pripremili J. Arch Getty i Oleg Naumov – do sada sigurno jedan od najboljih priloga za razumevanje onih mehanizama koji su u drugoj polovini 30-ih godina doveli do velikog terora u Sovjetskom Savezu; dva istoričara su istražujući sovjetske arhive prikupila dovoljno fascinantnog i zastrašujućeg gradiva i u svojim komentarima ga interpretirala na dovoljno visokoj teorijskoj ravni, da bi, baratanje pojmom ,,totalitarizam” u tim komentarima jednostavno bilo suvišno; u takvim ozbiljnim istraživanjima pojmu ,,totalitarizam”, jednostavno, nije mesto.
U tom smislu, inauguracija pojma ,,totalitarizam” devedesetih godina u Sloveniji bila je anahronistična. Ako je pojam ,,totalitarizam” na ,,Zapadu” u doba hladnog rata služio za diskreditaciju sovjetskog tzv. realnog socijalizma, koji bi, po doktrini o ,,totalitarizmu” strukturno bio analogan fašizmu i nacizmu, funkcija tog pojma u Sloveniji devedesetih godina bila je namenjena ponovnom interpretiranju prošlosti; osnovno polazište za uvođenje tog pojma bila je, naravno, teza da je u Sloveniji period do 1990. godine bio jednak staljinističkom teroru, ako ne i Pol Potovoj Kambodži.
Sama po sebi, ta ideja je bizarna. Kada je Tomaž Šalamun, koji je u jugoslovenskom socijalizmu u pojedinim trenucima zaista imao probleme (nekoliko dana je čak proveo u zatvoru zbog duhovite pesme o socijalizmu à la Ludvik XIV), sedamdesetih godina u Americi malo pokušao da zaigra na kartu istočnog disidenta i Česlavu Milošu govorio, u stilu, šta mislite, da ostanem ja u Americi kao i vi i počnem da pišem na engleskom itd., Miloš ga je pogledao i ljubazno mu rekao: ,,Prestari ste, mladi čoveče, da biste mogli da zamenite jezik. Osim toga, Tito nije Staljin; vratite se kući.”
Predstava da je u Sloveniji i Jugoslaviji period do 1990. godine bio jednak staljinističkom teroru iz tridesetih godine je, kao što sam rekao, bizarna – ali nimalo nedužna. Zašto? Suštinski je nakon 1990. godine bilo nepotrebno dokazivanje da restauracija kapitalizma zajedno sa uvođenjem građanskog parlamentarizma itd. značila demokratizaciju i prelazak u normalnost, na prostoru (bivše) Jugoslavije može biti samo perverzija.
Znamo šta su devedesete godine značile za Jugoslaviju. Katastrofu. Pričanje o totalitarizmu u vezi sa Jugoslavijom može imati samo jednu funkciju: pokušaj da se prikrije činjenica da su ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije bili posledica restauracije kapitalizma i uvođenja građanske parlamentarne ,,demokratije”, uz koju su buknule mračnjačke društvene sile, koje niko nije znao ili nije ni želeo da savlada. Katastrofa je nastala upravo onda kada su te sile srušile nešto što je navodno bio ,,totalitarizam”. I, sile koje su izazvale rat, bile su sile koje su se oslobodile sa ,,demokratizacijom”. U ime demokratije, jugoslovenski intelektualci su osamdesetih godina potpisivali peticije za Šešelja, Paragu i Janšu (za poslednjeg sam još kao osnovnoškolac nešto potpisao). Ako govorimo o ,,totalitarizmu”, dakle, to činimo zato da bismo zaboravili kako je proces ,,demokratizacije” osamdesetih godina u Jugoslaviji bio i prava eskapada najreakcionarnijih sila, nacionalizama, šovinizama, vojnog huškaštva itd. Nikako nije bio samo to, ali bio je i to. Fantazma o raskidu sa ,,totalitarizmom” 1990. godine može da služi legitimizaciji tog procesa. Naravno, moramo uzeti u obzir i to da su se u društvenom procesu osamdesetih godina javljali i emancipatorski potencijali. Ali, ipak, po mom mišljenju, prema tim ,,javljanjima” treba biti mnogo kritičniji nego što je to danas običaj.
Nedavno je Ozren Pupovac sproveo izuzetno zanimljivu analizu, kako su, osamdesetih godina, neke teorije koje su zvučale veoma progresivno – konkretno ,,radikalna demokratija” – imale izrazito reakcionarne političke posledice. U vezi sa tim, sam razmišljam maoistički. Mao Ce Tung kaže: za idealistu je važna samo intencija, za vulgarnog materijalistu samo ostvarenje – a dijalektički materijalista polazi od jedinstva intencije i ostvarenja – tek ostvarenje osvetljava pravu nameru, tek konačni efekat nam omogućava da sudimo o nameri.
Pojam ,,totalitarizam”, čija suprotnost bi trebalo da bude ,,demokratija”, danas je pre svega u funkciji da onemogućava da podvrgnemo kritičkoj analizi sam pojam ,,demokratije”. Baratanje pojmom ,,totalitarizam” sprečava da demokratiju doživimo kao istorijski proces, jer pretpostavlja da je demokratija metafizički entitet. Ono, što suštinski moramo podvrći kritici, kada kritikujemo pojam ,,totalitarizam”, upravo je ,,demokratija”. (6) Koju ne smemo shvatati metafizički, već dijalektički. Kao što piše Breht u Me-ti-u:
,,Mi-en-Leh [= Lenjin, Prim. Aut.] je učio: Uvođenje demokratije može da dovede do uvođenja diktature. Uvođenje diktature može da dovede do demokratije.“ (7)
Ta misao se, naravno, odnosi na dijalektiku ,,diktature i proleterijata“ kao odnos između demokratizma i diktature u prethodnom periodu izgradnje socijalizma. U vezi sa tom djalektikom su se, kao što znate, u državama tzv. ,,realnog socijalizma“ počele da javaljaju teške neprilike pa i monstruoznosti. Ali, to polazište, koje navodi Breht – da demokratija i diktatura nisu metafizičke suprotnosti, već da su u nekom dijalektičkom odnosu – svakako treba slediti. Pojam ,,totalitarizam“ u odbrani demokratije kao metafizičkog entiteta čuva fantazmu da ,,totalitarizam“ ne može biti sadržan u samoj demokratiji. Da između ,,totalitarizma“ i ,,demokratije“ nema dijalektičkog odnosa. U trenutku kada poentiramo taj dijalektički odnos, naravno, otkriva se strukturna razlika između staljinizma i fašizma/nacizma. Ako se tzv. realni socijalizam putem revolucije ostvario kao raskid sa građanskom demokratijom, problem fašizma/nacizma je upravo taj da ga je građanska demokratija omogućila. Nemački nacizam se ostvario ,,demokratskim“ putem. U funkciji očuvanja kapitalističke moći, u nekom smislu je predstavljao nastavak parlamentarne demokratije drugim sredstvima. Sa druge strane, i staljinizam i fašizam/nacizam su se dešavali u nekom odnosu prema socijalističkoj revoluciji. Problem staljinizma je, između ostalog, i problem uspele revolucije koja se našla u strukturnom škripcu, a italijanski fašizam i nemački nacizam su posledica neuspešne socijalističke revolucije – toga, da je trebalo da se socijalistička revolucija dogodi, ali se nije, odnosno, dogodila se, ali je bila poražena. Toga da je bila omogućena revolucionarna situacija za socijalističku revoluciju, ali se očuvala stara kapitalistička moć; fašizam i nacizam u tom smislu nastupaju kao surogat socijalističke revolucije; predstavljaju ukidanje građanske demokratije u funkciji iste moći kojoj je ranije služila građanska demokratija. Kao što je tvrdio Slavoj Žižek o Hitleru: ,,predstavljao je veliki spektakl Revolucije, zato da bi kapitalistički poredak mogao da preživi.“
Takođe, treba dodati i sledeće: totalitarizam nije pojam koji se u Sloveniji pojavio tek u tzv. ,,tranziciji.“ (Pojam ,,tranzicija“ upotrebljavan kao oznaka puta iz socijalizma u kapitalizam, zapravo je smešan ako znamo da su u doba socijalizma o samom socijalizmu govorili kao o dobu tranzicije – tranzicije u budući komunizam.) O tome kakvu ulogu su za afirmaciju i legitimizaciju pojma ,,totalitarizam“ u ideološkom diskursu u Sloveniji imale neke umetničke prakse, govoriću u daljem tekstu. Međutim, čini mi se zanimljivim to da je pojam ,,totalitarizam“, u skladu sa vladajućom ideologijom jugoslovenskog socijalizma koja je želela da se radikalno distancira od ,,Istoka“, bio uključen čak i u socijalistički školski program – i to baš u onom periodu koji neki danas patetično nazivaju ,,olovnim godinama“ i ,,restaljinizacijom“. Ako bih pokušao da se izrazim u idiotskom stilu tih ljudi, morao bih reći: pojmom ,,totalitarizam“ danas kod nas barataju oni, kojima je mozak isprao socijalistički školski sistem. U mislima imam udžbenik „Društvo i socijalistički moral” za VIII razred osnovne škole iz 1977. godine, koji su napisali Veljko Rus i Jože Šter – prlično moralistički udžbenik, koji je nekakva laička varijanta veronauke. Tamo je prilično bizarno bilo određeno šta je totalitarizam, i to ovako: ,,podređivanje interesa i rada svakog pojedinca interesima, ciljevima i htenjma celine“. ,,Totalitarizam“ je kolektivni ekvivalent onome što je na individualnom nivou ,,sebičnost“: ,,Kao što sebičnost zaboravlja da je čovek i društveno biće, tako i totalitarizam zaboravlja da je čovek i individualno biće (posebnost), kao što sebičnost priznaje samo pojedinca i njegove koristi, tako totalitarizam priznaje samo kolektiv, samo interese celine.“ Dakle: suprotnost je sa jedne strane ,,sebičnost“, a sa druge ,,totalitarizam“, a nasuprot oboje je čovečnost, koju određuje ,,usklađivanje interesa“: ,,Čovečan nije, dakle, ni totalitarizam ni egoizam, već takvo usklađivanje interesa, koje će zadovojavati i usrećivati svakoga u najvećoj mogućoj meri.“ Toliko, uzgred, za razmišljanje o istoriji upotrebe pojma ,,totalitarizam“ u slovenačkom društvu.
Fetiš ,,demokratije“ i katolički klerofašizam
Sve vreme o pojmu ,,totalitarizam“ govorim kao o pojmu iz hladnog rata. Međutim – kao što se često dešava sa takvim pojmovima: ,,totalitarizam“ je pojam koji lutao naokolo još pre hladnog rata i ,,Zapad“ ga je u hladnom ratu samo upotrebio za svoje specifične ciljeve. Tridesetih godina taj pojam se najpre upotrebljavao isključivo za fašizam i nacizam i kao takav je bio mnogo preciznije definisan. Kao takvog, bez zadrške su ga upotrebljavali i komunisti. Kao, na primer, Palmiro Toljati u svojim predavanjima o fašizmu, gde između ostalog ističe da je fašizam postao totalitarizam, kada je u njemu prevagnula moć finansijskog kapitala. U Sloveniji je pojam ,,totalitarizam“ u tom smislu krajem tridesetih godina upotrebljavao i Edvard Kardelj, koji je tu reč stavljao pod navodnike.
Upravo u to vreme je taj pojam dobio i to prošireno značenje, koje je potom razvijala Hana Arent. Na osnovu podataka koji su mi bili dostupni, jedan od prvih primera upotrebe pojma ,,totalitarizam“ za Sovjetski Savez, dakle jednog od prvih primera upotrebe pojma totalitarizam, koji povezuje fašizam i stajinizam, krajem 30-ih godina javlja se kod Trockog. Trocki je 1939. godine napisao članak ,,Totalitarna birokratija i umetnost“. Zanimljivo je da se ta upotreba pojma ,,totalitarno“ pojavljuje upravo u vezi sa umetnošću. (Takođe, veoma je zanimljivo i da je među Slovencima, koliko znam, prvi koji je novu Jugoslaviju proglasio za ,,totalitarnu“ bio književnik Edvard Kocbek – i to još u doba kada se nalazio u njenim najvišim upravnim organima. Doduše, još je Boris Kidrič u članku ,,Komunistička partija Slovenije i taktika“ u Ljudski pravici iz 1943, pisao o špekulantima koji ,,izražavaju strah od moći KP-a i od ‘opasnosti komunističkog totalitarizma’“. )
Još zanimljivije je to da u to vreme možemo naći i afirmativnu upotrebu tog pojma – da se neko busa u grudi: ,,da, ja sam totalitarista“. Karakteristično je, da su kod nas to bili prethodnici onih koji su danas najglasniji kada druge treba proglasiti totalitaristima. Mislim na određene frakcije u RKC. Tako oktobra 1938. možemo naći zanimljiv kratak članak ,,Naš totalitarizam“ u časopisu „Mi mladi borci”, glasilu katoličke klerofašističke grupe „Mladci Kristusa Kralja”. ,,Mladci“ (podmladak) proglašavaju ,,katolički totalitarizam“ u teoriji i praksi u polemici sa marksistima. Taj ,,totalitarizam“ je pre svega ,,borba za načela“. I tu smo, opet, kod kulture i umetnosti. I vrednosti. Podmladak se zalaže za ,,totalitarizam“ upravo kada su u pitanju kultura i umetnost, kada je za njih merodavno pitanje da li kultura odvraća čoveka od boga ili ne. Ako ga odvraća, onda to nije prava kultura. To mogu da razumeju samo oni koji veruju u boga i u večni ,,prirodni“ poredak. ,,Mladci“ se oduševljavaju militantnim katoličkim ideologom iz 19. veka, Antonom Mahničem, i tvrde da ,,marksista ne može biti ozbiljan pisac, ako stvara polazeći od marksističke misli. Formalno, njegovo delo će možda biti na visini stvaranja, ali totalitarno gledano ono neće biti pravo, čisto, potpuno umetničko delo, jer će trovati duše svojim ateizmom.“ Pošto je 2008. godina proglašena za Trubarovu godinu u Sloveniji, zanimljivo je citirati i njihovo mišljenje o Trubaru: ,,Zapisao nam je naš jezik, to je njegov veliki kulturni rad, ali, nažalost, želeo je da našem narodu nametne jeres, što je njegov još već, nekulturni rad.“
Zbog čega, zapravo, to citiram? Zato, jer bi danas neki koji u periodu 1945-1990. vide otelotvorenje zločinačkog ,,totalitarizma“, u ime ,,demokratije“ najradije ostvarili one ideale koje su pre rata ti ljudi otvoreno proglašavali za ,,totalitarne“. Ne bih verovao dokle danas sežu te tendencije, da nedavno nisam naleteo na jedan od poslednjih brojeva časopisa „Tretji dan” (Treći dan), koji izdaje RKC. Mislim, da kao što nema smisla baratati diskvalifikatorskim pojmom ,,totalitarizam“, tako nema smisla ni upotrebljavati diskvalifikatorsku etiketu ,,fašizam“ u odnosu na pojave koje suštinski nisu fašističke. Protiv takve upotrebe sam, jer ona samo zamagljuje stvari. Ipak, kada je reč o tom broju ovog časopisa, mirne savesti mogu da kažem da u današnjoj RKC postoji krajnje klerofašistička frakcija. Čitav broj tog časopisa bio je posvećen tome kako katolici moraju da se osvrnu na prošlost, da postignu da domobranstvo u Sloveniji bude zvanično priznato za moralnog pobednika u Drugom svetskom ratu – i da se konačno odreknu takvih figura kao što su bili Gregorij Rožman i Marko Natlačen … Ali, zašto? Zato što su Rožman i Natlačen bili previše blagi; Rožman je, na primer, protestovao protiv mučenja u domobranskim zatvorima. Pravi katolik se mora ugledati na Leona Rupnika, koji je, doduše, i sam bio previše blag, jer je se sa tim mučenjima nije baš slagao, i posebno na Lovra Hacina, zloglasnog šefa domobranske političke policije, koja je, naravno, na veliko mučila ljude i slala ih u nemačke koncentracione logore, ali – kliče novi klerofašistički podmladak – upravo na tom mestu ne smemo biti sentimentalni i polovični, jer prvi katolik dobro zna da su komunisti tako satanski pokvareni da se ne mogu pobediti drugačije nego mučenjem; da ih u ime demokratije, naime, treba mučiti. Verovatno mislite da prekrajam citate i karikiram ih, ali, možete i sami pročitati taj časopis. Ukratko, časopis za čije objavljivanje je odgovorna rimokatolička crkva, koja finansijski sve više vlada slovenačkim prostorom, objavljuje i te kako neonacistički program sa akcentom na katolicizmu.
„Tretji dan” je, naravno, marginalan časopis, međutim, ideje za koje se zalaže danas se ne javljaju samo na margini. Uverenje da je fetiš ,,demokratije“ tako metafizička vrednost da u njeno ime vredi i mučiti druge (što naravno znači: ukinuti i najosnovnije ,,demokratske standarde“), danas uzima maha i na mnogim drugim mestima. Pomislite samo na rasprave o mučenju u Americi nakon 11. septembra. Ne samo na rasprave, već i na praksu povezanu sa njima!
Nedijalektičko pojmovanje ,,demokratije“ kao metafizički pojmovane vrednosti (i strašilo ,,totalitarizma“, ima upravo tu funkciju da – time što blokira mišljenje politike – čuva sakrosanktni fetiš ,,demokratije“) omogućava na kraju takvo suprotno postavljanje ,,demokratije“ i ,,diktature“, kao što ga je nedavno – da se vratimo na Istok – formulisao američki predsednik Buš mlađi:
,,Istočna Evropa je za mene važna, zato što su tu prisutne mlade demokratije, koje rastu i cvetaju. Pretpostavljam da je, na neki način, lakše živeti u diktaturi. Ali, to nije ni pravedno ni pošteno.“ (8)
S čije strane nije pravedno ni pošteno? Prema kome nije pravedno ni pošteno? Sa strane onoga, koji živi, ali od koga? To nije važno. Važne su vrednosti. Ukratko: na kraju, reč je o metafizičkim vrednostima, koje su iznad društvene stvarnosti. Društvenu problematiku svodimo na vrednosti. Pravednost i poštenje, po mogućstvu još i ,,ljubav“, koja sve spaja – ,,I šta je to što nas spaja? / Ljubav! / Šta obuhvata i neprijatelja i prijatelja / Ljubav! / Ljubav govečeta prema njegovom koljaču, ljubav koljača prema njegovom govečetu“ – peva hor mesara u Brehtovoj Svetoj Joani.
,,Nadklasne“ vrednosti kao univerzalne vrednosti? Marks bi, doduše, na tom mestu dodao da svoje vrednosti kao univerzalne oseća malograđanin, zato što zastupa poziciju koja pokušava da ublaži klasne suprotnosti i zato se oseća iznad njih. (Zato su, naravno, njegove vrednosti upravo po sebi klasne vrednosti. Malograđanske vrednosti.)
Metafizika malograđanskih vrednosti
Kada jednom počnemo da svodimo društvenu poroblematiku na vrednosti – a to upravo čine zagovornici operativnosti pojma ,,totalitarizam“ – već smo na klizavom, veoma klizavom terenu. Dobri primeri za ovo bi bili nemački nacistički časopis „Signal” i njegove naslovne strane iz 1944. godine. Nikako nemojte misliti da se u njemu može naći nešto što naliči na totalnu mobilizaciju. Ne. Ničega ,,totalitarnog“ nema u njemu. Samo vrednosti. Individualna inicijativa, sloboda trgovine sa reklamama za čarape i parfeme … Na nacističkom horizontu vrednosti se (barem 1944. godine, kada je Nemcima već gorelo pod nogama) na deklarativnoj ravni može pronaći prostor čak i za deklarisano nenasilje. U jednom od brojeva tog časopisa je, na primer, objavljen i članak o Gandiju, prepun divljenja. Jasno, on je bio borac protiv engleskog imperijalizma, velika duša i tome slično. Pa još i vegetarijanac. Demokratiji kakva je bila engleska, njegove ideje su se tada činile opasnim, nacizmu ne. Da ne bude nesporazuma: veoma poštujem Gandija i divim mu se; želim samo da kažem da divljenje Gandiju još uvek nije nešto zbog čega bi ideološka pozicija jednog čoveka a priori bila nekompatibilna sa nacizmom. (To još više važi za oduševljavanje spiritualnošću; u Tibetu su videli nekakav ideal ljudskog društva!) U tom nacističkom porodičnom časopisu je zapravo jedna jedina poruka: dalje od ideologija, ka vrednostima! U jednom broju se nalazi i članak ,,Za šta se borimo?“ Odgovori: u pitanju je Evropa, evropska kultura – i opet smo kod kulture – protiv apstraktnih ideologija, za evropsku zajednicu naroda i brigu o čoveku; ,,u sredini između novca i mašine stoji čovek, to, ne samo nepoznato, već i tako nesrećno biće“; ,,ljudska vrednost je ono za šta se borimo“. I ,,čemu nam život vredan življenja“? Nikakva apstraktna ideologija, ma gde, samo to ne; vrednosti su: 1. ,,imati decu“, 2. ,,postati ono što jesi“, dakle: ostvarivanje sopstvenih unutrašnjih potencijala, 3. ,,imati dom u vlasništvu“, 4. ,,razumeti stvarnost“, 5. ,,negovati ono što nam je tradicijom dato“, 6. ,,hraniti se lepotom“, 7. ,,radosno praznovati“, 8. ,,,doživeti svet“, i, naravno: 9. ,,biti čovek“. Ukratko: humanističke vrednosti. Konkretni odgovori na pitanje ,,za šta se borimo“ su: 1. ,,za pravo čoveka na kulturu“, to je na prvom mestu, 2. ,,za konačno rešenje radničkog problema“ – dakle, načiniti od radnika sitnu buržoaziju, ,,za porodični prostor porodice“, ,,za očuvanje seljaka“, i ,,za slobodu Evrope i kraj njenih mnogobrojnih bratoubilačkih ratova“ – a potom se, u tom časopisu, nalazi slika sa natpisom: ,,da bismo mogli da živimo u takvoj Evropi“ i sa takvim srećno-idiotskim licima kao što ih danas možete videti na pakatima, kuda god da se osvrnete. Pri tom se, naravno, odvijala žestoka kampanja protiv pušenja – Jevrejin je u nacističkoj ikonografiji obavezno predstavljan kao debeljko sa cigaretom – promovisanje bio hrane i tako dalje. Ukratko, pristalica današnjih vladajućih vrednosti u tom kontekstu bi mogao da se oseća kao kod kuće. Ako prelistamo takav časopis i kakav sovjetski časopis iz istog vremena, možemo da na ravni vrednosti nađemo mnogo veću sličnost između današnje Evrope i tadašnje Nemačke, nego između tadašnje Nemačke i Sovjetskog Saveza. Naravno, ne treba izgubiti iz vida da je to 1944. godina. Nemci su u to vreme već prilično bili promenili ton svoje propagande; odstupili su od ,,nadljudske“ patetike i počeli da propagiraju ,,humanističke vrednosti“. Moja poenta nije u tome da je sve to što sam vam pokazao u ovom časopisu, već samo po sebi nacizam. Uopšte nije. Uglavnom su u pitanju manje-više opšteformulisane malograđanske vrednosti. Čitav skup bismo mogli da inerpretiramo kao skup malograđanskih vrednosti. Te vrednosti, same po sebi, još uvek nisu nacizam. Ako bismo tvrdili nešto tako, to bi značilo svođenje društvene problematike na vrednosti, dakle, upravo ono što taj nacistički časopis pokušava da lansira. Te vrednosti, same po sebi, još uvek nisu nacizam, ali kompatibilne su sa njim, još i više: mogu biti i idealno uzgajalište nacizma. Da bismo došli do fašizma/nacizma, na ravni vrednosti uopšte nije potrebno imati one vrednosti koje obično odmah identifikujemo kao vojnički duh. Breht je 1945. godine napisao u jednom od fragmenata nerealizovane “Poučne poeme o prirodi čoveka”, naslovljenom ,,O miru“:
,,1.
U naše vreme, mnogi, pogođeni strahotama rata
snažno i prekorno se okreću protiv ‘vojničkog duha’.
Jer misle: iz takvog duha izvire rat
i boreći se protiv njega, misle pobediće i njega.
Ali, ratovi ne nastaju iz vojničkog duha.
2.
Naravno, postoje ljubitelji rata, stručnjaci za ratove, zanatlije,
strasno privržene svom ručnom radu sa zlatnim tlom.
Njima, miroljubivi, uglavnom veoma brzo pridruži one ljude
koji progralašavaju rat za neizbežan
i nikako ga ne vole. Nazivaju ga nastavak
svoje politike drugim sredstvima.“
Itd.
Veoma zanimljivo iskustvo fašizma je ono koje je imao Pjer Paolo Pazolini, u mladosti aktivan član fašističke univerzitetske organizacije, koji je tokom rata čak putovao u Berlin na kongres mladih fašističkih kulturnjaka ,,nove Evrope“. Pazolini nije doživeo fašizam kao totalnu mobilizaciju i politizaciju, već kao totalnu depolitizaciju i kao zastrašujući nalet normalnosti. Kasnije se najviše grozio upravo toga da je u mladosti doživeo fašizam kao riba vodu – kao podrazumjivu normalnost. To iskustvo je toliko više uticalo na to da je na kraju života poznu kapitalističku realnost koja ga je okruživala video kao novi fašizam/nacizam, pri čemu je ponekad progovarao skoro apokaliptičnim tonom. Pazolini 1966. godine u tekstu “Kraj avangarde” postavi veoma neprijatno pitanje:
,,Ali, da li možemo da govorimo o preporodu nacizma? Da li je nacizam ikada umro? Zar nismo bili ludaci ako smo verovali da je bio samo jedna epizoda? Zar nije upravo nacizam definisao ‘normalnu’ sitnu buržoaziju” (9) i i dalje je definiše?
Nacizmu je pošlo za rukom upravo to da su najstrašnije stvari bile percipirane kao zastrašujuće normalne. Roman Polanski, na primer, u svojim memoarima potresno opisuje svoje iskustvo iz detinjstva, kako je tokom rata nastajao geto u Varšavi. Najpre su Jevreji morali da se više puta legitimišu, potom su morali da nose žute zvezde, zatim su morali da se presele u geto, ali sve se dešavalo tako postepeno, da je sve izgledalo nekako zakonito, doduše grozno, ali neizbežno, nekako normalno. Onda su oko geta počeli da podižu zid, ali zid je bio izgrađen još ranije, pre nego što je ljudima postalo zaista jasno šta to znači. Uprkos svemu, mislili su: ,,Ipak živimo u civilizovanom svetu, u Evropi, u dvadesetom veku …“ Sve se odvijalo nekako mirno, nekako zakonito. I, naravno, uvek bi se u blizini našli i ,,dobri ljudi“, ljudi od vrednosti, kao što je bio zagrebački biskup, kasnije kardinal, Stepinac, koga je beatifikovala RKC – taj blaženi Stepinac je pisao Ante Paveliću, u smislu da Jevreje već treba deportovati u koncentracione logore, da se to obavi na human način, u humanim transportnim sredstvima, da se tokom transporta sačuva osećaj ljudskog dostojanstva – dakle, da slučajno neko ne pomisli da to nije nešto normalno. Pre svega, naravno, da se kršteni Jevreji odvoje od nekrštenih. (10)
Nastavak videti ovde.
Tekst je prevela i prilagodila redakcija DeMaterijalizacije umetnosti. Zahvaljujemo se Ivani Momčilović i Slobodanu Karamaniću na pomoći i posredovanju u vezi sa objavom teksta.
